“Кућа и хлеб“ – колонистичка породица у Банату, Бачкој и Срему

Насловна фотографија
У Културном центру Новог Сада 14. 2. 2022. године у склопу пројекта “Колонизација Војводине“ који је дио званичног програма Европске престонице културе – Нови Сад 2022. године, а у оквиру програмског циклуса “Сеобе“ промовисана је књига генералног секретара Матице српске Милана Мицића “Кућа и хлеб“ – колонистичка породица у Банату, Бачкој и Срему.


Прије 100 година, након распада Аустроугарске у Првом свјетском рату, Бачка, Банат, Барања и Срем присајединили су се Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. У склопу аграрне реформе и колонизације на њеној територији, земљиште некада велепосједничких имања, раздијељено је српским ратним добровољцима, колонистима неборцима, мјесним аграрним интересентима, аутоколонистима оптнатима и беземљашима. Највећи број добровољаца дошао је из динарских предјела јужнословенских земаља Босне, Херцеговине, Лике, Баније, Кордуна, Далмације и Црне Горе. Међу ратним добровољцима били су и Срби старосједиоци Баната, Бачке, Барање, Славоније и Срема. Оптантско становништво из пограничних и других мјеста, такође је било укључено у колонизацију. Током прољећа 1921. године највећи дио становништва динарских крајева насељен је на велепосједничке мајуре, гдје су услови живота у колективним смештајима били тешки. Разлике у клими, води, начину живота, производња хране, навикама, због чега су први сусрети динараца и старосједилаца били изазовни, тешки и напорни. Прилагођањање новим условима живота ишло је споро и тек тридесетих година 20. вијека колонистичка популација се дјелимично адаптирала на нове услове живота, након што је почела изградња кућа и подизање насеља.

Окупација и разбијање Краљевине Југославије у Другом свјетском рату, довели су до подјеле српских добровољаца између Хортијеве Мађарске у Бачкој и Барањи, Независне Државе Хрватске у Срему и Њемачког Рајха у Банату. Изложени ликвидацији, протеривању и депортацији у логоре, колонисти су се нашли пред новим изазовима, а у куће ликвидираних и у логоре отераних колониста, насељавано је мађарско становништво из Буковине, које је већ 1945. године напустило простор Војводине.

Живот колониста није био ни лак ни једноставан, а начине на који су обезбјеђивали основне потребе, односно кућу и хлеб, описао је Милан Мицић у истоименој књизи:

– Књига је настала као резултат мог истраживања колонистичких насеља и једног процеса који траје дуго и остао је недовршен, као и приче о колонистима, добровољцима српске војске, теме која није била превише позната у нашој јавности, теми о којој се није превише писало која је била заборављена, као што је био заборављен тај народ који се населио између два свјетска рата. Тај свијет је био прво забрањен, а потом заборављен, истакао је Милан Мицић.

Књига “Кућа и хлеб“ захваљујући богатим историјским изворима и идеји Мицића као историчара је књига о колонистичкој породици, о томе како су те породице долазиле на простор Баната, Бачке, Срема, Барање и Славоније и како су рјешавале питања градње кућа и питање исхране. Како истиче аутор, студија “Кућа и хлеб“ је персонализована историја јер за предмет свог истраживања има људе и људске судбине изазване вољом и активностима историје:

– Историја колонизације је уствари историја колонисте као појединца, колонистичке породице или мале колонистичке зајенице, њихових људских хтења и упитности, њихове интимне драме у мучном процесу сеобе из једног културно-историјског простора у други, често различитог од онога у којем је појединац, који се сели вољом и организацијом државе живео, истиче Мицић.

Интимну драму колонисте, аутор је најдубље изразио у двозначном поимању завичаја у којем се стари и нови завичај међусобно мијешају и преплићу, у којем се од новог завичаја реално и материјално живи, а сјећање на стари завичај остаје у сфери емотивног. Управо основна животна питања попут смјештаја колониста, градње кућа, што је предзнак одлуке да се остане на мјесту колонизације, као питања колонизационог процеса су основа ауторове студије. У књизи, хлеб је симбол рјешавања питања исхране колониста који је, према аутору, предуслов којим почиње процес колонизације:

– Кућа и хлеб су моћни симболи колонизационог процеса. Ток акултурације, односно прилагођавања колонизационе јединке или мале колонистичке заједнице у колонизационом простору, нису могући без обезбјеђене исхране, крова над главом и здравља колонистичке популације, наводи Мицић.

У књизи симболичног наслова “Кућа и хлеб“ садржане су животне борбе појединаца, породица и малих заједница за кућу и хлеб, борбе које су колонисти водили за основна егзистенцијална питања. Колонисти и њихове животне борбе уткани су у историјски процес колонизације. Аутор је, кроз реконструкцију свакодневног живота људи који преживљавају и живе колонизацију, сликовито приказао добијање посједа, њихов изглед, градњу кућа, околности у којима су куће зидане, снабдијевање грађевинским материјалом, добијање кредита и зајмова, затим сиромаштво и страх од глади. Аутор је поступно објаснио све проблеме са којима су се суочавали колонисти који су били дио великих кретања становништва, преплитања културе, обичаја и традиције које су са собом доносили у нова животна подручја.

Новинар Српског кола
Драгана Шиповац

Нема коментара

Напишите коментар