Маја Колунџија Зорое: Прича о Теслиној мајци, прича је о жртви

Овом представом схватила сам шта значи жртва за другог, за породицу, за ђецу, за мужа. Данас људи неће да се жртвују, „јер живот је само један“, али жртва јесте испуњење живота, јер се она даје за нечији живот

Тко зна што би се догодило с београдском глумицом Мајом Колунџијом Зорое да као млада ђевојка с родитељима није морала да напусти Книн у аугусту 1995. године. Уписала је казалишну академију у Приштини против воље родитеља и завршила ју у Београду, да би након тога дуго била глумица Народног позоришта у Бања Луци. Данас је Маја Колунџија Зорое самостална драмска умјетница, повремено игра у Југословенском драмском позоришту у Београду и другим театрима, али је од недавно у јавности и Србије и Хрватске постала позната по улози Ђуке, мајке Николе Тесле у монодрами „Искра“. Како Маја сама каже, ова представа о „мајци свих мајки“ обновила је многим гледаоцима неку врсту животне наде, и вратила их данас већ заборављеним вриједностима пожртвовности, љубави и доброте.

 Како се у вашим мислима развијала идеја да одиграте монодраму под називом „Искра“, посвећену мајци Николе Тесле?

Па, та мисао о Теслиној мајци Георгини или Ђуки родила се за време короне, када смо сви били затворени, изоловани и одвојени једни од других и то је заиста био кризни период. Поготово је то за нас глумце било тешко време, јер наш посао и наша уметност је у томе да изађемо пред публику, а када то не можемо, ми смо изгубљени. И сад још замислите мене и моју породицу са троје деце заробљене у солитеру без балкона. Заиста није било лако. Уз то, и супруг и ја смо тада преко ноћи остајали без послова и преживљавали и егзистенцијалне и све друге кризе. И тако, да бих психички опстала, са једним дететом од годину дана и још двоје деце у раној тинејџерској доби, ја, жена одрасла у подинарским крајевима и инатљива каква јесам, морала сам да запнем из све снаге и да смислим да сви преживимо. И у свему томе ја сам заиста сањала један сан, о Теслиној мајци, у којем се појавио и тај назив – искра.

Зашто искра?

 Па, када људи гледају представу која се зове „Искра“, о Теслиној мајци која је у оно време у кршевитој и сиротињској Лици имала петоро деце, онда постаје јасно шта је искра. Искра је искра рађања и искра живота, искра животних стања и емоција, лепих и ружних, искра просветлења, искра доношења важних одлука и последња искра пре смрти. Ето такав сан сам ја сањала и ја сам рекла себи да желим да одиграм представу о Теслиној мајци коју сам назвала „Искра“. Са друге стране, одавно сам желела да одиграм монодраму о жени из мог краја, нешто као „Петријин венац“, али на начин крша северне Далмације који је мени близак.

Српска мајка

Како је настала прича за ову представу?

Имала сам састанак са Ружицом Васић, драматуршкињом, која је написала текст за ову монодраму, и ми смо се брзо повезале и разумеле о томе како би та прича смјештена у простор северне Далмације требало да изгледа, иако је Ружица родом из Шумадије, а позоришну академију је завршила у Црној Гори. Рекла сам јој да се не бави личким говором, јер и ја и мој муж смо Личани, па ћу ја то лако окренути, него нека она исприча ту причу. Трудила сам се да фактографија и чињенице о Теслином животу буду тачне, јер, на пример, има људи који неке ствари о Тесли не знају. „Зар је стварно Тесла ишао у Карловац у школу“, питају ме неки гледаоци. У представи је важно да је Теслина мајка Ђука рано остала без своје мајке и да је морала да развије тај нагон за преживљавањем, јер у Лици у то време за преживети био је потребан велики инат. Теслини су били свештеничка породица, али борба за хлеб је била свакодневна. Тако је било пре два века, али није лако ни данас…

Колико сте на терену у Лици истраживали крајеве у којима су живјели чланови породице Тесла?

Све те крајеве сам прошла: села, граничне троуглове, мјеста гђе су рођени и гђе су се срели Теслини отац и мајка. Отишла сам у Томин Гај одакле је Теслина мајка, који је удаљен 40 километара од села Колунџије одакле ја потичем. Слушала сам приче старих људи о породици Тесла, о Божијој промисли и снагама да та породица уопште опстане. Ауторки текста Ружици Васић рекла сам само две ствари са којима се она сложила: представа мора да се зове „Искра“, јер ја сам ту жену заиста тако сањала и друго, представа која није замишљена као документарна драма, мора да се темељи на некој истини: када је Ђука постала госпођа Тесла, када је родила Николу, шта се причало те ноћи по рођењу, колико је година имао Тесла када је отишао у свет… Имена, године, сусрети и догађаји морали су да буду тачни. Редитељ Дејан Цицмиловић, који је иначе и глумац, маестрално је средио тај текст, а и мене је усмерио како да играм монодраму, у којој осим мене нема никог другог на сцени.

Што вам је донијело искуство рада на овој представи?

Наравно да сам и пре него што сам уопште помислила на ову монодраму пуно знала о Тесли и о тој породици, али рад на овој представи приближио ми је стварну величину Теслине мајке Ђуке, првенствено у њеној једноставности и љубави. Ми данас јако компликујемо ствари, а требали би да се са неком људском топлином вратимо вредним и једноставним чињеницама. Да појмимо како са тим простим и битним стварима може да се живи. На тај начин, по тој љубави, једноставности и снази, Ђука је оличење – ако могу тако да кажем – Теслине мајке, српске мајке, али и сваке мајке у људском универзуму. Схватила сам у тој представи шта значи борба против искушења и шта значи жртва за другог, за породицу, за ђецу, за мужа. Данас људи неће да се жртвују, сматрају да је то ужас „јер живот је само један“, али жртва јесте испуњење живота, јер се она даје за нечији живот. Немојте заборавити да је њен син Дане, старији брат Николин, за којег се сматрало да је чак талентованији од Николе, умро када је имао 14 година и она је то морала да издржи и да не посустане, уз још четворо деце.

Што знамо о Теслином оцу?

Теслин отац Милутин је био свештеник и био је строг, за разлику од мајке Ђуке која је исто на свој начин била строга, али деца су увек знала да под једно њено крило могу да се сакрију. Теслина мајка није била обећана Теслином оцу као што је то у оно време био обичај већ – њих двоје су се срели. „Или његова или ничија“, тако у представи изговарам њене речи. Данас би такве речи наравно биле чудо невиђено, али оно у шта сам сигурна јесте да је она њега баш тако волела. То је била њихова „искра“. Ђука је свог будућег мужа срела на неком црквеном збору и рекла: „Од толико људи ја видим само два ока.“

Све је енергија

Када сте коначно припремили представу, како је даље изгледао ваш, да тако кажемо, суживот са Теслином мајком?

Па, у сваком случају, од када играм ову представу, мој живот се јако променио. Задњи дани пред премијеру у Капетан Мишином здању у Београду за мене су били јако стресни. Била сам силно узбуђена, до неба, да могу да играм такву жену, а онда бих се стровалила у неку дубину, да ли ја уопште то могу и да ли ишта ваља како то играм. Пред премијеру, долазила сам чак и сама на ту позорницу, изговарала сам те реченице, осећала сам њихову снагу и била сам задовољна. „Све је енергија“, говорио је Никола Тесла. Пола сата пред премијеру ја сам мислила: „Боже Господе шта ми је ово требало“, нисам знала да проговорим текст, али сам у себи знала: „Ако само једном успем да изговорим ово како треба, само једном, онда сам успела.“

 На позорницу излазите пролазећи кроз публику. Зашто?

На почетку представе ја се као Ђука враћам са гробља. Одлучила сам да представу почнем тако да на позорницу идем „кроз народ“ и та енергија коју сам осјетила идући кроз публику силно ме је ослободила да могу да будем то што играм – Ђука, Теслина мајка. У првим реченицама док се враћам са Милутиновог гроба заправо говорим о том народу око мене: „Од куће до гробља и некако, а назад, као да ми је нека клепка око врата. А народ око мене, вазда увек неко има шта да пита – јавља ли се Никола, хоће ли долазити?“

Тко је Никола Тесла, из визуре његове мајке, коју ви играте?

Када играм, а ја сам „Искру“ до сада одиграла више десетака пута, од Београда и Книна и околних градова и села, преко Загреба до Лондона, потпуно сам саживљена са њим као са својим сином. И када сам играла тамо где су људи плакали и тамо где су моју представу повезивали са некаквим политичким конотацијама и постављали ми глупа питања, говорила сам о Николи Тесли као да говорим о свом детету. Никола је мајци био посебан од самог рођења, тако крхак и болежљив. Када би Ђука могла да проговори, рекла би „сине, моје срце и моје очи остале су те жељне“. Са „Искром“ ја сам сама постала боља особа и вјернија себи.

Када играм „Искру“, од Београда и Книна и околних градова и села, преко Загреба до Лондона, потпуно сам саживљена са Николом Теслом као са својим сином

Гостујете са том представом у мјестима одакле је Никола Тесла и одакле коначно и ви потјечете. Што тада осјећате?

Осјећам огромну захвалност. Пред публиком из мог краја осјећам се као у некој врсти исповједаонице. Тај однос са гледаоцима не почиње одмах, јер често та публика има нека своја предубеђења, јер ја нисам неко „велико глумачко име“ и ти локални људи на самом почетку знају да буду доста скептични („ко сам ја да играм мајку Николе Тесле“), али већ након десет минута та међусобна блискост страшно расте. Такође, сигурна сам да у тим тренуцима када се диже рампа између мене и публике, та публика не мисли само на Ђуку, Теслину мајку, него мисли и на све њихове мајке. Ради се о томе да многе реченице које Ђука изговара о свом сину, ми и данас чујемо у овом нашем турбулентном времену. Гледаоци на овој представи престају да мисле о Ђуки, него размишљају о својим породицама и шта су добро или лоше у тим породицама урадили. После представе у Лондону један гледалац ми је пришао и рекао: „Када си проговорила, ја сам се сетио личке ‘басе и кромпира’ и видео сам своју баку.“

Како доживљавате чињеницу да представу често играте „на лицу мјеста“, пред људима у двориштима сеоских цркава или у локалним домовима културе?

Доживљавам тамо ту представу као неку врсту мисије. Ја сама више немам ни оца ни мајку, ни какву политичку везу, ни неку институцију иза леђа, ни моје глумачко име није не знам како познато, али где год да играм мени људи прилазе, јер им та представа нешто значи. Ти људи хоће да „Искру“ играм још, да дођем са њом баш у њихов градић или село или неко друго село. Они „Искру“ осећају као своју причу и преко Ђуке, Теслине мајке, то заиста јесте прича о њима, о мени и свима нама. Сада та представа путује около и без мене, људи ју траже и зову. Зато је то мисија и на томе сам захвална.

Што мислите, што су ти људи који вас гледају на сцени у неком малом мјесту у Лици или другђе, добили? Што су након представе понијели кући?

Добили су исто оно што сам и ја добила: охрабрење. Добили су потврду да то што су они такви, што тако живе, што имају такве обичаје и што тако о животу мисле, што су ту – да у томе нису сами. Реченице које изговарам у представи, као што сам рекла, њихове су животне реченице. Представа „Искра“ је прича о чистоти нашег поднебља: прича о једној мајци, о једној муци и о једној радости. У Војнићу, на пример, двоје старијих људи, професора у пензији мислим, очију пуних суза након представе само су ми рекли: хвала вам на крају нашега живота. И ту је мени срце пуно. Слично је било и у Сиску када сам играла. Људи желе са неким да поделе своје осећаје, радосне или тужне, али је важно да се то испољи, да се изговори. За то, између осталог, служи позориште.

Представа „Искра“ је прича о чистоти нашег поднебља: прича о једној мајци, о једној муци и о једној радости

Ако погледате ваш животни пут, од тренутка када сте у љето 1995. године заједно с родитељима на свој осамнаести рођендан, 5. аугуста 1995. године морали да напустите Книн, све до данас, шта бисте рекли?

Поносна сам на себе, али још нисам завршила свој животни пут. Можда сам тек кренула…