Стојан Продановић: Десет година од сеобе смрти на линији Лисабон – Сурдук

Видовданска времена не посустају. Све важно догађа се о Видовдану. Или око Видовдана, свеједно. Ово је запис о том времену и о десетогодишњици одласка двојице српских генерала који су своје трагове оставили, баш у тим, видовданским временима, у Крајини. Ради се о командантима Српске војске Крајине бивше Републике Српске Крајине. О њима, српска лирика и епика оставиле су, опет, своје трагове. У стиху, наравно. Живи свједоци о томе су пјесме Невријеме и Видовданска времена.

Генерал Миле Мркшић је, сва је прилика, насилно умро. Под, како кажу, сумњивим околностима. Смрт га је задесила у Лисабону. Тамо се налази злогласни казамат, омиљени објекат високих западних убица. Међутим, са чином његовог одласка крајишко умирање није заустављено. Напротив као да се распламсавало. Смрт је тога љета, 2015. године народу Републике Српске Крајине одузимала велика имена крајишке историје. Јављала се у високом стилу и дјеловала на високом нивоу. Пресретала је генерале. Команданте Српске војске Крајине, Републике Српске Крајине. Умирали су и предсједници, али о њима у неком другом есеју.

Из Лисабона, смрт је кренула 16. августа, послије сусрета са генерелом Мркшићем. Било је то прије десет година. Дакле, 2015. године. Послије генераловог уморства, запутила се у наше крајеве, на обалу Дунава у село Сурдук, у Србији. И, виђи чуда, након мјесец дана стигла је на кућну адресу другог крајишког генерала. На адресу Миле Новаковића, гдје га је затекла неспремног за борбу са њом. Пресрела га је под ведрим небом, пријеподне, на травнатом дворишту скромне, генаралове куће.  Било је то вријеме када су се у тој кући још увијек препричавали утисци са сахране генерала Мркшића, а сам генерал Новаковић, све до тог дана 14. септембра,  је исказивао жаљење што у опроштајном говору на београдском гробљу Лијешћу није говорио више и што није поменуо још по неки овај или онај детаљ који се односио на његовог насљедника, генерала Мркшића.

 

Све те разговоре као да је ослушкивала смрт, да би непуних мјесец дана од смрти посљедњег команданта Српске војске Крајине, ускратила живот и оснивачу и првом њеном команданту, Мили Новаковићу. Нико није очекивао да ће у сеоби смрти, њена сљедећа станица бити управо село Сурдук и да ће свог новог саговорника потражити и пронаћи на травњаку у дворишту, сада већ легендарног генерала, на кога се устремила. Овога пута, 14. септембра 2015. године. А он, у сусрету са њом, изгубио своју посљедњу битку.

Часопис Пакрачки декрет је у више наврата објављивао пјесму Невријеме, а сада је објављује и у Пакрачком свијету бр.7 у посвети генералу Мили Новаковићу, уз чију смрт је и пристала. Она алудира на увриједљиву, ужасно понижавајућу и насилну смрт, испада двојице људи са именом Миле, Новаковића и Мркшића, ратних команданата Српске војске Крајине. Пјесма је написана у ноћи 14. на 15. септембара 2015. године, пар сати пред одлазак генерала Миле Новаковића.

Пјесма Видовданска времена биће записана касније. Она пристаје уз име генерала Миле Мркшића творца једине војне параде Српске војске Крајине која се 1995. године догодила на полигону Слуњ, два мјесеца пред пад Републике Српске Крајине. Ова војна парада и пад Републике Српске Крајине су инспирисали ствараоца стихова епске пјесме Видовданска времена.

Аутор пјесме Невријеме, у поступку самоисповјести увјерава како је по сазнању да је преминуо генерал Миле Новаковић, уистину заиста затечен. Појашњавао је како је био и да је и даље увјерен да инспирација за стихове пјесме Невријеме, није било дугогодишње пријатељство његово са генералом Новаковићем, већ нешта више: -телепатско или архетипско свједочанство.

Од објаве Невремена, протекло је десет година баш као и од чињенице да га од тада почела опсједати необична идеја. То је идеја о сеоби смрти коју је неко пројектовао да би уклонио двојицу генерала најпоузданијих свједока о времену Рата за опстанак Срба Крајишника.

Данас, аутор Невремена, на десетогодишњицу пјесме и смрти генерала Новаковића, и даље живи у дубоком увјерењу да су двојица од три команданта Српске војске Крајине, напросто уклоњени. А уклоњени су у поступку сеоба смрти на релацији Лисабон – Сурдук исти они који су уклонили и бившу државу, Југославију.

Идеју о сеоби смрти аутор пјесме Невријеме је, чини му се у потпуности апсолвирао и, како каже, употребом интиутивне методе, спознао да је сеоба смрти предвиђена и намјењена управо овој двојици генерала.

Аутор пјесме даље примјећује да је смрт од Лисабона до Сурдука доста дуго путовала. Непуних мјесец дана. Као да се,  успут, ломила и предомишљала. А ломила се све дотле док није преломила, у Сурдуку. Тада је, 15. септембра у ствари, овјерено је и запечећено још једно видовданско вријеме. А у видовданским временима догађају се необичне у велике ствари. Баш као што је била необична и Видовданска велика војна парада, која је ушла у биланс „гријеха“ двојице команданата Српске војске Крајине. Не случајно, потом, су се, нашли на путу велике сеобе смрти од Лисабона до Сурдука.

Срби Крајишници, много знају о сеобама смрти. За њих то није новина баш као што није ни ова о којој се узпут и даље приповиједа.