МИЛЕНКО ЈАХУРА: 80 година од страдања Срба Доње Херцеговине у геноциду НДХ (2)
Успостављањем хрватске Бановине су, уз резултате Априлског рата 1941, створени услови за спровођење хрватског геноцида над Србима у Доњој Хереговини 1941-45. и касније.
За извршиоце геноцида то је био успешно остварен национални, историјски циљ, а за жртве неизазвана и неправедна историјска катастрофа, са пуно бола у вјечном памћењу. Сматрам да је исправније користити појам „хрватски“, него „усташки“ геноцид, због аналогије код других сличних ситуација у свету и због просте чињенице да многи непосредни извршиоци злочнина над Србима и нису били усташе, већ су у злочине ишли као цивили, често наоуружани само кочевима и својим ножевима.Поред тога, злочине су чинили и припадници домобранства и оружништва (жандармерије) и полиције НДХ, Хрвати у немачким формацијама итд. И муслимани који су у тим формацијама убијали Србе, чинили су то тада као Хрвати муслиманске вере и у име тадашње хрватске државе.
У хрватским масама, а добрим делом и муслиманским, истребљење Срба је имало општу подршку због већ дубоко усађене мржње према њима. Има много доказа о учешћу жена и малолетника у злочинима. Иза НДХ је отворено стајала римокатоличка Црква у Хрвата. Дијецезантски свештеници, фратрии бискупи су били чланови усташке организације и усташки фунционери. Учествовали су у геноциду као подстрекачи, организатори, а неки од њих и као непосредни извршиоци прогона Срба и њиховог убијања. Ретки су случајеви заштите Срба, који су сви страдали на правди Бога.
Зашто је баш на овом подручју геноцид над Србима извршен у толиком обиму и са таквом мржњом, бруталношћу и садизмом, без осећаја за патње жртава, међу којима је било и много деце? Поред општих разлога за истребљење свих Срба у НДХ, овде имамо и додатне. Ово подручје је од посебне стратешке важностиза све оне који желе да владају јадранском обалом и њеним залеђем, али и Босном, па и шире.
Долином Неретве, која је на простору Чапљине и Метковића широка и плодна, иде једна од важнијих балканских комуникација. Она, као најпогоднији правац, путем и железничком пругом спаја са Јадранским морем не само Сарајево и Босну, већ средњуи северну Европу.Од Чапљине се крак пругеодвајао на исток, спајајући Босну, а преко ње Србију и Хрватску са Дубровником, Боком Которском, Требињем и Никшићем.
Преко Чапљине, са запада,према Стоцу и источној Херцеговини, иде други важан пут. Све ове комуникације пролазе кроз српска насеља, практично испред српских кућа. Овде ово нису само путеви војски и роба, већ и правци надирања и одступања вера.Од њих је, већ три века у територијалној експанзији само католицизам. За даљи продор према Дрини и Србији, сметња су била српска насеља, посебно она која су груписана на левој страни Неретве преко пута Чапљине, али и она у национално и верски измешаним Дубравама и околини Стоца српских сељака.
Православни Срби су у Стоцу и Чапљини били бројна интелектуална, културна и привредна елита коју је требало уништити и отети јој материјална добра. Исте похлепне жеље биле су и према богатом земљишном и сточном фонду.
Срби су у овом крају имали дубоке историјске корене, традицију, старе цркве и манастире. Из Првог светског рата изашли су као победници са кључним доприносом рушењу Аустроугарске монархије, главног ослонца Ватикана у овом делу Европе. Тој величанственој победидали су допринос и многи српски добровољци из овог краја.Само из села Пребиловаца било их је 18. Успеси Србије, која је опростила својим непријатељима и примила их у заједничку државу, вредности и богатство српског народа у Доњој Херцеговини, само су појачавали комлексе инфериорности и спремност комшија других вера да истребе све српско за сва времена.
За то се указала идеална прилика после Хитлеровог и Мусолинијевог разбијања Југославије и успостављања Независне Државе Хрватске, мрачне злочиначке творевине.Хрватске масе су је дочекале са еуфоричним одушевљењем. Муслиманске такође, у нешто мањој мери. О каквом се расположењу ради говори и чињеница да је у Чапљини, под вођством католичких свештеника Јуре Врдољака и Илије Томаса, предратних чланова усташке организације, проглашена Независна још 8. априла 1941.године, два дана пре негоје исту Кватерник прогласио у Загребу!
Опијене шовинистичке масе нападају и разоружавају југословенску војску, пљачкају српску имовинуи заустављају саобраћај на железничкој прузи и путевима. Тиме прекидају виталну везу између војних команди и јединица. Војска која је била у Чапљини, састављена добрим делом од Хрвата, распада се и деломприлази побуњеницима којима стално пристижу појачања из западне Херцеговине. Тамо се све било узбунило и подигло на ноге.На свим католичким црквама звона су позивала на оружје. То чине и жупници са пушкама у рукама.
У руке Хрвата пада и стотине војника и регрута, посебно морнара, који нису ни стигли до својих ратних јединица, као и избеглица, цивила из Србије. Њихова судбина није до данас разјашњена, а не зна се да ли је и истраживана? Сасвим је могуће да су сви страдали у јамама западно од Чапљине?
Миленко Јахура/Слободна Херцеговина
