Милка Парента: Кроз стихове се ослобађам унутрашњег бола

Дар предака

Кажу да сте ви,
незрело грожђе јели
Па сада мени зуби трну.
Кажу да сте, ви ,сву ватру понели
Ватру
од које се плаше дивље звери,
а мени оставили згаришта.
Ви, као да сте и све људе са собом повели,
А мени у њима
остависте празно-
Ништа.

Много вас је ;
на пламену свеће имена вам сричем
И све ми је теже душом огољелом
кроз живот ићи,
Тананим прстима пребирати слова,
рукама немоћним
бранити се од сирових
и црне им моћи
меким паперјем лабудова
што у срцу ми гнездо свише.

Када би се руке ваше
Повезале у коло,
Руке што тежак камен преносише ,
У мени би снаге било пуно више,
Па и ово срце моје
Што ударце примало је,
А рођено није да гости самоћу,
Отворило би капке своје и радостило се
сa здравог калема узбраном воћу.

Осетило вида
Ако ти трун упадне у око,
не лажи
да не квари ти вида.
Тада кажи
да свет је слика
што искривљена стоји.
Руку човечну
ти тада потражи
да избистри ти очи,
а слика света онаквог какав није
гура те духовној слепоћи
И свако добро у човеку крије,
Па ти тада свет испрља
Ослонац да можеш ходит
У празноме тражиш.
А уместо рамена што ти се нуди,
мислиш да је нека мрља.
И питаш се хоћеш ли згазити или прескочити.
Уста су ти пуна земље и псовки пуна.
Жуљи око,
Окрећеш се
Ал у месту стојиш
И то само због једнога труна.
То што око исузи ти
Чини ти се велико,
Громогласно као слап ,
И било би тако, сигурно је
Да у једном дану
цео живот може стати.
Не варај се
наспрам трајања нашег
суза твоја јесте
само једна кишна кап.
Али често бива
Да онај ко трун ти у оку тражи
Не може признати од стида пред свима
Да и његове очи оболеше од невида
Уместо труна
у оку своме читав балван има.
Жал за прошлим
Када би се среле
Вила Равијојла
И утва златокрила,
Па трпезу поставиле на језеру горском,
Збориле би земљи скаске о нама
Земљи којом су ходиле
Причале би

О расковнику
Што нико га нашао није ,
О благу
што се под ногама крије
и гази ,
А ми ко сиротиња
корачамо
хранећи се остацима века.
Глагољале би
како никад није било
да оно витешко
напусти човека.
Од перуника и божурова
направише нека пића венска
што крв покрећу ,
Док у ноћи овог века
на огњишту запретана
тиња и греје утихована
душа словенска.
А кад би јутро мало закаснило
у тамо
једном дану неком
крајичак само
бајке неке
оставило у наше време
где људскост страда,
тад би прошло
добро дошло
у овоме што је сада.

Тајна стварања

Питаће те у ком свету живим
И како се опет међу свет враћам
Ако им одговор ћутањем даш
Ја те не кривим
Самоћом своје светове плаћам.
Питаће те како миришу зоре
Бића ми скривеног што дана се боји
Ти им кажи ко бродоломцу
Што победи море
Па срећан је кад на доку стоји.

Жича –тапија на постојање

Јеси ли ти то, ружо пурпурна, боју ватре узела
Кад понос нам погазише?
Ил црвеним кроз векове просијаваш
Због нашега срама
Што образе нам сагорише
Јер било је и времена
Да заборависмо да си жива
Било је
И да се никад не понови више.
Живот ти правда вековно трајање
што краљеви наши
праг ти прелазећи ко тапију оставише
У црвену те свилу обмоташе
Вечношћу обавише
Тајна јеси нашег постојања
Све док неба буде било
Што чува те од пропадања
Ти тапија на лепоту јеси
У срцу сваком огањ пресликани
Тапија нашег постојања.
Шетња између две капије
Од свитања до заласка
Дугачка је ниска
Црних и белих бисера
Што окрећу се у круг
Босоноги шетач
Босо јутро
Надом обува
Мисли му кораке прате
У покушају
Да премери колико дужине
Између две капије има
Често застаје, умара се и чим крене стане.
Ти док стигнеш до капије друге
Бројаћеш дане и дане
И то прими за срећу
Јер некима су стазе ускрачале
Чим закораче са прага
Чека их капија друга
И то је туга
А није то што мислиш да ли ћеш
Погодити раздаљину
Мању или већу.