Милорад Кураица пре 27 година из Крајине пошао на пут без повратка: „Ови дани су за нас трауматични, пуни бола!“
Тај 4. август 1995. године најтужнији је дан за све Србе из тадашње Републике Српске Крајине. Наш суграђанин, Милорад С. Кураица (66) и после 27 година од „Олује“ живо се сећа дана када је протеран из свог родног места и када је, како каже, пошао на пут без повратка.
Акција „Олуја“ дочекала га је у Книну, где је живео и радио као директор Републичког завода за тржиште рада, објашњава нам времешни Милорад показујући прстен на десној руци који представља једину материјалну успомену коју је понео из родне Крајине.
– Центар Книна је гранатиран и ракетиран, а ја сам живео у приземљу зграде која није имала ни једну једину бетонску плочу. Стан сам напустио 4. августа око 11х и упутио се у родно Плавно које је удаљено двадесетак километара од Книна. Већину пута прешао сам пешачећи, бос. Дан касније, око 1х иза поноћи сам стигао, а моји су, иако се пуцало на све стране, били пресрећни, пресрећни зато што сам уопште жив. Одатле сам се са родитељима, сестром и комшијама упутио на, испоставиће се, пут без повратка, пут у непознато – прича нам Милорад – Негде успут сам се одвојио од мојих и кренуо пут Приједора у нади да ће ми пријатељ са студија помоћи. То је била немогућа мисија па сам опет пошао на тај пут у непознато и доспео у једно прихватилиште у Београду.
Сплетом страшних и несрећних околности, Милорадова породица у избеглиштву се раздвојила. Са мајком и сестром је успоставио контакт убрзо по доласку у Београд, али не и са оцем за ког је мислио да је преминуо, па му је дао читуљу у „Политици“.
– У београдском прихватилишту сам добио информацију да ми је отац преминуо наводно код Босанског Петровца. Нисам могао да се враћам па сам одлучио да сачекам да се ситуација мало стабилизује па да идем да сахраним родитеља. Дао сам му и читуљу која је објављена у листу „Политика“, након чега ме је контактирао кум да каже да ми је отац жив и да је у пожаревачкој болници. Дао сам читуљу живом човеку. Када сам му отишао у посету питао ме је јесу ли нам убили краву, рекао сам да нису, а шта друго и да му кажем – сетним гласом прича саговорник.
То паклено лето 1995. године осим по трагичној судбини која је задесила српски народ, Милорад ће памтити и по добрим, хуманим и емпатичним људима на које је наилазио у мору зла.
– Никада нећу заборавити како су нас дочекали у Рачи. Мештани су нас примили са пуно љубави, топлине, емпатије. Нећу заборавити ни гест мог пријатеља Николе Христивојевића који ме је, по доласку у Београд, одвео у свој стан, нахранио, обукао и дозволио да се окупам. Захваљујући њему и Суботичанину Ласлу Нађу добио сам посао у овом граду у ком живим ево већ 27 година – неће Милорад никада заборавити ни родно Плавно о ком још увек прича са кнедлом у грлу – Након 26 година, прошле године сам посетио моје Плавно. Иако је још увек лепо, ма најлепше место на свету, тамо више ништа није исто. Крајина је девастирана, зарасла и пуста.
Док врти прстен са почетка приче који представља једину опипљиву успомену на његову Крајину, Милорад објашњава да данас на „Олују“ гледа као на опомену да се такав злочин више никада не сме поновити.
– Народе, можемо имати различита мишљења и ставове, али хајде да разговарамо и преговарамо. Пушка никада не сме ићи испред здравог разума. „Олују“ треба да памтимо, али не да бисмо се светили, јер ћемо онда бити исти као и они који су те злочине починили, већ да нам служи као опомена да се тако нешто више не сме поновити. Будимо људи. Постоји само једна подела, на човека и нечовека – јасно закључује наш саговорник.
Преузето са: subotica.com
