АКТУЕЛНО:

МИЛОШ КОРДИЋ: О зеленом шеширићу, заврати, титовки, кечету…

Лијепо једна стара српска пословица каже: Капа је старија од човјека.

Баш тако. Јер ако се нечега од одјеће и обуће, које сам кроз свој сада већ прилично дуг живот облачио, обувао и носио, ако се нечега од тога нешто боље сјећам, онда је то свакако капа.

Али прије него што се вратим овим првим реченицама, рећи ћу ово: једног дана, почетком ове, 2022. године, наиђем на порталу Слободна Херцеговина на текст о смрти Миленка Лаловића, Херцеговца, официра Југословенеске народне армије и пензионисаног, легендарног пуковника Војске Републике Српске. Рођеног 1958, а преминулог у децембру 2021. године.

За пуковника Лаловића одавно сам чуо и читао о њему. И ништа ту не би било чудно, само да у причи о њему, његовом ратном путу за слободу Републике Српске, није била удјенута и прича о капи заврати (негдје је зову и завратка). Коју је у вријеме рата стално носио. И по којој су га звали Заврата.

Имао сам прилику, и у Источној Херцеговини и у многим крајевима бивше земље – Црној Гори, Лици, Далмацији, јадранским острвима, на Кордуну, Банији… – да виђам такве капе. Али с неким детаљима по којима су се разликовале. Неки научници тврде да је то дуговјека косовска капа – носили су је Срби Косова и Метохије.

И онда мени, читајући текст о пуковнику Заврати, сине – па носио сам и ја, у дјетињству, на Банији, такву капу. С тим да се не сјећам како смо је звали – мислим… српска капа. Била од црног плиша. А шила је тетка Драгиња Кордић. Наша комшиница, тада најпознатија кројачица у селу. Али „моја“ заврата, да је и ја тако назовем, није била прва капа које се добро сјећам. Међутим, била ми је посебно мила, драга: мека, топла…

Дуга би то била прича кад би се сада улазило у историју капе. Има о њој много тога што је изучено и написано. Сваки угао свијета имао је и има своје капе. Јер капа је и насушна људска потреба, традиција, мода, по њој се одређује и друштвени статус њеног носиоца…

А колико је само вјеровања и обичаја везано уз капу – ниједан одјевни предмет не подлијеже толиком броју скидања, у разним приликама, као капа: скида се кад се сједа за сто да се једе, кад се улази у цркву, кад се поздравља женско или старији уважен и поштован мушкарац, кад се улази некоме у службену просторију, код присуствовања сахранама и у многим другим приликама… Словени су, на примјер, сахрањивали покојника с капом на глави или су му је стављали поред тијела. Код Срба је постојало вјеровање (не знам да ли га има и данас) да онај ко на главу стави капу покојника неће никад моћи да је скине. Сјећам се кад је отац код прве сјетве пшенице, кукуруза, дјетелине… скидао капу, уз ријечи: Помози, Боже! И тако даље.

За многе капе, које смо носили и које носимо, вјероватно мислимо да потичу из давне српске историје, да су српске – нису. А за неке за које мислимо да су туђе – такође нису: у дубокој су нашој историји. Тако је, на примјер, српској шајкачи прапостојбина у Персији. Кече није шиптарска већ прасрпска капа, припада култури Пелазга – Албанци су је прихватили кад су почели да се мијешају са Србима. Њена историја каже да су је до прве половине 20. вијека носила српска племена у Црној Гори, на Метохији, у западној Македонији.

Може бити да су прве капе мог живота, као и у пословици, заиста старије од мене. Понекад ми се знало десити да замишљам како сам ја у ствари и рођен с капом – цијело рано дјетињство, у Јошавици (петрињској), нису ми допуштали да мрднем без капе. Мада сам у каснијем дјетињству почињао да носим капу с доласком хладнијих јесењих дана, а скидао је већ првих топлијих прољетних дана – друга је ствар била кад падају кише.

Овдје ћу почети од осме године, од зеленог шеширића на глави. С којим су ме испратили из Јоашвице у Комоговину. Е, то је капа које се и с радошћу и с тугом добро сјећам: моме блиједом лицу пристајала је њена зелена боја. У Јошавици их је било који су ми говорили како имам дивну капу. У Комоговини је брзо постала предмет спрдње у дијелу села у коме су живјели и Кордићи. И онда сам је заувијек скинуо с главе. Касније ју је баба Јела, која је убрзо стигла из Јошавице за мном, ставила под блазину у свом кревету. И у њој држала ситне ствари. Од којих се добро сјећам лимица солее са шнованцем.

Капе мог живота обухватају и дио историје српске капе и уопште историје капе а да ја о томе у том ранијем дјетињству (и ранијој младости, наравно) појма… И кад сам током живота завиривао у те историје, почео сам да схватам чињеницу о томе колико сам ја био богат човјек – не с оним што сам имао у глави, него с оним што ми је било на глави.

Ето, ту је најприје већ поменути зелени шеширић који ми је ујак Милорад Мићан Шимулија купио у Петрињи, код изузетног мајстора за шешире – Рудолфа Фалице.

Касније су се редале многе и једна од друге много другачије капе:

– плетена, обична вунена капа – и она с узицом за завезивање испод браде и она без узице; није то била нека од капа ушанки, али се дала навући и преко ушију – носио сам је по љутој зими. Ходали смо сњежним селом, брат и ја, ралицама пропрћеним цестом, радили у шуми, извозили ђубар на Брда на саоницама у које смо упрезали коње. Па увече, већ дубоко зашавши у школу, засјевши на доњу застоницу бабиног кревета, с ногама на избочењу задњег дијела зидане пећи, читам неку занимљиву књигу. И читам све док се моја плетена капа не осуши. А кад се осуши, с њом на глави у дубок сњежни мрак;

– титовка – поријекло јој је у шајкачи. У ствари, шајкачом су били инспирисани Руси који су по њој створили своју пилотку, а онда су и партизани створили титовку (и тророгу титовку). Иначе је творцима пратизанских униформи и уопште њиховог одијевања инспирација била у униформама међународних бригада у Шпанском грађанском рату… Носио сам је краће вријеме у основношколском дјетињству: јахао сам коња, имао каубојске хлаче (касније сам научио да им се каже хлаче од тексаса, фармерице и овдје, у Србији, фармерке), пушку талијанку ископао сам у шуми (била је без затварача, очистио је, завезао јој канап за ношење преко леђа), титовку сам већ имао (чича Милан Кордић Анчин, мајор, који је службовао у Београду, поклонио ми је звијезду петокраку…). Титовки сам се наносио у војсци и касније у резерви;

– шилткапа (капа са шилтом) – много их је врста. Ја сам носио оне за које би се могло рећи да су обичне. С тим да сам имао и оних чији су се ушивени дијелови са стране могли спуштати преко ушију. Вјерујем да сам се највише наносио шилткапа. Једну имам и овдје, у избјеглиштву. Али без додатка за уши – одавно је не носим, али је чувам;

– француска капа – нисмо их звали ни беретка ни берета. Кад сам у дјечачким годинама отишао у Петрињу, ту капу носило је више одраслих људи, момака и дјечака, а било је и женских особа које су је носиле. Имао сам их више. Али се нисам њима одушевљавао: било их је тешко намјестити онако како сам желио… За добру капу потребна је и добра глава, а не та твоја ћошкаста, рекао ми је једном отац док ме је посматрао како се мучим с једном од тих капа;

– кече (за које је горе нешто и речено) – у јуну 1963. године на матурском смо путовању. Обилазимо стари српски град Призрен. И нас неколико момака уђемо у продавницу у чијем је малом излогу била и та, тада смо мислили, шиптарска капа. И, наравно, купим је и ја. Не, нисам је носио, али је баби Јели одмах „легла“ – кече је из истих стопа ускочило у лежај испод блазине умјесто зеленог шеширића. Шеширић је завршио свој живот као капа на коцу страшила које је отац поставио у пшеници на врху Кућишта, одмах до ивице шамаричких шума;

– шешир – док сам ишао у завршне разреде Учитељске школе у Петрињи купио сам код мајстора Фалице прави и веома лијеп шешир. Носио сам га свега неколико пута и дао га брату да га и он малко носи. И недугао затим заувијек је нестао – однио га вјетар за вријеме једне зимске буре кад се враћао с коњима и саоницама из Јошавице кући.

И још би се тога могло о капама и мојим капама.

Јер с капом и без капе прођоше дуге зиме и јесени, дуга прољећа и љета.

Али зато живе пословице, од Вука записане, а између осталих и ове: Капом вјетар ћерати. – Дао би ти и капу с главе. – Лак је испод капе (празне главе). – Док је главе, биће и капа.

This is box title
КАКО ДО КЊИГЕ БИЛО ЈЕДНОМ НА БАНИЈИ
У продаји је друго издање књиге Било једном на Банији Милоша Кордића, чији је издавач Инфо Рас д. о. о. Београд, 2019. У књизи су бројни прозни записи ауторових сјећања на дјетињство, младост, школовање и живот на Банији између Другог свјетског рата и грађанског рата у Хрватској, с повременим заласком у те ратове. Ту су бројне личности са Баније: сељани, грађани, народни хероји, научници, књижевници и други умјетници, професори, ауторови школски другови…

Ту је запис о Титовом доласку на Банију, 1967. године. У књизи су обрађене банијске горе и њихови највиши врхови, ту су записи са видика, затим ријеке, рјечице, потоци, стара банијска јела, опис кољевина. . . Други дио књиге садржи имена и презимена банијских Срба, њихове бројне надимке, попис села и градова. Посебно поглавље посвећено је пословицама, клетвама, ојкачама, оригиналним псовкама. И на крају књиге Кордић објављује више од четири хиљаде непознатих, мање познатих и заборављених старих ријечи и израза банијских, са објашњењима. Књига се може наручити поруком на телефон: 063 1958 354, и на мејл: miloskordic44@gmail. com

Код поруке потребно је навести име и презиме, тачну адресу (с поштанским бројем) и број мобилног телефона. Цијена књиге је 800,00 динара + поштарина (шаље се поузећем, пост експресом).

 

Нема коментара

Напишите коментар