ЗАПИС СА БИВШЕ БАНИЈЕ: Аутобус на линији Петриња–Костајница звани жеља
Пише: Милош Кордић
Како смо га само жељели! Како смо га с нестрпљењем чекали!
И живјели с надом да ће се то једног дана и догодити. А та нада почела је, све јаче и јаче, да тиња у нама од оног дана кад је и до нас стигао танани гласак о томе да ће бити отворена аутобуска линија Загреб-Петриња-Костајница. И обрнуто, наравно.
Да, ми смо, ми, моји другари из шестог „а“, па истог тог „а“ – седмог и осмог разреда Осмогодишње школе у Петрињи: Војислав Ћорић из Бијелника, Иво Павичић из Будичине, Милан Чакара из Јошавице, Томислав Вујасић из Таборишта (петрињског) и многи из других разреда, наши вршљаци и вршњакиње, као и нешто старији и млађи, а које сам добро познавао, као Зора Пријић из Будичине, Даница Пешкир, Мара Јасић, Радојка Јасић из Моштанице, Славко Вујновић из Љетованаца, па моји из Комоговине: Боро Кордић, затим Душанка Дабић, Смиља Кордић, Драган Кордић, Ранко Дабић, многи запослени и народ рођен и родом из села уз цесту од Петриње према Костајници: Будичине, Горње Будичине, Дејановића, Моштанице, Петковца, Стражбенице, Блиње, Старог Села, Љетованаца, Бијелника, Јошавице, Велике Градусе, Мале Градусе, Сјеверовца, Кнезовљана, Комоговине, Боројевића, Меченчана, Ловче, Уметића, Превршца, Горњег Бијеловца, Бјеловачких Костреша, Доњих Кукурузара, Горњих Кукурузара, Бабине Ријеке, Горње Велешње, Доње Велешње, Мајура, Пањана и једне и друге Костајнице… заиста смо га жељели. Мислим: аутобус! Како би било лијепо… Ми, Комоговљани, изађемо на Малом јарку па неких три километра… и – ето нас! Или за нас из Кордића још боље: ако би нам зауставио у Бријебовини: то је око два… Ни из Кнезовљана није далеко. А и до Шареног моста је шест… Ништа! Ниси још право ни почео да пјешачиш, а већ си стигао.
Некако тих касних педесетих стигао је и до нас амерички филм „Трамвај звани жеља“, режисера Елије Казана, а по драми и сценарију Тенесија Вилијамса, у коме су глумци главних улога били Вивијен Ли, Марлон Брандо, Ким Хантер и наше горе лист – Карл Малден (Младен Секуловић, поријеклом из Херцеговине – и тада смо ми то знали). Па смо и ми аутобус који смо жељели прозвали „аутобус звани жеља“. Филм је у Хрватској превођен као „Трамвај зван чежња“, негдје и „жудња“. Иако радња драме, односно филма није имала било какве везе с нашим аутобусом, односно нашом жељом, али…
А опет – жеља, чежња, жудња, свеједно.Само се бистро сјећам да смо га, велим, жељели. Да смо га чекали.
Јер до тада, и тада, кроз Банију, кроз њене централне дијелове нису пролазили ни возови ни аутобуси. Изузимајући аутобус на линији Сисак–Петриња, а онда и Петриња–Загреб, затимћирину пругу од Цапрага преко Петриње, Банског Грабовца и Глине до Карловца, као и сјевероисточну пругу Сисак–Суња–Дубица, која се у Суњи одваја за Костајницу и Босански Нови, с тим да код Волиње прелази на босанскохерцеговачку страну.
Није, дакле, било пруга које би кроз централну Банију, подножјима горе Шамарице по којима су се углавном смјестила српска села, повезивале Петрињу и Костајницу, Глину и Двор. А ни аутобуских линија које би повезивале Глину са својим и хрватским и српским селима до Купе и уз Купу. То исто вриједи и за Петрињу, као и за села уз лијеву обалу Уне – од Двора преко Костајнице, Дубице до Јасеновца. Па ту су села испод саме Шамарице, на дворском, глинском, петрињском котару, без воза и аутобуса. Па села на релацији Петриња–Јабуковац–Меченчани–Костајница. Па гдје сусела на Сави: Ивањски Бок, Црквени Бок, Стрмен, Бобовац… Па овамо, у унутрашњости:Свиница, Крчево, Трњани, Чакале, Маџари…
Све је то било Богу иза ногу. (А тек данас!)
Негдје крајем педесетих година порушене су и ускотрачне пруге од Двора, Маје и Костајничког Мајура којима се из банијских шума извозило дрво. Народ Баније знао се сајменим данима, најчешће тада, ако су машиновође биле добре воље, превести до споменутих мјеста. И у повратку, такође. И сам сам се више пута возио до под Чавић брдо, горе, уза Суњу, као и до Шареног моста, код Уметића и Меченчана, а и до Мајура.
Оно нешто времена од доласка у Петрињу, крајем љета 1956. године, до појаве првог аутобуса на линији Загреб–Петриња–Костајница, провео сам заиста у „другом стању“ званом „аутобус звани жеља“. А можда и „чежња“… ђаво нека зна.
Не, није се мени, а ни другима, јавила та жеља одмах, по доласку у Петрињу, него нешто касније. А до тог „нешто касније“ находао сам се од Жељезничке станице Краљевчани (14 километара) и Жељезничке станице Костајнички Мајур до Комоговине (такође 14 километара), и у обрнутом правцу. И находао се до Краљевчана и најахао се на коњима, а од станице се знало догодити да ме неко и повезе у запрежним колима или у саоницама. Као што ме је једне зиме право у авлију довезао тетак Перо Пејаковић из Јошавице кад је дошао да дочека своју ћерку Славку, која је такође кренула у школу у Петрињи.
Мој од мене нешто старији синовац, Боро Кордић (не рођени, али веома близак), први је из села отишао у Петрињу. И кад је он ишао у осми, ја сам стигао у шести разред. И онда смо само нас двојица пјешачили од наших жељезничких станица до села. И некако се дешавало да смо готово увијек ишлићиром из Петриње до Краљевчана: пет пута је краће, нема пресједања и чекања, а и много је јефтиније него да смо ишли од Петриње преко Цапрага и Суње до Мајура. (Мада сам у обрнутом правцу ишао више пута кад цеста од Комоговине па кроз Доњу и Горњу Пастушу, Јабуковац и Доњу Млиногу није била прочишћена од сњежних наноса.) А онда смо од станиценајчешће ишли цестом кроз управо у загради набројана села и – ту смо!
Али смо за лијепих јесењих дана, кад би нас повукла жеља да идемо кући, кад два-три дана није било наставе, знали смо окренути из Доње Млиноге за Горњу Млиногу, па кроз Јошавицу (поред мојих Шимулија, поред ујака код кога сам провео најраније дјетињство), па низ поток Јошавицу, па кроз мајине и колским путем у Грабовцу (то су земље Комоговљана и Јошављана, далеко од петрињског села Бански Грабовац) и – ето нас!
Други правац био нам је: чим изађемо из Горње Млиноге, поред Адамовића и Дробњака, на Метлу (414 метара надморске висине; на том подручју, на тим мајинама, често сам чувао ујакова говеда са другом, најчешће старијом дјецом; ту, испод Метле је и извор потока Јошавице, а ту је 1943. године погинула и народни херој Миланка Кљаић, рођена 1924. године у Старом Селу), а онда висом поред кућа јужних заселака Јошавице: Ранића, Радишевића, Гојсавића (неки су уписани и као Гојсовићи),па кроз Плављане, па низ Оградак и – ето нас! И ту, тим правцем, било је случајева да су нас свраћали да нешто поједемо, да се напијемо воде, и увијек би нас испитивали чији смо из Комоговине. И дешавало се да су нам готово сви знали родитеље, дједове, бабе. Мене су једном у Адамовићима пронашли моји рођаци. И ја њих, наравно. Касније је њихова Радмила ишла у мојој генерацији у Учитељску школу, а у петом смо били у истом разреду… Боже, гдје ли је Радмила!? А била је учитељица и у мојој Јошавици.
А онда смо једном Боро, мој брат од рођеног стрица Драган, двије године млађи од мене, и ја,да скратимо пут преко тих брда, „ударили“ по изласку из Доње Млиноге, а прије уласка у Јабуковац, преко њива и ледина, узбрдо, предјелом званом Барбарице, па према неком шумарку. Неко нас је вријеме туда водила и пољска кривудава стаза. Па кад смо наишли на баку која је у једном од воћара чувала двије краве и неколико оваца, а воћар пун јабука и крушака – застали смо, провукли се кроз летве ограде и сјели поред баке. А она сва од лица и очију доброте, прича, испитује, пита нас да ли смо гладни, па ако јесмо да сачекамо кад пође… Не, нисмо, рекосмо. А она рече да наберемо јабука, крушака… па и да понесемо колико хоћемо, можемо… Сједили смо, одморили се, са Сунцем на западу, па пут под ноге: најприје Метла, а онда опет Ранићи… па низ Оградак до Комоговине. До стрине (и мени куме) Миљке Трнинић авлије и чесме на Палучку.
И једног дана – он! Аутобус звани жеља. „Славијатранс“ Петриња.
Аутобуска станица у центру Петриње често је премјештана: била је, колико се сјећам, испред парохијске куће, на самом почетку Туркулинове улице (у приземљу куће била је најприје нека продавница текстила, а затим је отворена „Бомбонијера“, у коју сам знао понекад да уђем и гледам… Боже, гледаш, миришеш, а новаца немаш. На спрату је живјела породица пароха петрињског протојереја ставрофора Бранка Јакшића). Неко вријеме станица је била и код парка, преко пута Алугине гостионице (чича Стево Алуга, родом из Јабуковца, Ранков, Никин и Глигин отац, био је један од свједока потписника моме оцу за борачку пензију. Ранко је био доста старији од мене: био је возач камиона, неко вријеме ТАМ-овог камиона, који је тада био појам, док су Нико и Глиго, са којима сам био у добрим другарским односима, били млађи). Затим су аутобусистајали и одатле и кретали код некадашње гостионице „Соко“, преко пута хотела „Банија“, у Назоровој улици. Ту су стајали аутобуси касније успостављених линија из Ливна, Мостара… Сјећам се: „Соко“ Мостар испред гостионице „Соко“ у Петрињи! Па је аутобуска станица смјештена на простор некадашње православне цркве Светог Спиридона, одмах до хотела, од усташа порушене у Другом свјетском рату. Итд.
Е, онда је годинама вођена борба око тога да ли ћемо ући у аутобус, јер гужва, много народа из села, радника, нас ђака…
А најважније је било да је „аутобус звани жеља“ прорадио. Остало: кише, сњегови, студен, блато по кнезовљанским барама и комоговљанском путуКаменику, по цести до и од Шареног моста… ништа то није у односу на оних 14 километара до и од Жељезничке станице Краљевчани и Жељезничке станице Костајнички Мајур. И то само у једном правцу. Ништа то није било.
Аутобус, па његов легендарни возач Миле Каурчић, па његов брат Стево, па Бранко Корасић, па кондуктери Милан Релић, Симо Ножинић… па… па…
А опет, оне јабуке по млиношким, јабуковачким, пастушанским и јошављанским воћарима, па већ присушени и подивљали гроздови у остацима давно посјечених винограда, па баке и дједови код говеда, оваца, па зечеви из бујадара, па птице на тада скроз широком и високом небу…
Живот звани жеља заиста је тада био аутобус и у аутобусу човјек! Јер од живота званог жеља за аутобусом званим жеља скоро да ништа није остало. Само сјећање као кап… кап… кап…
А како смо га само жељели!
(Преузето са Банија онлајна, уз незнатне ауторове допуне и исправке)