Минирали им кућу, па још и да плате?!
Избеглој српској фамилији Руже Новаковић из Миклеуша код Подравске Слатине, којој су припадници Збора народне гарде 1991. отели супруга и оца Милана, који је до данас на списку несталих, а њих годину дана касније протерали, власти из ове општине пре неколико дана су послале захтев да плате око 2.500 евра да би се раскрчила њихова срушена кућа коју су припадници хрватске војске 1992. године најпре опљачкали, а затим и минирали!
Како пишу „Франкфуртске Вести“ да цела прича буде још апсурднија, Општина је за ту сврху ангажовала приватног адвоката и приватну грађевинску фирму која се бави тим послом.
Адвокат је Новаковиће пронашао у Србији и предочио им да „у року од 30 дана“ треба да рашчисте шут и нагомилано шибље око срушене куће, а затим га пребаце на депонију. Уз тај документ уредно је приложен и „предрачун“ приватне грађевинске фирме која је обрачунала све са 25 одсто ПДВ-а да тај посао кошта 16.750 куна.
Новаковићима је понуђено и треће решење, а то је да локалне власти подмире трошкове чишћења, али уз потписивање споразума по коме, у случају да не врате тај новац, општина на основу заложног права постаје власник не само куће, већ и њихове парцеле!
„Вести“ су имале увид у комплетну документацију коју је адвокатица Ивана Стојић из Миклеуша предочила Новаковићима и „четврту опцију“.
„У случају да са предлогом мирног решења спора нисте сагласни, моја странка биће приморана да поднесе пријаву грађевинској и пољопривредној инспекцији, што ће пак изазвати настанак додатних непотребних трошкова“, стоји на крају овог дописа.
– Последњих шест-седам година пракса локалних самоуправа у Хрватској је да власници порушених кућа морају да рашчисте шут, а у супротном им прети да остану без своје имовине. Можда је у правном смислу све по закону, али у случају породице Новаковић барем из моралних разлога општина није смела да се још једном наруга њиховој патњи. Ужасавајуће је да некоме коме је хрватска војска најпре отела члана породице, а затим им опљачкали и минирали имовину, сада тражите да за то и плати. То је такво ругање да немам речи – каже огорчено Саво Штрбац, директор ДИЦ Веритас.
У Међународном Црвеном крсту, нестанак Милана Новаковића је заведен под бројем ХРЗ-030411-01, а нестанак је формално пријавио његов ујак који је у то време живео у Немачкој.
Миланова мајка Дрена све до смрти је обијала прагове свих могућих и владиних и невладиних организација како би се сазнало за судбину њеног сина, али скончала је, а да се Милан и даље налази на списку несталих мада је довољно података да је Државно тужилаштво Хрватске до сада могло да открије не само његову судбину, већ и починиоце.
Милан нестао без трага
Милан Новаковић је 6. септембра 1991. године заустављен на контролном пункту Зенги у центру Милеуша код бензинске пумпе у свом аутомобилу фијат 750, регистарских таблица НА 198-53. Затим је уведен у комби бјеловарских таблица и одвезен у правцу Слатине. Један припадник Зенги пошао је за њима у његовом аутомобилу. Према подацима МКЦК Милан је наводно сахрањен поред пута Слатина – Лукавац.
Следеће године, у јануару 1992, за Светог Јована, припадници Зенги најпре пљачкају, а затим и минирају његову породичну кућу у Миклеушу. Породица Новаковић је убрзо избегла за Србију.
Случај Радета Комленца
Саво Штрбац каже да је до сада било више апсурдних ситуација у вези са „уклањањем шута“ из порушених кућа, а да је најгори случај Радета Комленца из Кусоња код Пакраца.
– Када се Компленац неколико година по завршетку рата обратио општинским властима да пита за обнову куће сазнао је да је остао не само без ње, већ и без плаца. Наиме, власти Пакраца су поступиле по истом моделу као и у случају Новаковића, с тим што му тада нису слали никаква документа, већ су га и тужили и наплатили своја потраживања, а да он није имао појма да се против њега води било какав процес у Хрватској. Њега су уредно позивали на рочишта, али преко судске табле у Пакрацу, мада су сви знали да је од 1995. у Србији. На крају је морао да плати и парничне трошкове граду Пакрацу и трошак свом адвокату за заступање кога никад није ни видео. Град Пакрац је на крају његову кућу поклонио Удружењу родитеља погинулих бранитеља домовинског рата – наводи Штрбац.
Извор: Ђорђе Баровић; Франкфуртске Вести
