На Колунџијској главици прела и данас живе

Прела су некада била саставни део сваке вечери у зимском периоду. Тада људи уз породицу, пријатеље, рођаке и све друге које знатижеља доведе у њихов крај, осете дух минулих времена.

У непосредној близини града Книна, на месту одакле поглед досеже до врхова најлепших планина у овом крају: Динаре, Промине и Козјака, налази се Колунџијска главица. Ушушкано у оази неукротиве природе, далеко од града и урбане буке, место је то на којем се зимске вечери скраћују уз прела, домаће производе на трпези, вино из букаре и разговоре о неким бољим временима.

У смирај дана, када се зимски послови приведу крају, а бура и југо воде битку за превласт над овим уснулим крајем, није земан за поћи на починак, већ уз пуцкетање ватре сумирати дан на измаку. Време празника и слава полако пролази, али зима тек чека своју средишњицу око Светог Саве и док све још мирује, времена остаје за оно што овај део године чини богатијим и лепшим од осталих годишњих доба. Баш као некада, традиција и обичаји поново заживе, мириси са огњишта опију сва чула, а прича потече као вино у букаре. Баш такве вечери и данас живе на Колунџијској главици, на видиковцу са којег застаје дах од погледа, под стеном каменом какву ни сви врхунски клесари у стваралачком заносу не би могли створити. На дрвеној бачви, већ чека боцун домаће ракије, а здравица добродошлице служи се из срца домаћина уместо стандардног поздрава. Тако је и нас дочекао наш домаћин, Гајо Радмиловић, последњи гуслар из села Жегара, како то сам за себе често зна рећи.

Док се у димној кући, далматинској сушари, под жаром ватре пече пека, са Гајом смо причали о прелима која су некада била саставни део сваке вечери у зимском периоду. Онаква каква их памти из најранијег детињства, настоји да их очува и данас, уз породицу, пријатеље и рођаке, па и све оне које знатижеља доведе у овај крај како би и сами осетили тај дух минулих времена.

– Баш у ово време, око Божића, са дедом сам увече најчешће ишао на прело код нашег покојног кума у селу. Мркли мрак, зима, ледено, снег навеје свуда уоколо, а ми на коња па на прело. У старим каменим кућама, ватреницама, насред којих се налазило огњиште, људи би седели око ватре. Знао се чак и ред седења, јер су места била као неки чинови, па би најстарији међу присутнима седео најближе ватри. Тако су и приче почињале, увек неким одређеним редом и следом, док један прича, други би помно слушали. Препричавали би се протекли месеци и године, важни догађаји и историјски датуми, спомињали људи коју су својим делима заслужили да се о њима приповеда и да се упамте. За све то време уоколо је кружила дрвена букара са два уха, из које се пило домаће вино, далматински црњак. Жене су се бавиле о свом послу, плеле и ткале, преле вуну. Нарезало би се мало сланине, који кромпир на поле ставио на жар, а крух увек врућ испод пеке. Код нас су године углавном биле лоше, сушне и тешке, а народ би знао рећи да је тек свака четврта или пета бивала боља од претходних, па је то неретко била и главна тема разговора на прелу – присећа се и препричава Гајо, настојећи да нам дочара атмосферу прела из најранијих дана свога детињства.

„Некада смо од неписмених људи могли више научити него од многих данас, који машу дипломама и ‘све знају’”

Баш у тим тешким годинама, када је највећи изазов био прехранити породицу и преживети, људи су стечена знања и искуства преносили једни другима, сакупљали као мудрости и предања која су наследницима остављали у аманет. Како благо сачувати од зиме и суше, како летину припремити да се развуче кроз читаву годину, није се учило из књига већ из сопствених примера и довитљивости. Па, иако пресудно важне, нису то биле једине теме које су се провлачиле кроз прела.

– Причало се и о томе ко се оженио или удао у протеклој години, ко је из какве куће. Знало се која је цура приспела за удају, а којем момку је време за женидбу. Гледало се све, пречешљали би читаво породично стабло. Тако су се уговарали сусрети и бракови. И ништа то није било без разлога, јер је и свако дете морало знати ко је са ким у крвном сродству, ко су нам преци, рођаци и кумови. Уз причу су ишле и гусле, оне са две струне, а уз гусле су знали глас пустити и мушкарци и жене. Људи су се тада држали за реч, која је вредела више од било какве бјанко менице. Оно што се обећа, морало се испунити, и по томе се судило ко је какав човек – препричава Гајо.

Све о чему прича настојао је и настоји отргнути од заборава. Не данас, него кроз читав свој животни пут. Незаборавне мирисе хране са огњишта у ове зимске дане дочарава својим пријатељима, али и људима које пут нанесе у његову оазу мира на Колунџијској главици. Одатле се, каже, најлепше види Книн, планине које га окружују, али се и најбоље осети мир, онај додир са природом који се у свакодневном животу пречесто заборави. Без телевизора, телефона, интернета, јер живе приче и песме увек је довољно да за остало не преостаје ни простора ни времена.

– Зима је најбоље време за прела. Тада ми долазе пријатељи са свих страна света, чланови различитих друштава која се баве очувањем традиције и обичаја, јер сам и сам у тој причи и томе учим своју децу. За сваки тај сусрет испечем крух испод пеке, затим телетину или јагњетину са кромпиром испод пеке, ту су домаће кобасице, сир, вино у букарама, али и гусле вазда при руци. Жеља ми је да то пренесем на млађе нараштаје, да свако ко дође овде и види, осети ту атмосферу, препозна то као нешто лепо и добро. Борба против заборава требало би да нам је важан задатак, и ја настојим да се држим тога својим начином живота. Од неписмених људи некада смо могли више научити него од многих данас који машу дипломама и „све знају”, а о суштински важним стварима у животу појма немају. Моја покојна бака није знала ни слова, али је знала лек за сваку бољку, сваку травку за шта је корисна, дете када види знала је шта му је. Није била прозорљива, али је дванаесторо деце родила. На овај начин, дружећи се, људи би могли много више да науче, да знају, да осете све оно што им интернет и телевизија не могу дочарати и пренети – тврди наш саговорник Гајо, док причу прекида тек да повремено обиђе пеку под жаром.

Суштина прела је враћање извору

У том амбијенту препуном експоната из прошлости, где је сваки предмет имао своју значајну улогу у домаћинству, Гајо се дотиче породице, празника и обичаја који су се у овом крају увек поштовали изнад свега. Нимало случајно баш у ове јануарске дане који обилују црвеним бројкама у календару.

– Није случајно овај период време од прела. Од Светог Николе, Бадњег дана и Божића, Јовањдана па до Светог Саве, дани су најкраћи, а ноћи најдуже. То је време када се не могу обављати неки послови на њиви, у пољу, али зато их треба посветити породици, драгим људима и оним тренуцима за које, током године и лепших дана, немамо превише времена. Породица је стуб свега, била и остала, без обзира што велики број људи не придаје томе на значају. Породица је црква из које све потиче, у којој нас уче оним највреднијим стварима. У нашем народу је укорењено мноштво обичаја који су се поштовали и у најтежим временима. Зна се како се слави слава, како Божић, а како Васкрс, као што се зна када је који светац и како му се молити. Данас се све то олако схвата, све је сведено на неки ниво промоције и фолклора за приказ, а онда се питамо зашто нам није добро. Наши преци су то изразито поштовали, и ни један посао се није радио о празнику изузев када је благо у питању, јер брига о животињама била је обавезна. Ми данас имамо времена за све, а не знамо основно, не познајемо довољно ни свој крај, ни корене, а занима нас оно што нема везе са нама и на шта не можемо утицати. Ни један народ није савршен, а и ми смо лоши, зато и трпимо последице. Не знамо ни кокошку од лисице сачувати, ни ватру заложити, ни месо транжирати ни осушити, ни када се које семе у земљу сади, ни како крух сами испећи, ни када и како дрво упилати за зиму, а како породицу сачувати да и не говоримо. Без интернета многи не би преживели чак и у изобиљу свега, а не, далеко било, да завладају још тежа времена. Свима је село лепо, и сви воле село, али се радије ипак држе града и просипају празне приче, лажу и себе и све око себе – све до детаља описује Гајо.

И могао би он тако данима, до касно у ноћ, све док има ко да слуша. Прича и тема никад довољно, а пека већ приспела на пробу. Вани режи зима, бура немилосрдно удара у све што јој успева или не успева одолети, а трпеза чак и сликом буди сва осетила. Мирис телетине испод пеке, пуцкетање ватре, домаће вино из дрвене букаре, обавезне здравице и онда гусле да зачине и уобличе читаво прело. Кад је људи више, баци се и која на карте, запева онако на суво, спонтано и из дубине душе. И то је, као што каже Гајо, смисао и суштина свакога прела. Да се сачува, не заборави, и да нас врати извору од којег смо се удаљили, са вером да ће нам такве вредности бити на корист, макар само задржали оно што већ имамо.

Извор: срби.HR