Нада за „крајинске“ пензионере

Уставни суд оборио је одлуке управних судова који одобравају неуважавање година стажа радницима и радницама са подручја РС Крајине од 1991. до 1995.

Уставни суд наставља рушити ригорозну праксу управних судова који и даље одбијају конвалидације мировина стечених на подручју бивше РС Крајине. Четири године откако је Марија Јовић из Глине поднијела уставну тужбу, Уставни суд је у децембру 2024. оборио пресуде Управног суда у Загребу и Високог управног суда.

Некадашња радница глинске Памучне предионице још од 2008. покушава доказати да је од 6. марта 1992. до 5. августа 1995. била на свом радном мјесту. Бивша радница није приказала да је имала статус осигураника у евиденцијама тијела мировинског и инвалидског осигурања која су дјеловала на подручју Републике Хрватске под заштитом или управом Уједињених народа.

Ако институције не посједују ту документацију, не може је имати ни подноситељ захтјева. Све што је Јовић могла понудити као доказ била је овјерена здравствена књижица из спорног периода и свједочење колегица. Међутим, судови су и у овом предмету одлучили бојкотирати сва додатна доказна средства, истовремено тражећи од подноситеља захтјева да прекомјерно, и очито узалудно, доказује своје тврдње.

По већ устаљеном обичају, само су се приклонили негативним рјешењима ХЗМО-а. Према ранијем објашњењу одвјетнице Слађане Чанковић, начин на који се правно приступа и рјешава проблем конвалидације радног стажа пред управним тијелима је такав да ХЗМО инзистира на материјалном интересу – да је таквих признања што мање. ХЗМО доноси правилник по којем поступа и зато је сва нада усмјерена на поступање управног суда да проведе поступак, донесе одлуку и на тај начин контролира акте Завода.

Ипак, пресуде на штету подноситеља захтјева показују да судови не маре за своју улогу контролора управних прописа. У образложењу Високог управног суда наведено је да тај суд у предмету Јовић „није нашао увјерљиве и логички оправдане разлоге за другачију правну и чињеничну основу од оне која је утврђена у управном поступку“.

Логичне оправдане разлоге понудила је сама подноситељица захтјева. Она је изјавила да је у истој творници била у непрекидном радном односу од љета 1980. и да је остала на послу током рата. Занимљиво је да јој је ипак био конвалидиран радни стаж од 8. октобра 1991. до 5. марта 1992. Осим тога, у евиденцији запосленика њеног подузећа, она је била заведена под редним бројем 574 од 5. марта 1992. надаље. Све то указује да је стаж Марије Јовић текао цијело раздобље.

Уставни суд оцијенио је да управни судови нису изнијели ваљане разлоге док су утврђивали да ли Јовић испуњава увјете. Ови судови нису образложили због чега је, унаточ постојању материјалног доказа (здравствене књижице), предложена два свједока која нису испитани те чињенице да је у континуитету била запосленик Памучне предионице Глина, евидентирана као запосленица под бројем 574, неспорно утврђено да Јовић није доказала радни стаж који према мјеродавним прописима може конвалидирати.

„Имајући у виду све околности конкретног случаја, Уставни суд оцјењује да су због претјерано формалистичког приступа у доказивању и утврђивању чињеница у конкретном случају управни судови пропустили стварно оцијенити чињенично питање које је било кључно за одлуку о захтјеву подноситељице. Тиме су онемогућили подноситељицу да у управном спору брани своја права и интересе на начин који је зајамчен чланком 29. ставком 1. Устава те у конкретном случају нису поступали као суд пуне јурисдикције“, наведено је у одлуци.

Такођер, Уставни суд је утврдио да је оспореним пресудама подноситељици повријеђено јамство судске контроле законитости појединачних аката управних власти и тијела која имају јавне овласти, прописано чланком 19. ставком 2. Устава и право на правично суђење зајамчено чланком 29. ставком 1. Устава.

Извор: Портал Новости

Нема коментара

Напишите коментар