На Бусијама премијерно приказана филмска репортажа са Другог сабора Отишићана
У Парохијском дому на Бусијама 7. децембра премијерно је приказана филмска репортажа са Другог сабора Отишићана, аутора Милоша Мељанца.
Поздравну ријеч имао је парох Драган Зорица и поручио да су врата парохијског дома у Бусијама отворена за сва крајишка удружења и организације за манифестације које организују.
– Саборност је много битна за српски народ. На саборима су се увијек доносиле важне одлуке. Подијелићу са вама своје утиске из Отишића, јер сам често проводио вријеме у манастиру Драговић, нарочито када је почела његова обнова. Први пут сам дошао у манастир као студент Богословског факултета манастира Крка како би помогао. Затекли смо цркву у катастрофалном стању, више је личила на шталу него на цркву, јер су људи из околине стоку гонили у манастирску цркву.
Отац Зорица каже да је уживао у обнови и веома јој се радовао.
– Често сам посматрао Свилају, сједећи у порти и гледајући преко Перућког језера видио бих свјетла, па сам питао монахе која су то села. Рекли су ми да је у питању једно село – Отишић. Био сам запањен колико је дугачко село, простире се преко цијеле Свилаје. Послије као свештеник сам имао прилику да одем у Отишић и видим колико заселака има, и предивну Цркву Светог архангела Михаила.
Подсетио је присутне да се Чувари Христовог гроба често окупљају у цркви у Бусијама и додао да је са њима први пут посјетио манастир Хиландар на чему им је веома захвалан.
Овом приликом су говорили и Миљенко Крунић и аутор филма Милош Мељанац. Програм је водила наша позната новинарка Беба Драгић, чији отац Перо је родом из Отишића, из засеока Пољице.
Драгићева је прочитала завичајну пјесму Сандре Радић Зечевић из Сједињених Амерчких Држава Не замјерите пријатељи моји.
Миљенко Крунић био је један од организатора сабора и битно допринио успјешном одржавању Сабора. Увелико је почео са обнављањем огњишта у Отишићу, а већ би сљедеће године могао да се и усели у свој дом.
– Прије двије године дошли смо на идеју да прослављамо љетну славу Светог архангела Гаврила с обзиром да је капела на гробљу њему посвећена. Да је идеја успјешно реалзована, свједоче масовна окупљања нашег народа. Прикупили смо и средства за трошкове обиљежавања славе. Окупили смо се неких седам дана прије славе како бисмо поставили иконе, средили барјаке и крстове за литију, очистимо цркву и покосимо црквено двориште. Завршили смо санитарне чворове парохијског дома, уредили терене за балоте, очистиле игралиште.
На обиљежавању славе окупили су се Отишићани из свих дијелова свијета, Аустралије, Америке, Енглеске, Аустрије, Швајцарске, Србије… Око 500 људи је било присутно у цркви и око ње. Кума славе Драгица Гајић даровала је јуне.
– Било је пуно срце свих учесника, много сузних очију. Запалише се неколико стотина свијећа како за живе, тако и за претке који почивају на гробљу, прекадише се гробови, а послије смо ишли на послужење испред парохијског дома. Захвалио бих се свима који су нас подржали у организацији, јер да њих није било не бисмо успјели у реализацији. Када смо сложни можемо пуно тога.
Зденка Беба Драгић је обавијестила присутне да је учесник програма требало да буде др Јелена Минић Мрђен – доцент на Факултету примијењених умјетности која се латила посла да изради иконе за отишићку цркву. Свакако да је од значаја податак да је Јелена имала преко 50 самосталних и групних изложби, као и изведених радова. Нажалост, због изненадне болести мајке обавијестила је организаторе вечерашњег скупа, да није у могућности да учествује на представљању репортаже.
Аутор Милош Мељанац каже да је одлазећи у Отишић имао на уму три задатка која је требао да реализује у Врличкој Крајини.
– Први се односио на дораду грађе за нову књигу коју припремам. Из тог разлога два дана сам провео у Кољанима код пријатеља Владимира Маринка, а затим прешао у Отишић. Други задатак се односио на ново филмско остварење које сам започео са Славенком Крунићем у центру Отишића, али је урађен само мањи дио јер је Славенко био презаузет пословима око припреме љетне славе.
Максимално се посветио трећем задатку да са камером забиљежи најважније догађаје на прослави. Није желио да оптерећује буџет скупљен за обиљежавање другог сабора, јер је финансијску конструкцију за израду репортаже обезбиједио уз помоћ брата и пријатеља који га прате у сваком пројекту.
Иако је понио врећу за спавање, како би преноћио на некој клупи неколико дана док би боравио у Отишићу, нашао је смјештај код Ђуре Пртљаге Комадине.
– Разговарао сам и са Хрватима у Кољанима, Отишићу и Врлици, разговори су били садржајни користиће ми у даљем раду. Ако упоредим разговоре сада и прије короне са представницима хрватског народа, долазим до закључка да је атмосфера (на обострано задовољство) погоднија за размјену мишљења. То потврђује и краћа изјава младог Хрвата из Маовица – Боже Батурине која је уграђена у репортажу.
Основни алат за рад представљала му је омања камера коју користи већ 7-8 година, што се не може поредити са професионалним екипама које чине неколико чланова. Код одабира лица које је интервјуисао, руководио се критеријумом да предност имају они који су дошли из удаљенијих крајева – прекоморских држава и са подручја Западне Европе.
– У том послу помогли су ми многи Отишићани, па примјера ради, уз помоћ Страхиње Новака дошао сам до његовог сина Бранислава који је допутовао из Велике Британије, а посредством Сандре Ратић Зечевић и Гоге Попадић интервјуисао сам отишићког зета Зорана Брадоњића из Аустралије, па Сњежану Борковић итд. Диван осјећај ми је причињавала спознаја да шетам простором гдје су живјели моји преци и то: дјед Ђуро, па Божо, Стеван, Илија и Пантелејмон.
Упознао је много људи, два даља рођака, а круну на нова познанства дале су сестре Вања из Новог Сада и Беба из Београда која је водила данашњи програм. Оне су се запутиле да пронађу кућу у којој је рођен њихов отац Перо у засеоку Пољице и у томе им је свесрдно помогао Славенко Крунић.
– Испред прађедовског огњишта у подножју Свилаје оком камере забиљежио сам емотивну изјаву Бебе Драгић, а услијед згуснутих обавеза нисам имао времена да свратим до оближњег прађедовског огњишта. Да нисам једини коме се није дало да посјети дједовину навешћу примјер Славенка Крунића који је пет дана био у Отишићу, а од силних обавеза није обишао кућу у којој се родио.
На крају изразио је осјећај поноса што потиче из Отишића који је окупио око 500 радосних људи, пуних позитивне енергије и који, у својим изјавама, наглашавају да ће што чешће долазити у своје село и обнаваљати разрушене куће. Тиме Отишићани дају подстрек и бившим становницима других повратничких села да не забораве родну груду.
Искључиво напорима мјештана обновљени су црква, парохијски дом и ограђено је гробље. Остале зграде у центру села стоје и даље необновљене.
Милош Мељанац је оцу Драгану Зорици уручио захвалницу и своју књигу Пет огњишта далматинских колониста.
Новинарка Српског кола
Драгана Бокун
Фото: vrlickakrajina.org