Настављена традиција српског ловства
Вјековна стара традиција српског ловства успјешно наставља своју активност на простору Источног Онтарија у Канади. Оно се данас организира и проводи као спорт и хоби, за разлику од оног прије више вијекова када је од човјекове вјештине у природи зависио не само његов живот ловца, већ и опстанак и преживљавање читаве заједнице. Пут човјека ловца од прастарих времена прожимао се као људско занимање, гдје је имао велики значај у постојању људског друштва. Током прохујалих вијекова мјењао се и човјек и ловац, као и ловство у цјелини. Некадашње примитивно ловачко наоружање и опрема, данас је промјенили изглед и начин употребе, тако да данашњи ловци личе на војне формације.
Управо са оваквом једном групом српских ловаца учествовао сам у престижном лову сваког ловца, у лову на муса (лош). У непрегледним пространствима сјеверног Онтариа, на простору дистрихта Тандер Беј, у лову на муса учествовали су српски ловци из Торонта, Оквила, Бурлингтон и Хамилтона, испуњавајући своју велику жељу да покажу своје вјештине и знања у вољеном хобију. Ловачка срећа овога пута није била задовољавајућа, јер је оштрел био испод очекиваног, али то није био разлог за незадовољство.
Мањак ловачких трофеја замјениле су бројна искрена дружења, испуњема ловачким причама и шалама, којима није било краја.Богата трпеза српских специјалитета и угодни мириси српске хране, осјећали су се у камповима гдје су ловци имали пребивалиште. Освјежавајућа пића и овом приликом нису мањкала, како за ловце тако и за случајне пролазнике. За љубитеље риболова, у кратким одморима између ловова, била је идеална прилика да својим блинкерима побољшају јеловник квалитетном рибом из оближњих језера.
Уз све ове напомене, што је и основна карактеристика свих ловова, интереснатно је било посматрати ове ловце како су опремљени и како се опремају за овај доста тежак лов. Мој први утисак је био да се много не разликују од специјалаца неке армије, осим у боји опреме гдје превладава жута боја ради уочавања у природи, која у ово доба године поприма други изглед. Наоружање је полуаутоматско, ловачки карабини са двогледима, а остала помагала у духу развоја технике и електронике на највишем нивоу.
Савремени водичи кроз ловишта гдје се као на длану виде сви путеви, стазе и језера, то има сваки ловац. Моторна возила за кретање по тешким теренима и за извлачење оштрељене дивљачи, по последњој моди. Средства везе, беспријекорна и чујност на веће даљине, одају сигурност да се нитко не може изгубити у том беспућу.
Старосна доб српских ловаца обећавала је добар улов, били су то у великој већини млађи људи,на којима се вођело колико воле овај спорт и колико се желе жртвовати да у томе успију.Највећи дио њих је рођен у Канади и знају српски језик, што је за радовање. Било нас је неколико који смо били ловци у старом крају, гдје су ловови другачији. Сам појам лова је различит, јер оно што је била дефиниција лова у старом крају да је лов узгој, заштита и оштрел дивљачи, овдје је лов само оштрел, који се дебело плаца уз обавезна и строга правила, у којима нема изузетака.
У незаборавном дружењу чуле су се бројне ловачке приче, али и искрена размишљања, од којих издвајам неколико. Миле Маријан, из Хамилтона није крио своје одушевљење што је и овога пута учесник оваквог лова:“ Ја сам најстарији овдје по годинама живота. Са моје 82 године, међу овим младићима осјећам се знатно млађи. Због мојих година моја група ме ослобађа великих пјесацења, јер, како кажу, довољно је да си међу нама. Нитко ме не пита када ћу одустати, па ни моја супруга код куће, јер сви виде колико ово волим“.Браћа Стеван и Милорад Врга, из Торонта, више од десетљећа долазе на ове просторе и успјешно лове са својим друштвом. Овога пута довели су и своје малољетне синове, да се уче и да се припремају за ова занимања.
“ Колики је ужитак у овим лововима то могу потврдити само они који овамо долазе. Сви ми за ово живимо цијелу годину, јер по овогодишњем завршетку анализирамо како је ово прошло и правимо планове да се нешто од овога побољша. Причамо о новој опреми и успоређујемо наша знања са правилима министарства за лов, која се често мјењају. Поносни смо на све српске ловце овдје, као што смо поносни на нашег дједа Милорада са Кордуна, који нас је инспирисао причама о разним лововима, послије чега смо се ми одлучили да наставимо његов пут“, завршио је Милорад Врга.
О новом начину добивања дозвола за оштрел муса, говорио нам је Марко Крекић, један међу ветеранима српских ловаца:“До прије неколико година за једну дозволу за оштрел муса или женке муса,била је потребна група ловаца, бар њих осам, а дозвола се добивала по некаквом ловачком стажу.Данас сваки ловац понаособ подноси апликацију за дозволу са назнаком које грло и која регија (Онтарио је подјељен на ловачке регије по бројевима, гдје су и различити увјети за лов). Зависно од створених бодова, који се остварију натјецањем кроз више година, добива се дозвола. Ловци који су аплицирали, а нису добили дозволу,могу ловити са ловцем који ту дозволу има.
На питање шта слиједи послије овога лова, сви су потврдили да одмора нема.Већ наредни мјесец наступа сезона лова на срнећу дивља, а почетком идуће године и лов на зеца.
У међувремену сва ће српска ловачка друштва и клубови организирати своје традиционалне ловачке забаве са игранкама, за које се карте траже много времена унапријед.
Пожелио сам свима много успјеха у њиховим активностима, а до, евентуално, новог сусрета ловачки поздрав ДОБАР ПОГЛЕД и хвала на дружењу.
Илија Вујановић
Извор: banija.rs
