Навршила се 101 година од пробоја Солунског фронта

Данас се навршила 101 година од пробоја Солунског фронта, одлучујућег у слому Централних сила у Првом свјетском рату.

Након голготе кроз Албанију и опоравка на Крфу, српска војска је пребачена на Солунски фронт, а одлука да се крене у пробој донесена је у јуну 1918. године.

Српска војска била је подијељена у двије армије – прву, којом је командовао генерал Петар Бојовић и другу, на чијем је челу био војвода Степа Степановић, док је командант штаба био војвода Живојин Мишић. Укупно је било шест дивизија са 140.000 војника, међу којима је било око 25.000 добровољаца.

Командант савезничких снага био је француски генерал Луј Франше д`Епере.

Са једне стране фронта били су француски, британски и српски војници којима се касније прикључио и један број Грка и Италијана /руска бригада је повучена послије Октобарске револуције/, док су са друге линије, добро укопане у ровове, биле аустроугарска, њемачка и бугарска дивизија.

Борбе су почеле 14. септембра 1918. године цјелодневном артиљеријском паљбом свих савезничких топова по бугарским, њемачким и аустроугарским положајима, да би у зору 15. септембра у 5.30 часова, послије снажне артиљеријске припреме, кренуле у напад дивизије првог ешалона Друге армије под командом војводе Степе Степановића на фронту Сушица-Соко, дугом 17 километара, на којем је дјеловала Прва армија.

Већ првог дана пробијено је 11 километара фронта, други дан је проширен на 40 километара и тиме почиње слом Централних сила на Солунском фронту, чија линија почиње да се распада.

Француски маршал Франше д`Епере у извјештају француској Влади при пробоју Солунског фронта крајем септембра 1918. године саопштава да се “операције морају успоравати јер нема комуникације ради дотурања хране француским трупама које напредују”, а да “само српским трупама нису потребне комуникације, они иду као олуја – напријед”.

Избијањем српске војске на Вардар дефинитивно је извршен и оперативно-стратегијски пробој њемачко-бугарског фронта због чега Бугари упућују молбу у Солун да операције буду прекинуте за 48 часова.

Франше д`Епере одбио је тај захтјев и поручио да у обзир долази једино предаја, што су Бугари прихватили и 29. септембра у Солуну потписали примирје којим је бугарска војска капитулирала.

Иако су услови примирја били врло тешки, бугарски делегати су их прихватили само са једним захтјевом – да српска војска не улази у Бугарску – јер су се плашили одмазде за злочине над српским становништвом.

Нијемци нису признали примирје и њихове трупе су се извукле из контакта са Бугарима, а остаци њемачке војске одступали су на сјевер гоњени српско-француским снагама.

У борбама од 10. до 12. октобра српска војска је разбила дијелове њемачке армије и 12. октобра ушла у Ниш. Београд је ослобођен 1. новембра 1918. године.

Поразом Бугарске, њемачко-аустроугарске снаге на Балкану нашле су се у тешком положају, а потом је услиједио слом империја.

Османско царство капитулирало је 30. октобра, Аустроугарска монархија 31. октобра, а Њемачко царство 11. децембра 1918. године.

Франше д`Епере је у почаст српским војницима касније написао да су то сјајни борци због којих је поносан што их је, раме уз раме са војницима Француске, водио у побједу и слободу отаџбине Србије.

“То су сељаци скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, то су људи слободни, несаломиви, горди на себе и господари својих њива. Али, дошао је рат. И ето како су се за слободу земље ти сељаци без напора претворили у војнике, најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих”, навео је француски маршал у својим мемоарима.

Преузето са: СРНА

Нема коментара

Напишите коментар