Не смијемо заборавити дијете Милицу

Навршава се 22 године од Нато агресије на Савезну Републику Југославију. Агресија која је симбол једне безумности, једне бахатости, симбол подршке онима који су у цивилизацијском заостатку за цивилизованим свијетом.

Међутим постоји један много важнији барем за нас Србе симбол, симбол невиног страдања, симбол патње и мучеништва српског народа. Имамо Дару из Јасеновца, али никако и никада не смијемо заборавити Милицу из Батајнице.

Не смијемо заборавити њене топле очи, не смијемо заборавити невини дјечији осмјех, не смијемо заборавити њене мале шаке обливене крвљу, не смијемо заборавити нашу малу српску црвенкапу којој је дјетињство прекинуо вук са челичним чељустима који је бацао касетне бомбе по нашој вољеној отаџбини.

Не смијемо заборавити да је отац Жарко остао без ћерке мезимице, да је мајка Душица остала без помоћи у старости, да брат Алекса никада неће запјевати и заиграти на сестриној свадби, не смијемо заборавити да Милица никада неће научити слова и кренути у школу!

Али оно што треба да знамо јесте да се наша мученица усрдно моли за нас на небу, у царству небеском код престола Божијег. Хвала ти Милице, јер знам да се молиш за распето Косово, знам да си се молила док смо се борили за наше светиње. Знам да ћеш увијек пред Богом молити да се наш народ још више обожи, умножи и сложи. А сложите се морамо, обожити се морамо, умножити се морамо, јер нас на то обавезује мученичком српском крвљу окупано Косово, мученичком крвљу свих оних који су због Косова положили своје животе међу којима су и ти анђеле Божији.

Увијек пишем раније о теби, ти си на данашњи дан била жива! Ма шта ја причам, ти си и даље жива, жива у нашим срцима у нашој души и у нашем сјећању. Нека нас не буде као народа ако те заборавимо, ако заборавимо било коју невину жртву помахниталог освајача који је сијао смрт на територији једног бројем малог али духом, традицијом и културом великог народа!

Почивај у царству небеском! ❤️

 

Спасоје Томић / ВИДОВДАН/Слободна Херцеговина