АКТУЕЛНО:

Нема једнакости између четника и усташа

Једна од највећих и најжустријих подијела у српском народу јесте она на четнике и партизане. Дио Срба који сматра да су партизани једини борци против фашизма, углавном четнике види као „српске усташе“. Тако их је етикетирала пропаганда Комунистичке партије Југославије током Другог свјетског рата. Та етикета у једном дијелу нашега народа важи и данас.

Без улажења у детаље и стручну терминологију, овим текстом показаћу на два лако схватљива примјера разлику између четника и усташа. Текст је написан за широке народне масе које немају времена сате проводити у читању докумената из рата и литературе која говори о овој теми.

Прелазак партизана у четнике и обрнуто

Опште је позната чињеница да није било добровољног масовног преласка партизана у усташе и усташа у партизане. Гдје год би се ове двије формације среле, једна се морала повући уз борбу или бити уништена. Ту не рачунам неке примјере гдје су се знали наћи партизани и усташе на истом терену у борби против четника. Они тада нису наступали као савезници. То се дешавало или игром случаја или је једна или друга страна настојала уништити прво четнике, да би се онда између себе обрачунавале. (неки примјери у источној Босни, битка на Лијевче пољу).

Са друге стране имамо много примјера масовног преласка партизана у четнике и четника у партизане. У зиму 1941-1942. дошло је до кризе партизанског покрета. Само у Босанској крајини масовно прелазе припадници Трећег и Четвртог крајишког народноослободилачког партизанског одреда  на страну четника. Када су комунисти послали противчетничке јединице (април-јун 1942) да униште четничка упоришта око Челинца, Бањалуке и у централној Босни, (што су за кратко и успјели) дио припадника тих јединица прешао је у четнике. Чак имамо примјера да је било преласка из пролетера у четнике: „један пролетер из Грмечке чете побјегао четницима са пушко митраљезом“. (партизански извјештај од 20. августа 1942.).

На самом крају поменутог извјештаја каже се да међу четницима има чланова КПЈ:

„Још многи чланови КПЈ и неки пролетери налазе се код четника у четама и сви су прије неког времена примили оружје. Сви се држе добро тако да свака четничка чета има по један мали број наших људи с којима ћемо моћи повремено одржавати везу.“

Са друге стране нпр. послије ослобођења Приједора у септембру 1944. године, у Тимарски одред је „ступила маса четника“. Све ово се није дешавало између партизана и усташа, а ни између четника и усташа. Да су четници исто што и усташе нити би партизани масовно прелазили у четнике нити четници у партизане.

Непомирљива борба између четника и војних формација НДХ

Ако су четници и усташе, а тиме и остале формације НДХ  једно те исто, онда би они били савезници поготово пред крај рата када се већ назирао побједник. Ипак, њихова борба се чак повећавала како се рат примицао крају. Многи су већ читали о борби до истребљења између четника и усташа на Лијевче пољу крајем рата.

Мимо те битке постоји још мноштво мањих сукоба. Тако нпр. на терену Прњавора муслиманске милиције су сарађивале са партизанима у борби против четника: „У 2-3 села милиција сарађује са нама у борби против четника.Сва та милиција док стоји изван наших редова претстављају резерву непријатеља.“

Током 1944. године, када се ослобађају велики дијелови Босанске Крајине, има примјера масовног преласка домобрана у партизане. Један од разлога је био и тај што су их партизани слали у борбу против четника. Домобрани су се радо одазивали таквој борби.

Срби су имали два антифашистичка покрета

Срби су геноцид у НДХ доживјели подијељени на четнике и партизане. Као да није био довољан геноцид, Срби су страдавали и у међусобним обрачунима ова два покрета. Оба покрета су била антифашистичка, али супротних идеологија и тактика. Рат су добили партизани на челу са комунистима. Краљева војска поред пораза била је оптужена и да је била савезник усташама, нацистима и фашистима.

Младе генерације српских историчара исправљају историјске фалсификате и полуистине. Све то раде на основи историјске грађе. Ипак, са многих страна оптужују се за неки историјски ревизионизам. Питам се шта би то могло бити? Зар нису онда сви историчари свијета који су икад неку у јавности прихваћену заблуду оборили својим научним радом ревизионисти? Али оставимо ова питања по страни и радимо само на основу докумената, свједочења и осталих историјских извора. Свијету није могуће угодити, поготово ако је тај свијет заражен србофобијом и правдањем својих мрља из прошлости. Овдје је „свијет“ наша околина, сви они братски народи и народности.

Историјски извори су углавном јасни у ономе што нам говоре. Али морам признати да сам у овом тексту био „пристрасан“. Наиме, користио сам углавном партизанске изворе како бих обичном човјеку показао разлику између четника и усташа. То нису само извори које сам цитирао у тексту. Дакле, документа, разне преписке и свједочења оних чији су пропагандни апарати четнике прогласили за „српске усташе“, оповргавају ту оцјену четничког покрета.

За крај један цитат из још једног комунистичког документа који нам говори како је међу партизанима ширена мржња против четника. Тако другарица Боса, „руководиоц политодјела XI дивизије“ у свом излагању у Санском Мосту 1944. године каже за терен централне Босне: „Код бораца је владало мишљење да четници не претстављају непријатеља, да четничко тане не убија. Ми смо успјели да од VI офанзиве на овамо разбијемо то мишљење код бораца, да их изоштримо у процјени става према четницима.“

Текст преузет са: srbiubih.com

Нема коментара

Напишите коментар