Незаборављени: Век Српске добровољачке дивизије

Да ли сте чули за Прву српску добровољачку дивизију и њену херојску борбу против удружених Немаца и Бугара под командом Фон Макензена? Да ли је 100 година касније проћердано све за шта су дали животе, а ништа нису тражили заузврат?

Одмах по избијању Првог светског рата 1914. године, у Србији се спонтано покренуо добровољачки покрет, а Београђани су били први који су добровољно ступили у српску војску да би се борили против аустроугарских снага и њих су следили и многи Срби и Јужни Словени који су кренули у ослободилачки рат против двоглаве империје.

Аустроугарска је, међутим, мобилисала велики број Срба који су живели њеним тадашњим провинцијама Босни и Херцеговини и Крајини и упутила их на Источни фронт да се боре против Русије.

Руси су заробили многе од њих, а још више их се предало. Они су потом тражили да се као добровољци боре за Србију против Аустроугарске.

Тако је 1916. године у граду Одеса на Црном мору, у данашњој Украјини, настала Прва српска добровољачка дивизија, а поводом стогодишњице њеног оснивања и ангажовања у Дому Војске Србије одржана је свечана академија.

„Међу тим војницима владао је дух Младе Босне и несумњиво су сви знали ко је био Гаврило Принцип и тај дух је био у основи њихове одлуке да се докопају српске војске“, рекао је на свечаности академик Академије наука и уметности Републике Српске Никола Поповић.

У српској влади и врховној команди 1914. године владало је, са друге стране, уверење да ће рат кратко трајати и стога се сматрало да се не би требало упуштати у оно што је забрањено међународним нормама – користити ратне заробљенике за своје ратне циљеве.

Српски амбасадор у Русији Мирослав Спалајковић известио је 11. јуна 1915. године српску владу да га многи заробљени Срби, Хрвати и Словенци моле да издејствује њихово ослобађање како би били упућени у Србију у борбе против аустроугарске војске.

Српска влада је потом формирала петочлану мисију у којој је, између осталих, био и члан „Црне руке“ Мустафа Голубић, и та делегација је у име српске државе отишла у Русију и од јула до октобра 1915. године успела да обезбеди транспорт Дунавом до Србије око 3.500 добровољаца.

Бугарска је, међутим, у октобру 1915. године ступила у рат против Србије и пут Дунавом је био пресечен, па је одлучено да у Одеси буде основан одред српских добровољаца, која је касније нарасла у корпус.

На челу одреда је формално био српски конзул у Одеси Марко Цемовић.

„Пресудан моменат била је наредба коју је руски цар Николај ИИ издао 19. октобра 1915. године. Цар је примио Цемовића у аудијенцију и рекао му ‘скупљајте српске добровољце, а ја ћу вам дати све што је потребно’. Од тада наступа убрзано организовање добровољаца у надлежности Одеског војног округа“, рекао је академик Поповић.

Регент Александар Карађорђевић, главнокомандујући српском војском, издао је 11. фебруара 1916. године наредбу о формирању Дивизије добровољаца српске војске у Русији, што је био званичан назив, а за команданта је одређен елитни спрски официр Стеван Хаџић.

Хаџић је са 132 српска официра, подофицира и чиновника са Крфа, преко Солуна, Велике Британије и севера Русије дошао у Одесу и они су били командни кадар добровољачке дивизије.

То су били елитни српски официри, што говори да су у команди и влади схватили деликатност ствараја војне формације у Русији, рекао је Поповић.

Председник владе Никола Пашић је био у Одеси 3. маја 1916. године и у извештају српској влади и регенту Александру написао је да је дивизија бројала око 13.000 људи, од којих 307. официра. Из Босне и Херцеговине је било 5.080 војника, из Хрватске и Словеније 2.100, а из Војводине 5.000, известио је Пашић.

Руси су српску добровољачку дивизију укључили у свој 47. корпус и ангажовали је у румунској покрајини Добруџи, пошто је Румунија у августу 1916. године ступила у рат на страни сила Антанте.

„Румунија се до тада ценкала за своје ступање у рат, а цена је био Банат и у основи је била идеја стварања велике Румуније која би се обрела на три велике реке – Дњестру, Дунаву и Тиси, и простирала до Београда, односно до Панчева. Румунска дипломатска борба да се што боље прода завршена је у августу 1916. године и румуска војска је требало да сарађује са руском војском и српском добровољачком дивизијом против заједничког непријатеља“, рекао је Поповић.

Он је истакао да су, против воље Војвођана, који су хтели да се боре у Банату, операције усмерене у Добруџу против немачке и бугарске војске под командом способног немачког фелдмаршала Фон Макензена.

Прве борбе српске добровољачке дивизије почеле су у Добруџи крајем августа и трајале су око месец и по дана.

Дивизија је кренула у борбу са 15.988 људи и добила је попуну од још 2.400 људи, а битка се завршила 12. октобра.

Губици су били велики и 53 одсто војника било избачено из строја, што значи да су погинули, рањени и нестали. Када се све узме у обзир, губитак износи око 8.000 људи, рекао је Поповић. Сматра се да је 800 људи погинуло, а 7.000 рањено.

Касније се дивизија осула, јер многи Словенци и Хрвати више нису били вољни да се боре, неуспех у Добруџи је много утицао на Војвођане, а руска револуција у фебруару 1917. године је потпуно пореметила добровољачки корпус.

Српска влада је, после Октобарске револуције, уз помоћ нове совјетске власти успела да делови добровољачке дивизије стигну на солунски фронт и у пробоју Солунског фронта учествовало је око 12.500 српских добровољаца из Русије.

Свечану академију организовало је Удружење ратних добровољаца 1912-1918. њихових потомака и поштовалаца.

У уметничком делу програма наступили су хор „Смиље“, дует гуслара и глумац Александар Кецман.

Академији су присуствовали представници министарстава одбране и рада, Војске Србије и Српске православне цркве.

Преузето са: mondo.rs
Извор: Милош Ђорелијевски