“Нико нема своје отаџбине”, нова књига пјесама Милоша Бајића

Послије прошлогодишње књиге о страдању банијских Срба у логору Маутхаузен, у Другом свјетском рату, и књиге пјесама „Крст и пет каменова“, у којој је посљедњи циклус посвећен такође страдалницима у истом нацистичком логору, Милош Бајић јавља се новом књигом поезије. И такође на страдалништво асоцирајућег наслова – „Нико нема своје отаџбине“.

Иако се Бајић првом збирком пјесама јавио у касније животно доба – 1992. године (рођен је 1947. године, у Великој Градуси, на Банији), јер поезијом се обично оглашава у млађим или младим годинама, очигледно је да је његов скривени а богати унутрашњи термални, гејзирски стваралачки „материјал“ морао једном да избије, да прокључа из њега.

И сад, са осамнаестом збирком овај пјесник живота, људи, природе и, наравно, свега што је завичај и непребол за завичајем, богати онај простор времена и сна од живота и у животу којима је остао у дугу за можда неких двадесет, двадесет и пет година тишине.

Поезијом нове збирке Бајић наставља односно надовезује централну нит водиљу што му се провлачи кроз цијели његов пјеснички опус. И с даљим плетењем и ткањем те нити, он је и проширује, учвршћује. Уоколо ње упорно је трагао за оним честицама ријечи и стихова, за тананим бојама слика какве можда нисмо успјели открити у претходним његовим књигама. И сад их је, те честице, успјешно уграђивао и уградио у пјесме ове, најновије збирке.

Кад Бајић у стиховима пјесме „Српска дјеца“, с посветом испод наслова – „Гледајући филм о Диани Будисављевић“, исписује слике:

Данас у гори с рукама везиље
укрштам златне зраке с нитима најфиније свиле,
у мирис шумске постељине.
Дјецу ћу у шуму бреза однијети,
успаванку ће пјевушити вјетар,
ја ћу њежно њихати олистале гране…

а послије стихова у којима се говори о ужасима што су их чинили крвници у усташким логорима, јасно се огледа умијеће пјесниково да љековито, на крају пјесме, смири оно што је у претходним стиховима готово драмски зазвучало. Да све заврши у блаженој и светој слици олистале гране брезе. Брезе, тог племенитог дрвета и његове Баније.

А то је тек један од примјера пјесниковог успјешног умијећа вођења читаоца кроз густе слике стихова збирке „Нико нема своје отаџбине“.

Наслов књиге је у ствари стих из посљедње пјесме „У дарованој земљи“. И тај стих, тај наслов књиге обухвата све оно трагично, прогнаничко што се такође провлачи кроз све Бајићеве књиге. Од судбине коју већ тридесет година носи у себи и проноси је животом као усуд, пјесник Бајић није успио да побјегне. Како год да га се с временом на вријеме ослободи, црв прогнаништва је присутан, врти.

И имајући у виду свеопшту глобализацију, пјесник је насловом књиге рекао шта мисли о њој. Он није питао, он није писао поруку, он није трагао за рјешењем – он је рекао: Нико нема своје отаџбине. А онај ко чита – нека се пита и одговара. Бајић је 62 пјесме ове књиге веома пажљиво, с поштовањем тематског и поетског њеног тока, подијелио у четири циклуса: „У вијестима“, „Љубав је дошла у јесен“, „О нечему сам желио да пишем“ и „У мјестима таме“.

Књигу можете наручити на телефон +381 63 890 68 03 по цијени од 250 РСД + ПТТ

Издавач књиге је Завичајно удружење Банијаца, потомака и пријатеља Баније, Београд, 2020. године.

Милош Бајић

НЕМА ТИХ ПАРА

Нема тих пара, забрана, казни,
бојева широм свијета што се воде,
рушења цркви дјечје воље,
да заустави руке
што у предјеле разне разносе боје,
дневна свјетла,
да заустави глас пјесме
с бујицом слова што плове у даљине.
Нема тих пара, забрана, казни,
кућа празних, обарања шума,
вирова мутних послије топљења снијега,
да заустави искре очних зјена
што освјетљавају мјеста
гдје леже мајка и отац,
да зауставе жеље
из града што одлазе да посјете претке.
Нема коментара

Напишите коментар