Никола Вујчић: Да нема нашег језика ништа не би имали, он је све сачувао

Српски пјесник и писац Никола Вујчић познат је по свом специфичном стилу, а пјесме су одишу унутрашњим рефлексијама, дилемама и наравно, као и код већине дубоко мислећих људи, трагањeм за смислом. Да је Вујчић стекао значајан углед у књижевним круговима говоре и његове многобројне значајне књижевне награде.

Вујчић је 27. јуна 1956. године рођен у Великој Градуси, на Банији. Његови земљаци са поносом истичу да је овај велики пјесник понос Велике Градусе.

Повод за разговор са Николом Вујчићем, биле су посљедње двије награде из 2024. године: награда „Десанка Максимовић”, за укупни допринос српској поезији и Награда „Бранко Ћопић”, за збирку пјесама Очи су ми пуне даљине.

Сјећате ли се своје прве пјесме, и како је она настала?

– Не сјећам се када сам написао прву пјесму, али сјећам се да сам “прописао“ у трећем разреду основне школе у мојој Великој Градуси на Банији. Писао сам на малим, изрезаним папирићима јер је онда папир био ријеткост и драгоцјеност. Та ми је навика остала све до данас – пишем искључиво оловком на  полеђини већ искоришћених папира, а тек послије прекуцавам и предстоји рад на пјесми, јер пјесма настаје у тренутку а то је, могли бисмо рећи, тек њен први облик, а свој коначни облик добива тек касније. Те своје прве пјесничке радове, који су били углавном лирски описи природе, врло често и дјечје наивни, касније сам спалио заједно са кутијом од ципела у којима сам те цједуљице чувао. Све то припада само мом дјечјем интересовању и улажењу у сложени свијет поезије. Али већ тада сам осјетио да ћу заувијек припадати поезији – она мени, а ја њој и то траје ево, све до данас.

 

Велики је број пјесама иза вас, а претпостављам да ћете и велики број стихова тек записати. Да ли Ваше пјесме настају у једном даху, или им се враћате, додајате, мијењате?

– Написао сам онолико песама које су се “дале“ да их напишем, а колико ће их још бити, ко зна, ја се надам да ће их још бити доста. Заправо, није битан број пјесама битно је какве су те песме. Њемачки пјесник Готфрид Бен каже да је сан сваког пјесника да иза њега остане пет до седам пјесама и да због тих пјесама треба писати. А које ће то пјесме бити, колико ће их бити, одлучиће “сито“ временам, а не никакве књижевне моде. Зато су пјесме, углавном, познатије од књига у којима су објављене. Ја пишем споро и у маховима. Пјесма је буђење унутрашњег гласа који треба слушати, али и обуздавати. Запишем је, а онда пуно радим на сваком стиху, мијењам, тражим најбоља мјеста за ријечи на којима ће те речи највише исказивати своја значења и дубине. Пјесма је клупко језика и за њено настајање, али и читање, треба пуно труда и стрпљења да се не би замрсило и обесмислило. Пјесници морају бити стрпљиви јер наша осјећања су врло сложена и траже ријечи које ће их прецизно и детаљно изразити, зато сазријевање пјесме тражи вријеме.

Читајући Ваше пјесме дјелује да као све што погледате је пјесма и чега год се такнете је стих?  Од неких свакодневних тренутака, задирете у дубине. Да ли је то заправо суштина поезије да неке непримјетне, мале ствари учините великим и видљивим?

– Пјесничке теме и пјесме су свуда око нас, само их треба открити и оживјети. Пјесма све увећава, мале, ситне, невидљиве ствари у њој постају велике. Наш свијет је саграђен и ограђен ријечима као огледалима у којима видимо даљине и њихове дубине, оно што знамо и оно о чему тек слутимо, оно докучиво и недокучиво. Таква је и пјесма. Наше биће и наш свијет најбоље се исказује кроз ситнице, кроз мале ствари које су суштина постојања. Велики сат који мјери ово велико наше вријеме може стати ако му откаже неки мали шрафчић, управо тај однос ме пјеснички занима, таква улога ситница, тај шрафчић. Велике теме су само по себи углавном патетичне, пуно тога заклањају и не откривају своју љепоту и скривености, а често ни истину. Пјесма је мала област живота, у којој, ако је могуће, треба да постоји све – живот природе и ствари које постају и настају „пред нашим очима“, вријеме и простор који нас окружују и сва емоционална стања која чине наше биће и његову сложеност.

Добитник сте награде за животно дјело, односно за укупан допринос развоју српске поезије Десанка Максимовић, као и награде Бранко Ћопић, колико Вам награде значе, а колико обавезују?

– Награде свакако пријају, али још више обавезују да из свог пјесничког бића исциједим што више стихова и да они буду што бољи. Добио сам пуно награда, а најдраже су ми оне које носе имена наших истакнутих пјесника. Неке од тих награда, као на примјер, Змајева (наша најстарија и најзначајнија награда), Дисова, Жичка хрисовуља, Десанка Максимовић, доносе награђеном пјеснику и књигу изабраних пјесама или зборник са научног скупа. Тако је мени недавно, поводом Награде Десанка Максимовић, изашла књига изабраних песама Очи воде, а на јесен ће бити одржан и научни скуп и зборник.

Ове године, у мају месецу, добио сам и награду Бранко Ћопић за књигу Пуне су ми очи даљине коју су издали Српска књижевне задруге и СКД Просвјета из Загреба. Та награда ме је обрадовала јер носи име писца нашег дјетињства, на чијем смо дјелу одрастали, који је непоновљив.

[su_box]

Како је Никола Вујчић упознао Бранка Ћопића

Те 1975. године, “Радост“ (часопис за дјецу који је излазио у Загребу) је славила двадесет и пет година излажења, а ја сам у јесен исте године дошао у Београд на студије кљижевности на Филолошком факултету. Знајући да одлазим у Београд Глиха Селан (ликовни педагог и уредник Радости) ме је замолио да понесем плакете поводом јубилеја часописа Десанки Максимовић и Бранку Ћопићу. Дао ми је њихове адресе, Десанка је тада становала у Улици Генерала Жданова, а Бранко Ћопић у Улици Маршала Тита 23. Са доста треме сам обавио те задатке. Прво сам предао плакету Десанки која је била везана за мој завичај јер јој је сестра била удата за Банијца Милакару и живјела је у Сиску, а онда, једног хладног децембарског поподнева, позвонио сам на врата Бранка Ћопића. Док сам чекао да се врата отворе трема је расла и онда, одједном, врата се одшкринуше и промоли се Ћопић, онизак у вуненом џемперу. Брзо сам се представио и рекао зашто сам дошао, а он ме је позвао да уђем. Уз сок, и сад се више не сјећам који разговор, вријеме је брзо протицало, а и моја трема се топила. Сјећам се само да је Ћопић био једноставан, да је причао као моји сељаци на Банији, баш тим језиком. На растанку ми је поклонио свој роман Делије на Бихаћу, дивот издање Српске књижевне задруге уз посвету: Николи Вујчићу, срдачно, од Бранка Ћопића  Београд,  24. – XII – 1975.

Био је то мој први и, нажалост, једини сусрет са Ћопићем.

[/su_box]

Такорећи, да ли кроз поезију, или уредништво цијели живот се бавите ријечима, колико је у овом савременом свијету РИЈЕЧ важна?

– Цијелога живота сам се бавио уређивањем листова и књига, дакле бавио сам се ријечима. Ријеч је свакако најважнија – у почетку бијеше ријеч, из ријечи као из клице настаје све, ријеч и гвоздена врата отвара, ријеч открива нашу личност… однос према ријечи се често мијењао, пуно је ситуација кад су се газиле изговорене ријечи тако, а у овом нашем савременом и превртљивом свијету многи желе да ријеч омаловаже. Али нико још није побиједио ријеч, упркос лажима које се множе.

Своје дјетињство сте провели на Банији, да ли је тај период живота за вас „златно доба“?

– Дјетињства се више сјећамо како старимо. Дјетињство јесте наше “златно доба“ а тај златни грумен у нама почиње да свијетли тек кад изађемо из нашег дјечјег доба. Ја волим тога дјечака у себи кога носим, а он у себи носи наш завичај, све игре, несташлуке и слике из тог давног доба, не дајући да их заборавим и изгубим. И понекад из мене погледа својим очима на свијет, присјети се тавног доба. Ма гдје био, пјесник пише у тој природној сублимацији првих, дубоко ускладиштених доживљаја и слика које свакодневно бујају. То је наше укорењење у простор и вријеме које нам припада. То је наша тачка ослонца и исходиште свих даљњих спознаја.

Међу Банијцима има много књижевника и пјесника, који и даље предано раде, Милош Кордић, Мирко Демић, Чедо Вукмировић, Милош Бајић, откуд толико људи „од пера“ на Банији?

– Да, то је заиста занимљиво. У протеклих тридесетак година књижевност, а посебно поезија, постало је обиљежје Баније. Као да се лирска душа одједном отворила и проговорила. Пуно је пјесника који потичу са Баније и са радошћу их читам.

Како Ви видите будућност лијепе ријечи, односно књижевности?

– Поезија је данас, као и култура, потиснута на маргину, без стварног друштвеног утицаја. Ми данас у Србији немамо ниједне новине за културу, имамо часописе који нередовито излазе и који уистину немају књижевни утицај, који ништа не покрећу. Поезија, као и култура препуштена је све агресивнијем утицају масовне културе. Сви данас хоће да буду писци јер је данас лако објавити књигу. Сви данас хоће славу, па макар она Ворхеловски речено била и краткотрајна. Сви су нестрпљиви. А и модерне технологије су при руци, за то убрзавање, као да се сви међусобно утркују. Изгубило се стрпљење, преовлађују импровизације. Све се преселило на интернет, портале и друштвене мреже, на виртуелно и неутемељено. Све теже се разлучује истинито од лажног, добро од лошег. Пуно се пише, углавном слично, већином патетично, ново се увијек изједначава са добрим, традиционално се не обнавља да траје већ деградира. Већина пјесама је једноставно лоша, као што је већина пјесама увијек и била лоша. Поезија треба нешто и да каже, а не да брбља. Имамо, грубо речено, двије паралелне поезије – једну повезану са традицијом, другу са различитим облицима неоавангарде. Све је мање пјесама, а све више пјесника. Како каже Мандељштам, лоша поезија је исцрпљујућа за културно тло, штетна, као и свако лоше управљање. Али и поред те суморне слике права поезија је неуништива.

У својој бесједи на додјели Награде Десанка Максимовић говорио је управо о рађању пјесме.

– Од када постоји поезија, од када настају стихови, постоји питање које је и данас без одговора – како настаје пјесма? Шта је пјесма? О томе пишу и размишљају сви који пишу и читају пјесме, али ту тајну нико још није открио или је, можда, љубоморно чува за себе. Десанка Максимовић има пуно пјесама које говоре о настанку пјесме, које откривају њене песничке тајне, оне су исписиване у различитим временима и са различитим искуствима писања. Мени је то одувијек било загонтетно и увијек ми је будило радозналост, од самих почетака мог роњења по пјесничким свијетовима. И сада ме, овде пред вама, за то вежу лијепа сјећања –  још од младих, дјечачких дана, када сам покушавао да откријем ту тајну, када сам у писму замолио знамениту пјесникињу да ми у одговору на питање како настаје пјесма, ода бар дио своје тајне.  Она ми је, сјећам се те своје радости, одговорила, али то писмо избрисала је суровост времена, а питање ево и даље стоји ишчекујући одговор. Заправо, одговора је пуно, колико и пјесника, и сви они су тачни иако су различити, иако се међусобно потиру. На то питање коначног одговора вјероватно и нема јер кад би он био могућ, и коначан, он би означио и крај поезије. А то се, на сву срећу, никада неће десити.

Вујчић увијек указује на значај језика како за опстанак културе, тако и за опстанак самог народа.

– Јер да нема нашег језика ништа не би имали, он је све сачувао, он је чувар али и покретач наше културе. Пјесник је слуга језика, језик је једини и вјерни ослонац нашег боравка у овом свијету. На крају остајемо само ми и наш језик.

[su_box]

Никола Вујчић рођен је 27. Јуна 1956. године у Великој Градуси, Банија, Хрватска. У Петрињи је завршио гимназију, а на Филолошком факултету у Београду дипломирао је  на групи за југословенску књижевност и српскохрватски језик. Био је главни и одговорни уредник часописа “Знак“ и листова “Књижевна реч“ и “Задужбина“ те уредник едиције за прву књигу Књижевне омладине Србије “Пегаз“ и уредник у издавачким кућама “Филип Вишњић“ и Службени глсаник.

Објавио је књиге песама:Тајанствени стрелац (1980), Нови прилози за аутобиографију (1983, друго допуњено издање 2008), Дисање (1988),Чистилиште (1994), Кад сам био мали, (1995), Препознавање (2002), Звук тишине (2008), Расути звук (2009), Докле поглед допире (2010), Докле поглед допире и нове песме (2012), Сведочење (2014), Скривености (2017), Соба, изабране песме, двојезично српски/енглески (2019), У једном дану (2022), Пуне су ми очи даљне (2024), Очи воде (2025).

Добио је награде: Браћа Мицић (1993), Змајева награда Матице српске (2002), Дисова награда (2009), Мирослав Антић (2011), Ђура Јакшић (2011), Бранко Миљковић (2011), Заплањски Орфеј (2014), Кондир Косовке девојке (2015), Скендер Куленовић (2015), Стеван Пешић (2017), Виталова награда – Златни сунцокрет (2017), Сава Мркаљ (2019), Жичка хрисовуља (2021), Велика базјашка повеља (2022), Десанка Максимовић (2024) и Бранко Ћопић (2025).

Пјесме су му превођене на више језика, а књиге изабраних пјесама објављене су му на румунском Ноћи и друге песме (Noptile şi alte poeme, Темишвар, 2011), македонском Докле поглед допире (До кај што погледот допира, Скопје, 2011),  пољском Тишина у камену (Cisza w kamieniu, Варшава, 2013) и бугарском  Докле поглед допире (Докъдето погледът достига, Пловдив, 2013).

О његовој поезији објављена су два зборника – “Поезија Николе Вујчића“ (поводом Змајеве награде, Нови Сад, 2008) и “Никола Вујчић, песник“ (поводом награде Жичка хрисовуља, Краљево, 2022).

Приредио је необјављени роман Меше Селимовића Круг (1983),  Антологију народне књижевности за децу (1997, проширено издање под насловом Српска народна књижевност за децу, 2006, 2008.) и изабрана дјела Григора Витеза (2011).

Превео је са руског језика књиге пјесама: Вјачеслава Купријанова, Владимира Бурича, Генадија Ајгија, Хенрика Сапгира, Ивана Ахметјева и Генадија Алексејева.

Члан је Српског књижевног друштва и Српског ПЕН центра.

Живи у Београду.

[/su_box]

Новинарка Српског кола

Драгана Бокун