Уприличен Округли сто „Културни простор Срба у Северној Македонији“ у Историјском архиву Ниш

У Историјском архиву Ниш одржан је округли сто „Културни простор Срба у Северној Македонији“, реализован у сарадњи са Српским културно-информативним центром „СПОНА“. Скуп је отворила в. д. директорка Историјског архива Ниш Мима Живковић, која је у поздравном обраћању истакла значај очувања културног и националног идентитета српског народа, као и важност сарадње институција које негују културу сећања и заједничко наслеђе.

Током округлог стола учесници су говорили о актуелном положају српске заједнице у Северној Македонији, изазовима са којима се сусрећу у области културе, образовања и очувања идентитета, али и о напорима које улажу како би се сачували језик, традиција и културно наслеђе. Посебна пажња посвећена је могућностима за даље повезивање институција, развој сарадње и реализацију заједничких пројеката. Округли сто протекао је у духу конструктивног дијалога, размене искустава и отварања важних тема које се тичу културног простора Срба у Северној Македонији.

Историјски архив Ниш ће и у наредном периоду наставити да подржава активности усмерене ка очувању културног наслеђа, историјског памћења и сарадње са институцијама и организацијама српског народа у региону.

Први панелиста Милутин Станчић говорио је о раду Центра Спона од самог формнирања 2005, па све кроз раздобља година са мисијом и програмом од бесплатних часова факултативне наставе на српском за полазнике различитог узраста у Скопљу и у селима Кучевиште на Скопској Црној гори и Речица код Куманова. Затим о образовним процесима у основним и средњим школама. О стању Филолошком факултету у Скопљу о студијској групи за српски језик. Дотакао се специфика поражавајућих огледа, нестанка и асимилације.„После сваког пописа њихов је број све мањи, а мање је и школске популације која се образује на матерњем – српском језику“, истакао је додадјући да је потискивање културног и духовног основа стални је процес, а сведоци смо потпуне запуштености матерњег језика пре свега у породици.То се касније рефлектује и током школовања.

Радован Милковски: Скаутизам у доба Краљевине Југославије на територији Македоније

-Скаутизам у Краљевини Југославији а тиме и на читавом простору савремене Северне Македоније је постојао све до почетка Априлског рата и нацистичке окупације у априлу 1941.године, а обновнио се након 1945 године. Захваљујући заљубљеницима у природу, и решеност да буду физички и духовно спремни да допринесу развоју своје заједнице, скаутизам се сукцесивно развијао и у Краљевини Србији а касније у Краљевини Југославији, изнео је Милковски своја запажања и сазнања…

-Језик који се преноси с колена на колено и данас живи у разговорној форми у овим крајевима. У васпитно образовном систему забележен је повратак српског језика у основним школама од 2019. године за време мандата Милутина Станчића, док је био директор Управе за унапређење образовања припадника заједница уведен изборни модел – Језик и култура Срба. Од 2021, до 2024, држала сам часове изборног предмета Језик и култура Срба на територији Куманова у свим основним школама у којима је било пријављених ученика. Ишла сам да држим часове и за два-три ученика…Након завршетка мастер студија у Београду 2021, добила сам позив од директорице из Основне школе Карпош у Умин долу да је уведен нови предмет и да ме чекају да дођем и

предајем српски језик ученицима. Помало збуњена и у неверици неуморно и са пуно вере и ведрине прихватила сам позив учитеља српског језика у неколико основних школа у Куманову.

Кад сам на својим првим часовима упознавала ђаке, мале мудре главице жељне знања и топлине, знала сам да вреди, да корачајући путем Светог Саве могу и морам да помогнем свом народу да пронађе пут светосавља и пут језика којим су говорили њихови преци. Рад са децом је оплемењујућ, али и захтеван, истакла је између осталог Теодора Цветковић чија је тема гласила: O језику, култури, коренима и традицији јужних Срба, Куманово на терену.

-Преко друштвених мрежа као што су Инстаграм, Фејсбук, и наш youtub канал ,
културни центар Спона може да промовише књижевне вечери, изложбе, концерте,
подкасте, трибине и друге културне манифестације. На тај начин информације брзо
долазе до великог броја људи, посебно младих који највише користе дигиталне
платформе и посете у нашем центру су бројније и наш културни садржај гледанији и самим тим ефекат је сваким даном све већи. Друштвене мреже омогућавају и јачање везе са дијаспором.

Људи који не живе у Скопљу могу пратити рад нашег центра, гледати видео садржаје и учествовати у онлајн догађајима. Тако култура постаје доступна широј публици без обзира на удаљеност. Посебно је значајна улога друштвених мрежа у очувању идентитета. Објављивањем
садржаја на српском језику, представљањем обичаја, историје и културног наслеђа,
центар доприноси очувању језика и традиције српског народа у Северној Македонији, рекла је Горана Јовановски Јуруковски испред Центра СПОНА – Савремени медијски домет Споне, ефекти подкаста и друштвених мрежа.

Милош Стојковић: Скопљански дани Радослава Грујића (1920-1937)

-Управо су скопљански дани овог великог научника и националног радника остали у сенци савремених гледања и представљања његовог доприноса на пољу проучавања културног и духовног наслеђа српског народа, од Трста и Далмације до Поморишја, Сент Андреје и Свете Горе, раширеног као и самог историјског усуда Срба, вечних сеоба, бежанија и васкрсења својих светиња и реликвија. Овом приликом укратко се треба подсетити његових заслуга на утемељењу установа које су себи у задатак поставиле свеобухватно научно проучавање ондашње области Јужне Србије, али и ширење опште писмености, просвете и љубави према књизи и науци. Када 1920. године Радослав Грујић долази у Скопље, како би потражио потенцијалну зграду за будући Филозофски факултет, затиче оријентални град, готово без обриса модерности какво заслужује место које је од античких времена и свог оснивања, увек представљало природан гравитациони центар ширег простора горњег и средњег Повардарја, али и дела Поморавља, град од изванредног историјског и символичног значења за српску средњовековну државност, неугашеног узора и у тадашњим политичким оквирима српског и југословенског самодржавља, али свакако и у научним и свим другим друштвеним назорима тога доба, истакао је Стојковић.

Професор Горан Максимовић је говорио о Томи Смиљанићу – Брадини, рођеног 1888. године у мијачком селу Тресонче, крај Дебра.

-Потиче из сточарско трговачке породице, од оца Смиљана и мајке Достане, из рода Брадиноваца, због чега у презимену додаје и „Брадина“. Основно образовање започео је у родном селу код бугарског учитеља. На очево инсистирање трећи и четврти разред завршава у српској школи у Битољу, у коме завршава и српску нижу гимназију и полаже малу матуру (1899). Након тога одлази у Солун и српску гимназију „Дом науке“, у којој учи у вишим разредима и матурира (1906). Још као гимназијалац у Солуну почиње да пише, те прве радове објављује у ђачкој дружини „Дојчин“, која му штампа и издаје прву приповетку „Првенци“. По завршеној гимназији је био учитељ 5 година, како би издржавао породицу (бабу, мајку, петоро браће и сестру) оставши без оца Смиљана – хранитеља, којег су убиле качачке банде (1903), а бугарски комитет га осудио на смрт. Враћа се у родни крај и бива постављен за српског учитеља у школама у Тресончу, Мелничану и Галичнику (1906-1911), заједно се трудећи са својим бившим учитељем, Сотиром Ђорђевићем, да се одрже српске школе у мијачком крају и обнови рад српске цркве (Томин стриц Арсеније био је српски свештеник у Тресончу). Одлази у Београд 1911. године и уписује српску књижевност на Филозофском факултету, на наговор земљака, и поред тога што је оболео од тифуса. Добија стипендију од Друштва „Свети Сава“, а хонорарно је радио и код чувеног етнолога и географа Јована Цвијића, који ће му бити пријатељ и ментор, прецизно и јасно говорио је Максимовић…

Проф. др Мирјана Бојанић Ћирковић је пристутне поздравила темом: Дело Анђелка Крстића као хроника „увремењеног простора“ Старе и јужне Србије

– Упознавање са делом Анђелка Крстића значи познање себе, од корена до семена, од исходишта до времена чији смо простор – ми, носиоци и разносиоци духовног наслеђа које, ако ближе ослушнемо, живо и препознатљиво пулсира и из Крстићевог дела. Изнова читати дела Анђелка Крстића значи прелазити и превазилазити путеве једног ишчезлог простора, али живог у времену које нас обликује. Таква мисао да је „живот жив, маколико га млео жрвањ непогоде што му га судбина стицајем или приликама наменилаˮ пулсира не само романом „Трајанˮ, Крстићевим капиталним делом, већ и из скривених рукаваца његовог приповедног света, кроз његове јунакиње и јунаке и жртве које су подносили како би „скривена клица опет пониклаˮ. Књижевни разговор о делу Анђелка Крстића биће вођен из угла савременог читаоца, путевима Крстићевог приповедног света, уз осветљавање скривених кутова тих прича и судбина, до саме сржи његовог стваралаштва изузетне естетске вредности, коју ћемо овом приликом нарочито истаћи и потврдити….

Преузето са: СПОНА