Нова српска демократија уручила орден Марка Даковића академику Матији Бећковићу у Београду
ЛАУРЕАТ МАТИЈА БЕЋКОВИЋ
Нa свечаној сједници Главног одбора Нове српске демократије, одржаној 29. марта у Београду, по први пут је урућен орден Марка Даковића. Ову награду Нова српска демократија установила је прошле године на стогодишњицу уједињења Црне Горе и Србије, а академику Матији Бећковићу орден је уручио њен предсједник Андрија Мандић. Том приликом, Мандић је истакао „да је Марко Даковић био вођа уједињења Србије и Црне Горе, узорна фигура наше историје, а да је награда подстицај да будемо достојни њега и наших предака, те да је орден заслужено припао највећем живом српском пјеснику“. Бећковић се захвалио свима који су имали снаге и храбрости да дођу у Београд, а знају да се морају вратити у Црну Гору. „И да некима од нас није забрањено да дођемо к вама, право је да ви дођете нама, мање вас је тамо, него овамо. Не знам ко ме је више уважио, браћа која су ме прогнала, или браћа која су ме одликовала“, рекао је, у свом препознатљивом стилу, Бећковић приликом пријема награде.
Oтварајући свечану сједницу, Марко Ковачевић поздравио је све присутне наглашавајући да је ова сједница Главног одбора НСД у проширеном саставу сазвана у Београду, како би се могао уручити орден Марка Даковића Матији Бећковићу, којем је, уз још тројицу професора Београдског универзитета, забрањен улазак у Црни Гору.
Свечаности су присуствовали митрополит Амфилохије, епископ будимљанско-никшићки Јоаникије, некадашњи пресједник СРЈ Војислав Коштуница, некадашњи предсједник Црне Горе и премијер СРЈ Момир Булатовић, предсједник Одбора за дијаспору и Србе у региону Народне Скупштине Републике Србије Миодраг Линта, лидер Демократске народне партије Црне Горе Милан Кнежевић, Срђан Ђоковић, Андрија Јовићевић, Александар Раковић, Мило Ломпар, Миодраг Дака Давидовић, Гојко Ђого, Дејан Мировић, Милош Ковић, Мироје Јовановић, Владимир Добросављевић, Душан Радосављевић и многи други.
„Изузетну част нам представља чињеница да смо овом приликом успјели да окупимо наше архијереје, угледне интелектуалце и културне раднике, некадашње предсједнике Југославије, Црне Горе и Владе Србије и многе друге угледне госте. Вјерујемо да из Црне Горе то једино може да уради Нова српска демократија“, рекао је, на почетку сједнице, Ковачевић, а онда су, како је рекао, интониране химне Црне Горе и Србије – српска марсељеза „Онамо ‘намо“ и свесрпска химна „Боже правде“.
БЕЋКОВИЋ ЈЕ ОЖИВИО ЛИК МАРКА ДАКОВИЋА
„На приједлог предсједника Андрије Мандића, ГО НСД је донио једногласну одлуку да први лауреат награде Марко Даковић буде највећи живи српски пјесник и баштиник традиције поборника уједињења Србије и Црне Горе, академик Матија Бећковић. Бећковић као есенција духа српског народа, у протеклих пола вијека и као изданак Црне Горе је, поред свог познатог књижевног опуса и јавног дјеловања, поетски оживио лик Марка Даковића“, истакао је Ковачевић и позвао Андрију Мандића да се обрати присутнима и након тога уручи награду славодобитнику.
Мандић је истакао да ово није обичан дан за Нову српску демократију и све њене чланове, као и све оне храбре, племените часне и слободоумне људе који се у Црној Гори , у најтежим могућим околностима, истрајно боре за идеју очувања националног идентитета и достојанства, своје вјере православне, за будућност српског народа. Свечано окупљање Главног одбора странке у Београду и уручење награде Бећковићу представља велику част и ово за све њих представља празник.
„Какве су данашње околности, најбоље показује то што нас црногорска власт оптужује да смо одани Србији, српском народу и српској традицији. Друге вриједности су сад на цијени, све је на продају, то нам поручују сналажљиви, еластични, новокомпоновани Монтенегрини, срећни што су се ослободили Његошевог строгог завјета и етике Марка Миљанова. Озлоглашени смо само зато што показујемо да традиција чојства и јунаштва и даље пуном снагом испирише нове генерације“, истакао је, у свом излагању Андрија Мандић, додајући да управо на прагу такве инспирације НСД установила награду- Повељу са именом Марка Даковића.
„ У времену кад је живио, када се жељела похвалити нечија памет, у Црној Гори се говорило –има мозак Марка Даковића. Мада прогањан и осуђиван, красила га је скромност, никад није био материјалиста, увијек посвећен судбини властитог народа , а дуги низ година као жртва комунистичке пропаганде и биједних лажи, како је при паду авиона погинуо од удара неког од сандука злата. Његова четитост и част нису могле да натруне нискост и подлост оних од којих је био већи и бољи. Зато данас његовим орденом политички представници српског народа из Црне Горе желе да оките груди највећег живог српског пјесника Матије Бећковића. Управо је Матија, пјесмом посвећеном Марку Даковићу, први подигао неурушиви споменик овом великом човјеку његошевске Црне Горе и цијелог српског народа“, рекао је Мандић, непосредно пре него што је предао орден Матији Бећковићу, додајући да од дјеце до стараца, у Црној Гори, сви непогрешиво осјећају љепоту и трагику, иронију и непоновљиви хумор Бећковићеве пјесничке ријечи.
Потом су се присутнима обратили Матија Бећковић и митрополит Амфилохије. Посебно надахнутим говором, често прекиданим аплаузима, академик Бећковић је још једном оправдао оно, што је већ раније у свом излагању поменуо Андрија Мандић, да је Бећковић највећи живи пјесник српског народа, а слободно се може рећи и можда више од тога… Читав говор Матије Бећковића вриједан је пажње и тешко га је препричати и сажети, зато смо га пренијели у посебном оквиру, јер најмање толико заслужује.
Његово високопреосвештенство митрополит црногорско-приморски Амфилохије говорећи о лику и дјелу Матије Бећковића рекао је да је он био и остао Ровчанин, по коријену, језику и памћењу.
„Његова судбина је саткана у његовом бићу и животу. Матија носи у себи онај апостолски и јеванђелски дух Светог Саве, цара Лазара и Василија Острошког. То су ликови које он освјетљава у својим причама и који њега освјетљавају“, нагласио је митрополит Амфологије.
„Уроњен у језик Матија говори непрестано самом средишту бића и твари и данас код нас стоји чињеница да Црна Гора не може видјети своју срећу у несрећи српскога народа. То је Бећковић говорио још када је примио Његошеву награду. Тада се већ видјело куда креће званична власт. Мислим на ону црногорску. Додуше није се још видјело гдје ће стићи. То ћемо још видјети, јер не треба заборавити да је тада у Будви, приликом пријема Његошеве награде био присутан и Мило Ђукановић. Дај боже да се и он врати“, помало је био ироничан, на крају своје бесједе, митрополит Амфилохије, додајући у истом тону на крају да „било како било треба да честитамо нашем Матији на овом његовом одликовању, али као што рекох његов ђед Никша је заслужнији од њега“.
Приводећи званични програм крају, Марко Ковачевић се осврнуо на Косово и Метохију, најављујући оне задужене за културно-умјетнички дио програма.
“На Косову расту и трње и божури, али се за Васкрс само божури уносе у Грачаницу. За крај данашњег програма, у ову Грачаницу коју смо изградили кроз имена Марка Даковића и Матије Бећковића, унијећемо божуре у виду Иване Жигон и њених „Косовских божура“ и пјевачке групе „Вез“.
Крај, као и почетак… Достојанствен, надахнут, баш онакав какав доликује овакој свечаности, односно додјели ордена Марка Даковића академику Матији Бећковићу.
Текст и фотографије: Жељко ЂЕКИЋ
МАТИЈА БЕЋКОВИЋ: НИЈЕДНА ДУША ТЕ СЕ НИЈЕ ОДРЕКЛА
„Ни оваквог скупа, ни овакве свечаности, ни оваквог мог догађаја није било до данас. Хвала свима који су смогли снаге да дођу у Београд, а знају да се морају вратити у Црну Гору. И да неким од нас није забрањено да дођемо тамо, право је да ви дођете нама. Мање вас је тамо, него овамо. Не знам ко ме је више уважио, браћа која су ме прогнала или ова која су ме одликовала. И која сам од та два ордена мање заслужио, а волео бих да јесам. А знам да га је заслужио лик Марка Даковића, и надам се да ће се тако једног дана звати српска легија части. Ја се у Црној Гори нисам родио, нити икада био добродошао. Али ако ме то није помело у шестој неће ни у 80. години живота. Некад је све то и имало неку тежину, а сад којим год блатом да неког блате, као да га златом позлаћују. Више нико ништа не узима озбиљно, камо ли ситницу што су тројици професора са Београдског универзитета и једном песнику забранили улазак у Црну Гору. Ко би се чудио да сутра кажу да то није истина и да све што су ових година у програме озаконили и обнаредовали да нису мислили озбиљно. С друге стране, сви знамо да би неком досјетком могао да се провучем и кроз неку рупу добауљам до Црне Горе. Брана Петровић је давно писао како сам се досетио и у Црну Гору ушао преко Бара преобучен у Шиптара, и како су ме данима гостили и носили на рукама, и открили превару тек кад сам се вратио.
Али колико год да су ме често истјеривали из њине Црне Горе, из моје ме нису могли истерати никако. Имао сам у њој најбоље, а без те физичке раздаљине не би било ни ње као инспирације, ни мене, ни моје поезије. Српски народ сам давно замислио и нема те силе која би ме нагнала да се одрекнем те замисли, без обзира коме је допао у руке и ко одлучује о његовој судбини. На свој народ гледао сам само једним оком и тако видео само оно што је у њему велико, племенито и вечно. Зато је довољно једно око, а друго би већ уносило сумњу. Праштао сам теже увреде и пресуде, па ћу и ову. Да ли ћу слетети у Подгорицу и није ништа у поређењу са оним чега су лишени они који тамо живе. Срби у Црној Гори окајавају своју народност, име и језик, своје писмо, своју веру, своју историју и географију, своје идеје и идеале, своје свеце, песнике, хероје и ученике… Није чудо што свој крст највише окајава Српска православна црква и ловћански тајновидац њен најславнији владика и највећи песник српског језика. То окајавање узима толиког маха да се често питам колико један народ треба да буде мртав, да би све то подносио…
Они који нису Срби не либе се да поништавају историјске одлуке српског народа. То не бива случај у историји да неки народ поништава одлуке народа којем припада. На све то српски народ одговара својим ћутањем Намножили су се они који Србе не воле, али воле најлепше локације у Београду, имају широк избор, али ни Њујорк им није тако занимљив као овај туђински, ксенофобични, непријатељски град. У време кад се многи питају да ли чемо опстати, без идеје шта ће бити са нама, отворени за све теорије у време тријумфа људских права, доспели смо у ситуацију да немамо право на своје мишљење.Тек када су се продали питају због чега и чекају да купац каже шта ће му то што је купио. Тако је настао нови национални програм. Радни наслов како се одрећи свега ни због чега. Најлакше и најчешће смо продавали једни друге, а на путу да се понизимо до краја стекли смо углед најпродаванијих душа. Стигло се до апсурда, крајње је време да се одустане од насртања на Бермудски троугао и схвати да је најновији подухват пропао. „Ни једна душа те се није одрекла“ графит је посвећен Косову, а подједнако се односи на Црну Гору. Благо нама какав проблем имамо и какву битку бијемо. Битку коју су наши преци више пута добили. Па и ни ми је не можемо изгубити, ако не заборавимо истину, чојство и јунаштво Марка Миљанова, Марко Даковића, и толико других оријентира и светлих ликови нашег националног и духовног пантеона који су прегрнути неправдним пресудама, клеветама, ћутањем и заборавом.
Хвала вама који сте ме незаслужено одликовали и вама који сте допутовали и вама који сте их дочекали и свима који сте ме сасалушали.
БЕЋКОВИЋ О ДАКОВИЋУ
Марко Даковић је једна од најистакнутијих личности у политичком животу Црне Горе, народни трибун и адвокат. Рођен је 20. фебруара 1880. године на Грахову у Црној Гори. Марко Даковић је био нови Марко Миљанов. Обојица су из Црне Горе прогоњени, а Даковић је суђен у одсуству и клеветан до данашњих дана. Учио је гимназију и Правни факултет је завршио у Београду. Где је и Марко Миљанов угледао своје примјере чојства и јунаштва. Незванично је прозван вођом Младе Црне Горе. Један је од оснивача удружења црногорских студената на Универзитету у Београду. Био је први предсједник Клуба црногорске универзитетске омладине који је критички био настројен према режиму краља Николе. Даковић је био непредати борац у време капитулације, сужањ нове окупације, душа саједињења са Србијом, независни посланик у Скупштини Краљевине Југославије. Повукао се из политичког живота, вратио у Подгорицу и радио као адвокат. Због огромног моралног угледа биран је за министра без портфеља у влади 27.марта 1941. године. На путу за Лондон те исте године године, погинуо је у авиону који се срушио изнад Грчке, мада му је сва имовина коју је понио била само његов штап са којим је ушао у авион. Клеветници су лансирали приче да су у авиону биле златне полуге које су га убиле, мада је био члан Антифашистичке владе чија је девиза била „Боље гроб него роб“. Погинуо је прије него што је рат почео, а словио је као непријатељ и издајник.