Обнова Лазарице, дуг прецима и оставштина потомцима
Манастир Лазарица на далматинском Косову од посебног је значаја за православни народ у Далмацији. Она је стуб православља, чувар идентитета и симбол Видовдана српског народа на овим просторима. Због страдања у прошлости, храму је неопходна санација и обнова како би, и у вековима што долазе, под својим сводовима сабирала православне Србе из свих крајева.
Један од шест православних манастира на подручју Митрополије задарско-шибеничке и Епархије далматинске, заветна светиња освећена 1889. године у част петстоте годишњице Косовске битке, Света Лазарица на Далматинском Косову, након бројних страдања и обнављања у прошлости поново је у фази када јој је, збод даљњег опстанка, неопходна што хитнија санација и обнова.
Трудом, љубављу, истинском оданошћу и припадношћу својој вери и цркви, али и визијом којом је у тешким временима настојао да очува идентитет свог народа српског, блаженопочивши епископ далматински Стефан (Кнежевић) благословио је давне 1874. године почетак градње ове светиње у срцу Далматинског Косова.
– Црква је првобитно била посвећена Светим праведним Јоакиму и Ани, али се њена градња веома споро одвијала, читавих петнаест година. Разлог овог одуговлачења у изградњи огледао се у жељи епископа Стефана да храм посвети Светом великомученику Кнезу Лазару, јер се 1889. године обележавао јубилеј, петстота годишњица од Косовског боја. Аустроугарске власти строго су забрањивале подизање храмова Србима светитељима, као и национално буђење српског идентитета, тако да је приликом освећења храма епископ Стефан храм посветио Светом великомученику Кнезу Лазару 28. јуна 1889. године. Остало је забележено у „Српском листу” да је приликом освећења храма било присутно 7000 верника – о настанку манастира и његовом историјату прича игуман ове светиње монах Симон (Кузмановић).
Црква Лазарица је 1940. године проглашена манастиром и метохом манастира Крке, заветним храмом и названа је Света Лазарица. У Другом светском рату, манастир Лазарица био је оштећен и изложен пропадању, а обновљен је тек између 1964. и 1965. године. Обновљени манастир поново је страдао у земљотресу 1970. године. Уследила је поновна обнова па је на Видовдан 1973. године манастир свечано освећен. Време блаженопочившег епископа Стефана (Боце) остаће упамћено по обнављању прославе Видовдана на Далматинском Косову. Ову традицију окупљања код манастира Лазарице наставио је тадашњи епископ далматински Николај (Мрђа). Од оснивања, манастир је био место саборовања далматинских Срба, а одлуком епископа далматинског Фотија поново је оживотворен акт блаженопочившег епископа Иринеја Ђорђевића из 1940. године, којим је Света Лазарица проглашена заветним храмом и манастиром.
– На трон Епископа далматинских 1991. године долази епископ Лонгин (Крчо), који је 8. новембра 1992. године формирао Црквени одбор за обнову манастира Лазарице. Све што је успело да се обнови, девастирано је у последњем рату 1995. године, а сам манастир претрпео је мања оштећења у унутрашњости. Доласком Преосвећеног епископа далматинског Фотија 1999. год. почела је обнова ратом опустошене Епархије далматинске, тако да је у више наврата започињана и обнова манастира Лазарице. Током 2008. године одвијали су се радови на уређењу конака, порте, спољних делова конака. Дограђено је и пет келија за живот монаха – наводи јеромонах Симон, први настојатељ ове свештене обитељи након последњег рата и обнове манастира.
Темељи цркве у лошем стању
Са намером да и у новије време дају свој допринос обнови светиње, православни верници у Далмацији изразили су жељу да се уреди и фрескопише унутрашњост храма, али је геотехничко испитивање објекта показало неочекивано лоше стање у којем се светиња налази. Епархија далматинска и Општина Бискупија, претходне године преузеле су прве кораке у заштити од пропадања и обнови ове светиње у срцу далматинског Косова, уздајући се у помоћ верног народа како би се тај посао овога пута спровео до самог краја.
Унутрашњи, олтарски део
– Наши људи пореклом из ових крајева изразили су жељу да помогну у уређењу унутрашњости храма и његовом фрескописању. Разговарали смо о томе са нашим Митрополитом далматинским Никодимом који је благословио радове, те договорили да се обнови приступи темељно и по приоритетима. Контактирали смо инжењера да се утврди стање објекта и направи пројекат за уређење, али ситуација коју смо затекли значајно нас је удаљила од првобитне замисли. Ситуација са темељима је много лошија него што смо очекивали. Уместо чврстих, камених темеља ту је, народски речено, било свега и свачега. Из тог разлога морамо прво да приступимо инјектиранју темеља, морамо га импрегнирати, заштити од влаге. Показали су се проблеми и на самом кровишту. Кров је доста тежи него што конструкција самог храма може да издржи и ту морамо урадити додатне затеге. Дакле, пуно је грађевинског посла пред нама пре него што дођемо до онога што смо првобитно замислили – појашњава начелникОпштине Бискупија Милан Ђурђевић, на чијем подручју се Светиња налази.
Урађени су пројекти за потпорне зидове, санацију терена, темеља и крова, а сам процес обнове радиће се по препоруци струке, по приоритетима и у неколико фаза.
– Пре свега извршили смо једно гео-техничко испитивање око објекта, терена на којем се налази, и добили резултате који показују да су сви помаци који се дешавају на објекту узроковани лошим тереном. Препорука је да се око објекта направи дренажа, како би се спречио долазак подземних и оборинских вода у саме темеље, и да се направи унутрашња изолација. У темељ је неопходно уградити један армирано бетонски прстен који би ојачао хоризонтално и вертикално саму конструкцију. Други део санације је конструктиван и односи се на кров објекта, где мора да се спречи и раздвајање венца кровишта. Пукотине на вањским зидовима такође је неопходно санирати, тако да је доста тога што мора што пре да се уради како би се спречило даље пропадање храма – каже Аугуст Мајер, инжењер грађевинарства надлежан за пројекат обнове Лазарице.
Претходне године урађен је део потпорног зида који ће се, према речима надлежних, наставити читавом дужином испод манастирске парцеле како би се осигурао терен. Потом следи санација постојећег каменог зида око манастирског комплекса и тек након што се заврши учвршћење читавог комплекса, може да се приступи статичкој и конструкцијској обнови храма која ће бити предуслов за све унутрашње радове.
Свака фаза радова изискује материјална средства од по неколико десетина хиљада евра, без осликавања, па се братство манастира, али и мештани Косовске долине уздају у помоћ својих сународњака које прошлост веже за овај храм, народ и крај. Завет је то прецима и оставштина потомцима, поручују из далматинског Косова, места на којем се и данас чува косовски мит, а Видовданске духовне свечаности око Свете Лазарице окупљају православне Србе са свих страна света.
Аутор: Васка Радуловић
Извор: срби.HR
