Одржан 5. Великогоспојински турнир репрезентација четири далматинске општине Бенковац, Дрниш, Книн и Обровац

У ФИНАЛУ БЕНКОВЧАНИ УБЕДЉИВО САВЛАДАЛИ КОМШИЈЕ ОБРОВЧАНЕ

 

 На терену боћарских клубова „Козара“ и „Нови Београд“, репрезентације четири крајишке општине одмјерили су снаге  у класичним боћарским дисциплинама: тројка, двојка, појединац и круг, у трајању до 90 минута или 13 пуната. Доскорашњег троструког првака екипу Дрниша, који су и овог пута били фаворити, сјајном игром изненадили су Бенковачани и сасвим заслужено у наредних годину дана у њиховим витринама налазиће се огромни прелазни пехар. Побједници су добили и златне медаље, Обровчани сребрне, док је због бољег скора бронза отишла у руке Дрнишанима. За најбољег играча проглашен је Жељко Цупаћ, члан побједничке екипе.

Селектори репрезентација Жељко Цупаћ (Бенковац), Милош Милаковић (Дрниш), Милорад Бјелинић  (Книн) и Ненад Симић (Обровац), извели су најбоље саставе, а занимљиво је истаћи да су по пропозицијама право учешћа на турниру имали играчи који су рођени или имају поријекло из наведених општина.

У име Организационог одбора присутне је поздравио Милан Јанковић, а поред њега ово тијело чинили су још Дарко Гагић и Живко Трујкић, који је обављао дужност главног судије и записничара. Затим се прешло на жребање по неустаљеној, али врло занимљивој пракси. Прва слова азбуке била су и почетна слова неке пословице. Тако је Бенковац извукао: „Више ваља грам памети него ока снаге“; Дрниш: „Ако не почнеш, нећеш ни завршити“; Обровац: „Благо ономе ко зна да не зна, а хоће да зна“ и на крају Книн: „Гдје је много приче, мало је рада. По том основу састали су се:  А/ Дрниш – Б/ Обровац, односно В/ Бенковац – Г/ Книн.

Ускоро по највећој врућини у Београду ове године, тачно у подне, почело је такмичење. Све четири екипе су изашле на терен, прорадили семафори, богами и уста селектора, али и публике (савјета, које играчи баш не воле, никад више). На неким мечевима влада неизвјесност, на другим лагане побједе фаворита. Милаковић из Дрниша и Дарко Гагић Обровац  до посљедњег тренутка воде неизвјесну борбу у кругу. Побјеђује овај први, резултатом 21:18.

Још неизвјеснији меч видјели смо између Милана Јанковића и младог Немање Симића. У самој завршници, пред крај истека времена, судија Трујкић, при резултату 12-11 за Јанковића, пресуђује да су балоте на истом размаку од булина. Наставка, нажалост, није било. Истекло је вријеме и нових 2-0 за Дрниш.

На осталим стазама у дисциплинама тројка и двојка побјеђују Обровчани. Почиње разигравање, тако што по три члана из сваке екипе гађају булина. Ни један није успио, па о финалисти одлучује ближење. Немања Симић је то урадио боље од Јанковића и одвео своју екипу у финале.

Бенковац је у међувремену савладао Книн са 6-2 укупно и пласирао се у финале. Једина два поена Книњани су зарадили у тројци гдје су Бјелинић, Ђујић и Чоко били бољи од својих противника. Занимљиво да је један од те тројице Никша Ђујић био некад прослављени фудбалер Динаре, ОФК Београда и берлинске Херте.

Након краће паузе почиње финална утакмица. Обровчани изморени физички и психички нису били довољно јаки да би направили још једно изненађење. Лакше него што се очекивало, максималним резултатом, комшије стижу до побједе предвођени, прије свих, Жељком Цупаћем, као и младим репрезентативцем Дејаном Ковачевићем. Слиједи проглашење побједника. Прелазни пехар стиже у праве руке селектора Цупаћа, а предао му га је предсједник Савеза Срба из региона и народни посланик Миодраг Линта.

На крају, опет се враћамо на почетак, на извлачење парова. Штошта би се могло извући из народних пословица и чини се да су доста тога погодиле. Од онога да код Бенковчана више вреди грам памети него ока снаге, јер су мудром игром и добром стратегијом стигли на врх, до Книњана којима пословица са жребања рече да много приче не доноси добар рад.

Снимак за успомену, похвале за организацију и витешко држање мање-више свих такмичара. Фер плеј екипа је био на висини, а свакако похвале заслужује и Организациони одбор. Не треба заборавити ни бројне спонзоре, требаће и догодине.

Заједнички ручак и прича, да ли је могло, овако или онако. Могло је, али о томе наредне године, јер увијек може боље. Али тешко да би се могла боља музика изабрати, која вас зачас врати Книну граду и једном орасу пред кућом старом, Јовану Далматинцу и Милици кћери. Већ провјерена екипа на чијем челу се и овог пута налазио Миле Делија.

Нови сусрет заказан је за годину дана уочи Велике Госпојине. Надамо се само нижој температури, мада ће овогодишњу тешко бити надмашити. Зато још једном треба одати признање сваком учеснику, али и присутним гледаоцима на популаризацији овог древног, прије свега далматинског спорта, кога су наши људи успјешно пренијели на ове просторе.

 

Текст и фотографије: Жељко ЂЕКИЋ