Одржан парастос посвећен страдалим Србима Козаре и Поткозарја у логору Земун 1942-1944

У организацији Удружења грађана „Јадовно 1941“ из Бањалуке и Удружења Козарчана у Београду 11. маја на гробљу у Земуну код споменика над масовном гробницом организовано је молитвено сабрање и парастос за Србе Козаре и Поткозарја убијене у концентрационом логору Земун  од 1942. до 1944. године.

Помен страдалим српским жртвама  служио је свештеник Стеван Мрђа. Присутнима су се обратили и организатори овог скупа предсједник Удружења „ Јадовно 1941“ Душан Ј. Басташић , предсједник Удружења Козарчана др Рајко Срдић и предсједник Одбора за дијаспору и Србе у региону Миодраг Линта, док је историјски час одржао Никола Милованчев.

Како су објаснили организатори парастоса, концентрациони логор Земун је мјесто на којима су довежене жртве марвеним вагонима из система логора Јасеновац, почев од 5. маја 1942. године. Тијела убијених превожена су коњским запрегама на земунско гробље и ту закопавана на више мјеста. Послије рата, тијела су ексхумирана и без идентификације сахрањена у заједничку гробницу на јеврејском дијелу гробља на гардошу у Земуну. У средини уређеног меморијала, Савез бораца НОР-а из Земуна, 1957. године је подигао споменик на коме пише: „Жртвама фашистичког терора 1941-1944.“

Предсједник Удружења „Јадовно 1941“ Душан Ј. Басташић навео је да је у логору Земун, у његовој другој фази прихватног логора, убијено не мање од 10.500 Срба, поред страшног страдања преко 6.500 Јевреја.

„Од тих 10.500 Срба – 6.500 их је са Козаре и Поткозарја и они су сахрањени на овом мјесту. За ово мјесто не знају многи наши сународници, многа свештена лица наше српске православне цркве… Преко 6.500 тјела Срба Крајишника која леже на ободу Београда, једна су од готово непознатих али најјачих карика у српском идентитетском ланцу који веже Србе са обје стране Дрине. Оно што не можемо прочитати у литератури о страдањима оних који су овдје сахрањени, је да су то  Срби, нема националне одреднице. Ово је највеће стратиште које долази одмах после Јадовна и Јасеновца, а ми за то не знамо – навео  је  Басташић и предложио да се на овом мјесту до следеће године и следећег окупљања постави један православни крст који ће указивати да су ови страдалници Срби.

Предсједник Удружења Козарчана у Београду Рајко Срдић рекао је да је ово  први пут да су  овдје и да ће Козарчани ово уписати у своја срца и своја сјећања и наставити долазити сваке године  јер то је и у дјелокругу рада њиховог  удружења.

„Да би ми били добри преци морамо поштовати потомке и наше претке- поручио је Срдић.

Присутнима се обратио предсједник Одбора за дијаспору и Србе у региону у Скупштини Србије Миодраг Линта који је истакао да  питање сјећања на српске жртве, као и њиховог пописа,  треба да буде једно од најважнијих државних и националних питања.

„Ја сам 22. априла  сазвао сједницу Одбора за дијаспору и Србе у региону са темом “Сјећање на жртве геноцида у Независној Држави Хрватској”, поводом 74 године од пробоја последњих јасеновачких логораша.  Неопходно је да држава Србија предузме  читав низ активности да исправимо историјску неправду према нашим жртвама које су деценијама прећуткиване, негиране и умањиване. Скупштина Србије треба да донесе Декларацију о геноциду НДХ над Србима, Ромима и Јеврејима током Другог свјетског рата и да се у Београду оснује Меморијални центар српских жртава геноцида НДХ чији би један од главних задатака био, не само да свједочи истину о злочинима, него и да попише српске жртве – поручио је Линта. Он је  додао да су јеврејски и јерменски народ најбољи примјер како се истрајном и упорном борбом истина може сачувати.

„Требало би гдје год је то могуће да се ексхумирају српске жртве, а потом достојно сахране у складу са хришћанским обичајима. Србија мора да инсистира да се обиљеже сва мјеста српског страдања у геноцидној НДХ која се данас налазе на територији Хрватске и БиХ.  Истину о српским страдањима у 20. вијеку  требало би предочити и афирмисати у међународној јавности – закључио  је Линта.

Рођени Земунац Никола Милованчев на крају је одржао историјски час и упознао присутне шта се догађало на овом мјесту  од 1941. до 1944. године.

„Овдје у Земуну је бил специфична ситуација јер је постојала двострука управа. Биле су тенденције да Земун буде прикључен директно Рајху, а друга управа је била управа НДХ. У договору ове две владе Нацисти су тражили локацију која би  била погодна за истребљење њима  потчињених људи и народа. Унутар граница Независне Државе Хрватске, у Земуну, под њемачком управом формиран је октобра месеца 1941. Judenlager Semlin (Јеврејски логор Земун) у коме су до маја 1942. логорисани, а онда у ткз. камионима душегупкама убијани Јевреји“, испричао је Милованчев додајући да логор од 5. маја 1942.године мјења назив у Anhaltelager Semlin (Прихватни логор Земун), у који почињу да пристижу композиције марвених вагона из Јасеновца пуних измучене дјеце и жена са Козаре и поткозарских села. Сваке ноћи, лешеви умрлих и убијених, коњским запрегама су превожени на земунско гробље на Гардошу и закопавани у двадесетак масовних гробница.

новинар „Српског кола“
Весна Вуковић

Подели са пријатељима:
Оцени овај чланак
Нема коментара

Напишите коментар