Одржана комеморација за жртве дјечјег логора у Сиску

Сећамо се 2000 деце која су невино страдала у сисачком логору, као и десетина хиљада деце страдале у Другом светском рату на територију НДХ. Осуђујемо почињени злочин и злочинце. Осуђујемо појаве неофашизма и неонацизма. Морамо осудити ревизију историје Другог светског рата којом се побеђени изједначавају са победницима. Морамо осудити негирање страдавања невиних жртава рата цивилног становништва. Само се истином од догађајима у прошлости може доћи до разумевања и само тако се у будућности могу градити добри односи између српског и хрватског народа – рекао је Славко Милановић, предсједник београдског Удружења логораша и потомака “Јасеновац” на спомену на страдање српске ратне сирочади током Другог свјетског рата које је у суботу одржано на дјечјем гробљу у сисачком Парку Диане Будисављевић, извјештава “Портал Новости”.

Логор у Сиску основан је 3. августа 1942., а затворен је 8. јануара 1943. године. Како је казао Милановић, кроз тај логор је прошло више од 6500 дјеце, а њиме је управљао усташки доктор Антун Најжер.

– Децу је спасавала Диана Будисављевић са својим сарадницима па су била отпремљена у Загреб, у прихватилишта, болнице или су их усвајале хрватске породице. Да није било тих хуманитараца, страдало би пуно више деце. Данас свима њима одајемо помен и чувамо сећања од заборава и негујемо успомену на њихово невино страдавање – истакао је Милановић на комеморативном обиљежавању у организацији Српског народног вијећа и Вијеће српске националне мањине Града Сиска.

Окупљенима се обратила и Драгана Јецков, саборска заступница СДСС-а и замјеница предсједника СНВ-а.

– Овдје смо како бисмо споменули дјецу коју није имао тко ожалити јер су многима поубијане мајке и очеви, сестре и браћа, баке и дједови, сви они који би их до изнемоглости тражили да им је та прилика пружена. Овдје смо и да споменемо часно дјело Диане Будисављевић чије име и носи мјесто укопа дјеце. Једнако тако сјећамо се и групе неуморних праведника попут Јане Кох, Вере Лукетић, Драгице Хабазин Мајке, Љубице и Вере Бецић, доктора Камила Бреслера, Анте Думбовића, других истакнутих појединаца и сестара Црвеног крста. Важно мјесто у том нашем сјећању заузимају познати и непознати људи Сиска и околице који су у том пустом и бездушном времену рата и недаћа удомљавали дјецу – рекла је Јецков.

– Некада су добри људи спашавали дјецу, а ми данас морамо спашавати истину о тој дјеци и чувати достојанство сјећања на њихове животе и животе њихових родитеља. И у томе нисмо сами. У обрану од ревизионизма и порицања геноцида и холокауста први су стали управо преживјели логораши који не само да носе терет проживљених страхота, већ и терет свједочења о истима – истакла је она.

Анета Владимиров, замјеница предсједника СНВ-а, осврнула се на филм “Дневник Диане Будисављевић” који се сутра премијерно приказује у сисачком Дому културе, једној од локација на којој се налазио дјечји логор.

– Предиван је ефекат који оставља филм на гледатеље, па бих вољела да неки од њих присуствују и оваквим догађајима како би се сусрели уживо како изгледа то сјећање и однос према томе данас – рекла је она.

– У Хрватској, кад је у питању однос према повијести, понижен је сваки човјек који се усуди јавно мислити о злочинима и карактеру тзв. Независне државе Хрватске. И не само Срби, него било тко тко баштини антифашистичко наслијеђе. Не можемо знати како ће се та тенденција одвијати у друштву – да ли ће ревизионизам остати у свом вулгарном и бруталном замаху или ће у неком тренутку доживјети пад. Но можемо и морамо да достојанство жртава и наше људско достојанство бранимо долазећи на мјеста сјећања, јер нажалост нису сва мјеста злочина у Хрватској истовремено и мјеста сјећања. Многа су заборављена, но били на њима сами или био са нама одређени број људи, обично не велик, то не значи да то не требамо обиљежавати и да се не требамо борити – закључила је Анета Владимиров.

Преузето са: Банија Онлине

Нема коментара

Напишите коментар