Одржана Међународна конференција у Београду гдје је усвојена Декларација о поштовању обавеза из Анекса Г Уговора о сукцесији.
„Сви анекси од А до Г не траже билатерални споразум – спроводе се директно“
У циљу ефикасније примјене Анекса Г, дослиједног поштовања Међународног уговорног права, елиминисања дискриминације, стриктне примјене важећег законодавства и унапређивања добросусједских односа Удружење правника Србије, Институт за упоредно право, Удружење оштећених правних лица су 7. фебруара 2020. у Хотелу М у Београду организовали међународну конференцију гдје су разговарали на ову тему и заједно са учесницима конференције усвојили Декларацију о поштовању обавеза из Анекса Г .
Бечки Споразум о питањима сукцесије, закључен под покровитељством ЕУ, који је ступио на снагу 2004. године, као историјски документ ратификован у свим сувереним државама насталим распадом СФРЈ, представља својеврсни тријумф и круну настојања да се на миран и цивилизован начин разријеше међусобни државни и грађанско-правни имовински и други легитимни интереси свих заинтересованих субјеката.
Непоштовањем Споразумом преузетих међународних обавеза грубо се игнорише и сопствени, али и државни суверенитет других потписница ратификованог споразума.
Миодраг Орлић: Константне су повреде имовинских права Срба
Предсједник Удружења правника Србије проф. др Миодраг Орлић је рекао да се према грађанима Србије и припадницима српског народа у новоствореним државама назиру разни, али константни облици повреде имовинских права са истом оном осионошћу са којом је у периоду послије Другог свјетског рата одузимано право код свих грађана.
– Треба да подржимо ову иницијативу која је покренута и дамо подршку свим настојањима, али и да систематски и дубоко проучавамо и пратимо токове у Европском праву, нарочито праксу Европског суда за људска права и праксу Европског суда правде у Луксембургу, али и хрватског права.
Сулејман Табаковић: Зашто је Србија ћутала на пљачку Срба у земљама региона
Правник из Загреба и бивши дужносник Владе Р Хрватске мр.спц Сулејман Табаковић је заједно са колегиницом доц. др Вандом Божић написао платформу За окончање ратног периода на просторима бивше државе СФРЈ са провођењем ратифицираног споразума о питањима сукцсије с анексима А–Г , уз посебан осврт на Анекс Г. Ову платформу су приложили на овој конференцији.
Између осталог у њој су нагласили: „Уговором је предвиђено да државе сљедбенице морају одредбе Уговора проводити у доброј вјери у складу с Повељом Уједињених народа и у складу с међународним правом. На Уговор не могу се стављати резерве.“
– Што се тиче Анекса Г врло је једноставна ситуација. Обухватили смо питање станарских права, питање комплетног власништва и питање оног што се звало синдикална одмаралишта. Знамо тачно шта треба направити. У том случају то је чланак осам Уговора о сукцесији који каже – реципроцитет. У декларацији коју смо написали имате један додатак који смо апострофирали, сви анекси од А до Г не траже билатрални споразум – спроводе се директно. Када се ради о ратном злочину и пљачки над цивилним становништвом што се десило на свим овим просторима нема застаре.
– Обратио сам се и САД-у њиховом одбору за финансије и правосуђе, Европској унији и предлажем и у овој декларацији да се обратимо свим овим инстистуцијама да се почне примјeњивати и враћати имовина онако како је било прије 31.12.1990. године. Што се тиче суда у Стразбуру. То је суд који штити институције система против грађана. Немојте му се уопште обраћати – рекао је Табаковић.
Људи би требали масовно ићи, како каже Табаковић и подносити захтјев за упис у земљишне књиге. Удружити се и отићи у Вашингтон и поднијети тужбу, 20 људи поднесе тужбу са истим текстом.
– Видјећете каква ће одлука бити. Нема англосаксонског правника који вам неће рећи: „Човјече, то је рјешено. Па ту пише, 31.12.1990, шта си ти жврљао тамо послије тога то је твој проблем.“
На овим просторима десила се пљачка грађана, друштвене имовине и имовине физичких и правних особа. Зашто Србија прихвата то?
– Зато што су у дилу сви скупа. Имамо један естаблишмент политички, естаблишмент црквени који је у Републици Хрватској клипа-клапа на јако добар начин кроз банкарски систем. Макарска у којој није било рата, нема грунтовнице, јер је дошао замјеник државног одвјетника и покупио. Или на примјер подручје Загреба. Дошао један од генерала и покупио четири књиге из грунтовнице да ви не знате шта је чије. То је један организовани хаос политике, цркве и банке. Тако је и у БиХ.
Табаковић понавља за крај да се не враћа никоме власништво, него се враћа на стање 31.12.1990, а онда ће се послије видјети у којем ће смјеру ићи.
– Моје колеге и ја смо направили платформу која је полазна тачка за рјешење тог проблема. Најгоре од свега је Анекс Д, архиви, неће да га прихвати Хрватска, неће да га прихвати Босна и Херцеговина, јер ће се видјети тај криминал, архиве постоје у Београду, али неће нико да их узме.
Радомир Вукадиновић: Зашто би судови у Србији признали директно дејство, ако то Хрватска не ради
Академик Радомир Вукадиновић предсједник Удружења за европско право је рекао да није спорно да је међународни споразум ратификован, оно што јесте спорно је да нема директно дејство.
Вукадиновић наводи да се судови у Србији питају зашто би ми наставили са поступцима и признали директно дејство, ако то Хрватска не ради. Тако да тај реципроцитет не постоји. Члан 16 и став 2. Устава даје основа судовима да даље примјењују директно дејство, али ефекти би били у економском смислу поражавајући.
– Ми бисмо на тај начин признали страним држављанима са простора држава сукцесора њихова права, и они би их реализовали, а наши држављани не би могли реализовати иста та права која се налазе у Хрватској нпр. забуну додатно уноси одредба Устава које сам поменуо који каже да су потврђени међународни уговори по општем принципу Међународног права саставни дио унутрашњег правог поретка и непосредно се примјењују. Нема таквих одредби у већини устава, у осталим државама сукцесорима, и са разлогом нема. Ми са том формулацијом дајемо простора за питање поновног тумачења директног дејства.
Вукадиновић предлаже да се помоћ тражи у праву Европске уније.
На Вукадиновићево излагање се надовезао Табаковић информацијом да је Јадранко Југ 2014. у државном Суду у Ријеци експлицитно рекао да се мора директно провести Анекс Г и сви уговори заједно о сукцесији у документу „Примјена правних начела одлука Врховног суда РХ, о правној теорији и судским одлучивањима“ које је послато ЕУ.
Предсједник удружења „Одузета имовина“ Зоран Ристић се надовезао на критику Суда у Стразбуру и сложио се са Табаковићем.
– Заузет је став да је потребан Билатерални спораум. За нас је то колапс. Од тог момента рађа се идеја формирања нашег Удружења Отета имовина. Не можемо да се помиримо са чињеницом да је Хрватска прешла параграф 23 поглавља, да су њена права усаглашена са правом ЕУ. За нас је то непојмљиво.
Основали су удружење са тенденцијом да иду са политизацијом питања пред други орган Уједињених нација, који се зове Комитет за права човјека јер у декларацијама слобода, постоји и слобода права на имовину.
– Обратили смо се и Комитету за права човјека у Женеви, нажалост, то је превасходно политички орган, а не правни. Тамо смо се бавили питањем дискриминације. Све државе бивше Југославије су у међувремену донијеле прописе о забрани дискриминације. Обрадили смо тзв. индивидуалне представке, али до данас нису ријешени.
Ипак успјели су да наметну ту тему у Женеви над Хрватском је отворен мониторинг, формирана је Комисија комитета за права човјека од три члана која треба да ријеши основна питања, затим комитет износи своје закључке пред сједницу од 27 људи и Хрватској као чланици Уједињених нација даје одређено упозорење ако је извршила дискриминацију. У случају да не прихвати упозорење добија одређене санкције.
– Чекамо сваког момента позив чланова комисије да свједочимо и имамо нове тезе јер у нашем Удружењу има 44 правна субјекта, којима су ускраћена елементарна људска права кроз дискриминацију – наводи Ристић.
– Док ми сједимо, моје корпорарне колеге и ја ћемо у понедјељак пустити захтјев Америчкој администрацији и Стејт департменту, гдје наредбом Доналда Трампа, која се може односити и на нас – 14 818 Трамп налаже својој администрацији да забрани улазак у Америку, и да замрзне сву имовину оних лица која по Међународном праву крше приватна права која су као таква зацеменитрана. У понедјељак ћемо емитовати захтјев, али не само против Пленковића, Шепаровића, него и против и наших лица, јер нажалост у задњих 6 мјесеци доживљавамо трагичне ствари.
Рајна Андрић: Конкретан случај Акционарског друштва Младост
Историја спора Акционарског друштва Младост који је изгубљен у Стразбуру.
Младост турист је као радна организација била власник друштвене својине одређених некретнина у Истри. 103 ари земљишта, и објекат дјечјег одмаралишта од 1.800 квадрата. Свака имовина стечена је легалним послом.
– 2004. године Хрватска ратификује споразум о сукцесији и тада су наде акционара Младост турист одједном васкрснуле, креће се 2009. године у судску парницу у Хрватској, имајући у виду Анекс Г уговора о сукцесији. Притом, наглашавам да није само ова имовина била предмет парнице, постојала је и имовина у Макарској, у Башкој Води, то су изузетно значајне некретнине велике вриједности, више милиона евра.
Суд у Хрватској, доноси правоснажну одбијајућу пресуду. Нема непосредне примјене Анекса Г уговора, односно неопходно је прије тога закључити Билатерални уговор. Поред тога речено је да је имовина одузета на бази закона који је као и тада и сада на важности иако је познато да закључени Међународни споразуми имају јачу правну снагу, него закон који је донесен 1994. године. Затим да нема судске надлежности, и коначно да се ради о тзв. друштвеној својини.
– Уставни суд одбацује жалбу из сасвим бесмислених разлога и након тога Младост турист подноси представку Суду у Стразбуру, очекујући правду од тог суда, са позивом на Анекс Г. Тачно је да је акт одузимања имовине, а да се тај акт десио прије него што је Хрватска ратификовала конвенцију, међутим штетне посљедице тог акта трају све до данас. Односно у моменту, подошења представке Суду у Стразбуру те штетне посљедице нису биле отклоњене, и то је према пракси Суда у Стразбуру испуњавало услове да представка буде допуштена.
Суд се није упустио у расправљање, представку је прогласио неприхватљивом јер је закључио прије свега да је Хрватска закључила конвенцију након што је својим законом одузела имовину, потпуно занемаривши чињеницу да штетне посљедице трају. И друго да је неопходан услов за примјену Анекса Г закључење Билатералног споразума између Хр и Срб. И тако је изгубљен спор.
На то се Табаковић надовезује да спор није изгубљен, јер од 102 тачке ове пресуде која на крају завршава – ненадлежан се проглашава. Односно суд није могао утврдити ко је у праву.
Љубодраг Пљакић: Нема дјелиминог испуњења поглавља 23 и 24.
Љубодраг Пљакић дугогодишњи судија Врховног суда Србије наводи да мјерило демократичности једне земље је колико води рачуна о правима грађана и правних лица.
– Говорим о Хрватској, која је сматрана чланицом Западног Балкана све док није постала чланице Европске уније. Више него сигурно да они који су постали чланови ове европске заједнице су до краја и потпуно морали испунити, нема дјелимичног испуњења, поглавља 23 и 24.
Предраг Трифуновић: Како је предузеће из Сомбора тражило поништење уговора
Предраг Трифуновић, бивши судија Касационог суда Србије налаже да се држава мора активније укључити у рјешавање овог проблема и инсистирати на прихватању Билатералног споразума.
– Ми смо у Врховном суду 1997, 1998. наивно вјеровали да ће Билатерални споразум бити ускоро закључен. Даћу један примјер, предузеће из Сомбора тражило је проглашење ништавности уговора по којем је предузеће из Вуковара продало локале у Хрватској. Све пресуде су укинуте, дошло је до питања да ли се примјењује право из Хрватске или из Србије. Уставни и Врховни суд на то нису одговорили и пребацили на Првостепени суд.
Суткиња у овом спору се залаже на враћање ставова из 2009, 2010. и 2011. године о нужности реципроцитета и билатералних споразума, и предожила је да се поступци у овим парницама прекидају до закључења Билатералног споразума, а да се спорови у погледу захтјева наших правних и физичких лица рјешавају у зависности од тога да ли је извршен упис права својине у јавним књигама, па ако јесте, уговори о промету непокретности су пуноважни и тужбени захтјев тужиоца, предузећа из Сомбора ће бити одбијени.
– Индиректно, не баш отворено, провејава закључак истина се крије у само једној реченици, да је ЗА УПИС ПРАВА СВОЈИНЕ НУЖНА САВЕСНОСТ СТИЦАЛАЦА.
Сентенца која носи назив Споразум о питању Сукцесије из пресуде Врховног касационог суда предмет 284/2017. из 15.3.2018. утврђена на сједници одјељења 12.2.2019: „Права својине над непокретностима постигнуто споразумима по питањима сукцесије Анекса Г може се стећи тек послије закључења билатералног уговора између држава сљедбеника којим би се предвидјела конверзија права коришћења у права својине, или могућност стицања својине“.
Драгослав Словић: Наша улагања у Хрватској су износила 10,3 милијарде
Проф. др Драгослав Словић економиста и правник наводи да постоји проблематичан случај на релацији Србије и Хрватске јер су многа друштва, а посебно хотели, користили један законски пропис, тада Закон о удруженом раду.
– Сјетимо се времена када је важио закон имаш кућу, врати стан, па је велики дио наше акумулације пласиран у хрватско приморје, имам нека сазнања да је уложено 10,3 милијарде долара. Док су Хрвати и Словенци више вршили капитална улагања која су била врло мала. Наша улагања су била велика, скоро неконтролисано велика.
– Сјетимо се још једног детаља када је у Србији важио законски пропис према коме ако имаш камион већи од 5 тона не можеш да радиш са њим. Спретнији привредници би тада регистровали имовину у Словенији. Имовина која је фактички овдје живјела, радила, стварала капитал, била је номинално вођена у Словенији. Све су то наслијеђени проблеми.
Вилијам Монтгомери: Политичару се окрећу „како ветар дува“
Вилијам Монтгомери један од кретаора и учесника у формирању Уговора о сукцесији наглашава да се овај проблем мора ријешити комбинацијом закона и политике јер без имплантације свих одредби из Анекса Г неће бити трајног мира на овим просторима.
Политичари су навикли да се прилагоде како вјетар дува, односно мијењају своје изјаве на бази конкретне ситуације, имају осјећај када је притисак већи, а када мањи.
– Питам се због чега српска Држава и српска Влада није направила било какав гест, или изложила Хрватску било каквом притиску према спољњим факторима, али и Хрватској самој да би се ствари почеле рјешавати. Покажите ми и један јавни говор српског представника у Комисији за сукцесију којима би се штитили интереси српских грађана и предузећа на тим састанцима.
Миодраг Линта: Стратешки циљ Хрватске је легализовање отимачине српске имовине
Предсједник Одбора за дијаспору и Србе у региону Скупштине Србије Миодраг Линта наглашава да је ова тема једна од кључних за овај дио западног Балкана.
– Свима нам је јасно да без трајног рјешавања питања сукцесије није могуће говорити о нормализацији односа на простору бивше Југославије. Није могуће говорити о миру и стабилности, а камоли о међусобном повјерењу.
Када је Бечки уговор ступио на снагу 2004. године, одмах неколико мјесеци касније, Државно одвјетништво Републике Хрватске донијело је један јасан Правилник који је упутило свим судовима да се директно не примјењује Анекс Г, него је потребно потписати Билатерални споразум. Наши судови су већ почели 2004, 2005, 2006. да директно примјењују Анекс Г, али када су видјели да се Хрватска јасно држи става да не жели директну примјену, и Србија је стала са примјеном.
Велики проблем представља став Европског суда да све оно што се десило прије ратификације Европске коневенције у Хрватској, а Хрватски сабор је ратификовао конвецију 1997, да се неће разматрати. Као да људска права важе од одређеног датума. Сви смо овдје констатовали да се посљедице осјете до данашњег дана.
– Наша Влада након што је на том састанку усвојен концепт Билатералног споразума, послала 31. децембра 2009. нацрт споразума Хрватској, очекујући да ће она одреаговати на тај нацрт, ипак се пет година залагала за потписивање Билатералног споразума. Тадашњи министар Динкић ми је 2012. године рекао да је наша Влада упутила четири ургенције тражећи званичан став Владе Хрватске о садржају нацрта. Наравно, ни на једну Влада Хрватске није одговорила, и наша Влада након три и по године средином 2013. године доноси одлуку да повуче Нацрт из Загреба, и да се неформално врати на концепт директне примјене Анекса Г.
Стратешки циљ Хрватске јесте, не само отимачина имовине српских физичких и правних лица, него легализација те отимачине. И да у ниједном случају ни по коју цијену неће пристати на спровођење Анекса Г Бечког споразума. У том смислу је потпуно погрешна одлука Високог касационог суда из 2018. године да се Србија и даље залаже за потписивање Билатералног споразума.
– Слажем се са Монтомеријем да ово није само правно питање, већ политичко питање. Никада Хрватска неће пристати ни на директну примјену, ни на Билатерални споразум, ако не буде снажних притисака из западних центара моћи.
Јасминка Обућина: Нема фактичког реципроцитета у примјени прописа између Србије и Хрватске
Јасминка Обућина предсједница Високог апелационог суда у Београду осврнула се на став Србије по питању реципроцитета.
– Министарство финансија РС све вријеме када смо судили у поступцима гдје су субјекти били са територије Хрватске или имовина тих субјеката је доставило тумачење да постоји реципроцитет између Хрватске и Србије. Није тачно да је Република Србија рекла да нема реципроцитета, Република Србија је све вријеме достављала дописе који су кориштени као званични документи да реципроцитета има – рекла је Обућина.
Тек је на инсистирање привредних судова тражено да се достави изјашњење Министарства правде које је гласило да постоји реципроцитет у признању међусобних одлука.
– Оно што смо тражили на једвите муке смо добили, а то је да НЕМА фактичког реципроцитета у примјени прописа којима се дају она права хрватским држављанима и привредним друштвима са територије Републике Србије, пред хрватским судовима која права ми дајемо њима на истом чињеничном стању односно на примјени споразума о сукцесији Анекса Г.
Одлуке привредних судова подржао је и Привредни апелациони суд и Врховни касациони суд све док нам те одлуке нису биле поништене од Уставног суда и након тога долази до одређене правне несигурности.
– У свим судским поступцима гдје су наша привредна друштва изгубила спорове пред хрватским судовима и гдје су обавезани од стране хрватских судова да плате трошкове поступка, нису дозвољена извршења нити наплата. Захтјеви које су наша привредна друштва упутила били су стварно правни захтјеви, захтјеви за враћање имовине, непокретности, остваривање стварних права. Обзиром да нема реципроцитета,те је Привредни суд и Привредни апелациони суд стао иза становишта да ако нема реципроцитета у признању главне ствари и остваривању права, онда не можемо признати ни њихове одлуке којима та наша права нису остварена.
Обућина је истакла да се слаже са већ неколико пута реченим да је питање сукцесије политичко, а тек онда правно питање.
– Кад судови буду имали адекватне инструменте, правне инструменте сигурно да ће наше одлуке бити предвидиве јер наша функција и јесте да добијемо закониту и предвидиву судску одлуку – закључила је Обућина.
Радмила Никшић: Удружење пензионера из Хрватске оранизовало научни скуп
Радмила Никшић је имала идеју да се поред платформе коју су написали Сулејман Табаковић и Ванда Божић, и декларације коју су потписали учесници конференције, прилозима имплементирају и закључци са конференција коју су организовали Удружења пензионера из Хрватске, кровне организације избјегле популације као и Комесаријат за избеглице.
– Конференције су такође имале један научни домен и јако су значајане по питању свих отворених питања у примјени споразума у питањима сукцесије, поготово анекса Г и анекса Е који се тичу приватне својине и стечених права и пензија. Када смо ми те конференције одржали, упутили смо Влади Републике Србије захтјев, приједлог да се направи једна национална стратегија која ће се бавити питањем анекса Г, приватном својином и стеченим правима, гдје ће се предвидјети сви правни механизми, инструменти, рокови, гдје ће се носиоци одређених послова из те националне стратегије одредити у оквиру министарстава, да некако државни органи који се ослањају по питању своје надлежности на анекс Г и анекс Е, да се укључе и да се крене у реализацију. Наравно, до данас нема никаквог одјека везано за то, тако да прихватам да се мора интервенисати према Европској унији за државе које су чланице Европске уније (то значи Хрватска и Словенија), да се мора интервенисати при Уједињеним нацијама који је депозитар овог споразума по питањима сукцесије, да се мора интервенисати у односу на остале државе које не спроводе оно што је имплементирано у овом споразуму.
Текст и фото: Драгана Бокун