Ојкача се најбоље чује подно Динаре
Пјевам ја одавно, што од муке, што од потребе. Дођох о свом круву, само да видим лијепих жена и згодних момака, очи да напарим. Јединствена је то прилика да покажемо ово сиротиње што имамо, говори нам пјевач Вито Гулић из Запужана на 26. Сијелу тромеђе у Стрмици покрај Книна.
Има понешто државних и жупанијских цеста у Хрватској што су овога љета, као и сваког претходног, потпуно лишене несносних гужви које стварају туристи. Управо на једном таквом, неатрактивном потезу, возили смо се у суботу 16. јула. Од Коренице, преко Удбине, Грачаца и Книна, наш аутобус слободно је јездио опустјелим дионицама на своје крајње одредиште – 26. Сијело тромеђе у Стрмици покрај Книна.
Сасвим супротно увријеженом мишљењу да скупове традиционалне музике походе само старије генерације, ми смо на ову познату смотру народног стваралаштва путовали с младима. Најмлађи чланови Пододбора Кореница Српског културног друштва Просвјета, њих осмеро, узраста од девет до 18 година, у Стрмицу су пошли одиграти личко глуво коло. Атмосфера заједничког пријевоза била је само наговјештај свега онога што нас је дочекало у Стрмици, на опћенародном, трансгенерацијском и расплесаном масовном скупу.
Ја обожавам ову музику. Само не волим оне националистичке, али таквих нема пуно, објашњава Мићо из Стрмице
На тромеђи Босне, Лике и Далмације, смјештена је бина довољна за све народне умјетнике и ентузијасте који његују ојкачку пјесму и игру. Под крилатицом Сијела тромеђе „Волим Босну, у срцу ми Лика, Далмацијо, љубави велика“ у порти стрмичке цркве, кроз пуна четири сата програма измијенило се чак 28 састава из Бачког Јарка, Кикинде, Крања, Приједора, Јелићке, Босанског Грахова, Дрвара, Костајнице, Личке Калдрме, Коренице, Грачаца, Жегара, Ервеника, Полаче, Сплита, Книна, Београда и Стрмице. Нешто више информација о Сијелу потражили смо од организатора Игора Матијаша. Он је бригу о редовном одржавању скупа у Стрмици преузео након 2016., послије смрти свога оца Раде, идејног оснивача Сијела које је започело 1972. године.
Главни спонзори догађаја су Српско народно вијеће, Град Книн, Шибенско-книнска жупанија, Опћине Ервеник и Бискупија. Задње двије године, Сијело није могло бити одржано из свима знаних разлога. Зато ове године организатори нису морали посебно рекламирати програм и звати учеснике.
– Није проблем организовати Сијело јер пуно људи на њему жели учествовати. Заиста је привилегија пјевати на овој бини. Интересантно је да ми одржавамо тек 26. Сијело, а прво је било још 1972. Није било одржано тринаест Сијела заредом. Имали смо 12 сијела до 1995., била је пауза до 2008. када смо наставили опет с 12 сијела. Но тада нисмо могли одржати тринаесто због пандемије – прича Игор. Он је на Сијело долазио од малих ногу, испрва као помоћник оцу. Признаје да му то у тинејџерском добу није била најмилија активност јер га је одвлачила од свега што је њему било генерацијски ближе. Сада је посве друга прича.
– Нисам слушао овакву музику. Међутим, кад одете одавде и негдје другдје зачујете тај глас, то је нешто различито. Ојкача се другачије чује овдје подно Динаре. Боја гласа и вишегласно пјевање у овом простору попримају други сјај. Цијела та емоција похрањена у десетерцу је потпуно другачија кад се изводи овдје на извору ојкачке пјесме, а другачији је доживљај кад се слуша негдје у Београду или Аустралији – објашњава Игор. У Стрмицу стижемо сат времена прије почетка програма. На бини се врше задње припреме, распетљавају се каблови, провјерава техника, а групе пристижу под шатор на освјежење.
Срећемо чланове Личког прела који су недавно наступили на загребачким Трњанским кресовима. Говоре нам да ће извести само двије пјесме. Неки од њих изражавају сумњу у вечерашњи наступ јер сматрају да ће бити тешко поновити успјех са савског насипа када их је публика звала на бис. Морал групе подиже Душан Дукић, наш дугогодишњи суговорник. Свима је предложио пиће да одагнају трему, али колега из збора је пјевачима скренуо пажњу да чувају гласнице.
– Мало ракије, мало хладног пива и грло се стисне. Алкохол убија гласнице, а хладно да не говорим. Зато је боље само воду пити – објашњава Тошо.
– Како онда Младен Грдовић пјева толике године? – узвраћа му Душан кључним контрааргументом.
Неколико метара даље влада супротна метода загријавања. Чланови КУД-а Доситеј Обрадовић из Книна претачу вино и ракију из боца у букаре и чутурице, па сви редом наздрављају. Они пак тврде да се не може пјевати „на суво“, па ће им вино помоћи да се гласнице опусте. Како то обично бива, бијело вино, односно жутина, како се воли рећи у овим крајевима, налази се у боци Фанте. Има и ракије, и њој се зна алтернативна амбалажа. Рамбо Амадеус је у једној пјесми дао непогрешиву констатацију о похрањивању основних намирница на Балкану: „Лоза је у боцу на коју пише Цоца-Цола“. Тромеђаши су са собом понијели пуно боца Фанте и Цоле.
„Алкохол убија гласнице. Зато је боље само воду пити“, објашњава Тошо. „Како онда Младен Грдовић пјева толике године?“, узвраћа му Душан
Вито Гулић из Запужана представља се као свестрана личност, ми му вјерујемо на ријеч. Уосталом, дао нам је своју визит-карту на којој су тек основе информације о њему: стаклар, пчелар, комби-пријевозник, пјесник, гуслар, маслинар, виноградар и чобан. Говори да је у Стрмицу ове године дошао први пут највише због дружења, а да се у задње вријеме воли експонирати у јавности пјесмом. Питамо га откад се бави ојкачом?
– Пјевам ја одавно, што од муке, што од потребе. Имат ћемо здравицу, бит ће мало пјесме. Ма битно је да изађемо из монотоније. Када се овако дружимо чини ми се да смо сви мало важнији него што јесмо. Лако мени за вас, ви ћете убрати дневницу, а ја дођох о свом круву, само да видим лијепих жена и згодних момака. Јединствена је прилика да покажемо ово сиротиње што имамо. Тхат’с алл фолкс, Год блесс yоу! – говори Вито који свако своје излагање воли запаприти с мало енглеског. Прича нам да је 330 дана у години сам, самцат.
– То мало дана у години кад се дружим, будем с мојима из Београда. Они оду, проблеми остану. Овако ти је код мене: можеш се скинути у авлији гол, отићи у виноград, цијели дан радити гол, вратити се назад. Никога нећеш срести, нико те неће ништа питати. Зато сам дошао овдје, да видим народа, очи да напарим – прича Вито.
Његов колега Гајо Радмиловић из Жегара, син покојног пјевача Воје Радмиловића, казао нам је пар ријечи о локалном оутфиту, буковачкој народној ношњи.
– Ношња се носи само у изузетним приликама. Мало се површински очисти. Нема класичног прања јер би се све скупило. Зато се строго чува за овакве манифестације, за свадбе и сахране. У Книну и Србији се израђује. Жена из удруге Наше огњиште има посла као у причи јер сад се то опет почело носити. Шије се за појединце и за КУД-ове у иностранству, читави комплети – објашњава Гајо.
За једним столом упознајемо чланове КУД-а из Крања. Они изводе пјесме с подручја Босанске крајине и ужичког краја. Говоре нам да у Крању живе од ране младости, а да су удружење основали још 1990. У Словенији им је лијепо. Кажу, опћина их финанцијски подржава, имају доста секција, пуно дјеце и старијих. Наш кратак разговор с гостима из Словеније прекида друштво из КУД-а Коријени Буковице из Ервеника које се дошло поздравити с пријатељима из Крања. Уз пољупце и загрљаје, нетко је одмах повео пјесму „Ој како ме жеља мине / Да запјевам родни Книне“. КУД из Ервеника је недавно наступао на међународној манифестацији у Италији, у мјесту Валдагно. Тамо су освојили прво мјесто извођењем „Буковачке свадбе“.
– Ми смо мјештовито друштво, има Срба и Хрвата. Немамо неку финанцијску подршку, да вас не давим сад. Само ћу рећи по нашки; тешко магарцу кад се коњи преко њега туку. Све радимо сами, имамо вољу, да није тога не би нас било – приповиједа Зденка Јокић малу причу о опстанку.
Стрмичанима је ово омиљени дан у години. То нам говори Мићо који није пропустио ниједно Сијело. Открива да је манифестација позната и по томе што се никад није догодио ниједан ексцес.
– Полиција је ту по службеној дужности, али никад није имала посла. Нема туче, нема свађе. Прије рата је Сијело било веће, по 2.500 улазница се продавало. Ја обожавам ову музику. И нова и стара крајишка, све је добро чим је с овог терена. Само не волим оне националистичке, али таквих нема пуно – објашњава нам Мићо.
Сијело је ове године отворила потпредсједница Владе Ања Шимпрага. Нагласила је да је Стрмица, унаточ невољама 1990-их, „била и остала окосница очувања народног блага, лучоноша идентитета Срба у Хрватској.“
– Када је први пут одржано сијело, мало тко је вјеровао да ће ова манифестација израсти у традиционално и важно догађање које окупља, гради мостове и јача традицију изворног народног стваралаштва. Љубав Стрмице је препозната у ширим оквирима те она данас угошћује бројна умјетничка друштва. Пјесма овога краја увијек је била јача од свих недаћа. Она је доказ непоколебљивог духа и љубави према завичају. Нека нам свима ојкачка пјесма донесе емоцију овог краја – поручила је Шимпрага.
Централни наступ на Сијелу, онај који је побрао највише аплауза, извео је народни умјетник Обрад Милић, звијезда наше недавне репортаже. Да му нема равног у десет котара, показао је на бини свирајући дипле. Он је, иначе, најдуговјечнији учесник манифестације. За разговор с нама није имао времена јер су га сви заустављали за фотографирање, поздрављали и запричавали. Ми смо се с њим испричали прије два мјесеца у Жегару.
На Сијелу су наступили и момци из Бачког Јарка. Њихово друштво зове се по чувеноме доктору Младену Стојановићу из Приједора, команданту Другог крајишког партизанског одреда. Упознајемо Бору Кнежевића из Бачког Јарка који је родом из једног села близу Срба, али с босанске стране. У КУД-у их има са свих страна тромеђе, зато им је тешко, говори он, да изводе стриктно један музички правац. За овогодишње Сијело су припремили једну пјесму са Змијања. Објашњава нам да се та област у Босни и Херцеговини не зове по змијама, већ да долази од турске ријечи „зимија“, како су се називали немуслимански поданици у Османском царству. Народ је онда то упростио и тако је остало Змијање.
Позната пјевачица Светлана Спајић из Београда, на Сијелу се појавила баш у змијањској народној ношњи старој преко 100 година. Најчешћи орнаменти који превладавају у змијањском везу су стилизирани билјни облици, правилне и симетричне геометријске основе.
– Ова ношња је специфична по посебном начину израде и по посебној естетици. Али та умешност уз помоћ штапа и канапа у оно време, то је нешто што се данас не може постићи. Једна везиља је то сликовито објаснила кад је рекла да не може поновити тај вез јер њега „као да су вукодлаци радили.“ Хтела је да искаже колико је то прецизно и ситно, колико човек мора да има прецизна чула да би постигао такву перфекцију. На предратној ревији народних ношњи 1930-их година у Словенији, управо је змијањска ношња победила као најлепша – говори Светлана. Питамо је како осјећа Сијело тромеђе?
– Ако у години нема Сијела у Стрмици, онда та година као да је избрисана. Тако и ове две године короне као да нису постојале за мене. Ово је најважнији сабор на који долазим, обожавам ово место. За мене је ово веома важно како би се сачували обичаји Срба на тромеђи. Све је то једна културна целина. Некад сам знала директно из Неw Yорка, Манцхестера и Лондона долазити у Стрмицу – препричава Светлана. Причамо још мало о савладавању грокталице, архаичне технике пјевања. Уз толико година искуства и рада, Светлана каже да нема краја учењу грокталице.
– Моја намера је да савладам све идиоме и стилове грокталице. Није лако репродуковати, онако како је радила, рецимо, Неђељка Ушљебрка. Највише сам се бавила потресалицом из Босанске крајине. Ја правим ревизију, враћам се материјалу и увек приметим нове детаље. Сам стил потресања није кључна ствар. Кључно је да ли су интервали који граде тај тонски низ на месту. И најчешће нису. Код нових певача ту мора да се пажљиво ради. И ја морам много да радим – детаљно нам објашњава Светлана. Она је уз помоћ пјевачица Тијане Станковић и Барбаре Мајнарић извела пјесму на стари глас из Цивљана. „Пјевај моја из Цетине секо / Наша пјесма чуће се далеко // Ој Цетино кривудава ријеко / Од тебе смо отишли далеко“.
Организацијски одбор Сијела тромеђе управо је групи из Цивљана додијелио признање „Раде Матијаш“, а награду је у име пјевачица преузео диплар Петар Шарац. Публику је забављао и популарни народни пјевач Раде Јоровић с хитовима „Село моје лепше од Париза“ и „Жене воле официре“.
Најзначајнији дан у Стрмици једини је дан у години који подсјећа на период живота прије 40 година. Тада је село имало готово 2.000 становника и сви су живјели од пољопривреде и индустрије. Чули смо на лицу мјеста да је за Југославије кроз Стрмицу само у 24 сата пролазило више од 50 влакова. Пруга је данас запуштена, а није ништа остало ни од хидроцентрале, млиница и циглане.
Око 150 сталних становника данас живи од ниских пензија, понешто пољопривредних потицаја и уз помоћ дјеце и унука који живе свуда по свијету. Од свега што је некад било, једино је сигурно да село подно Динаре остаје кључна точка рачвања културног идентитета народа који су се у повијести затекли на истоме мјесту. Јасно је да инзистирање на културној аутономији у ери индустријског и послијератног слома никог неће трајно вратити на ова подручја. Управо тај мотив унутрашњег превирања између завичаја и реалности трајно егзистира у ојкачи.
Извор: Портал Новости
