Отворена изложба у Кући Ђуре Јакшића у организацији Удружења „Суза“
У кући Ђуре Јакшића у Београду јуче, 16. јуна отворена је изложба Наслони моје време на своје, тако ће вечност дуже трајати која је посвећена несталим члановима породица током ратова деведесетих. Овај пројекат је реализовало Удружење несталих и погинулих лица Суза у сарадњи са Међународним комитетом Црвеног крста (МКЦК) и општином Стари град.
Радови чланова породица у облику сата су резултат пројекта Подршка породицама несталих – меморијализација.
Сврха пројекта је психолошка подршка породица несталих и одбрана достојанственог става према несталима.
Тим који је реализовао пројекат: психолог ментор на пројекту Гордана Максимовић, психолог Сања Милосављевић, сликар текстила Соња Росић, представнице Удружења Суза Драгана Ђукић и Љиљана Радиновић. Учесници пројекта су чланови породица: Славица Башић, Нена Благојевић, Нада Бодирога, Мира Деветак, Невенка Добрић, Богдан Драгишић, Бранка Хинић, Јелка Јелача, Мирјана Калинић, Душанка Којић, Радмила Крстић Бранка Купрешанин, Душанка Мандарић, Славица Пилиповић, Гордана Поповић и Перо Славуј.
Предсједница Удружења Суза Драгана Ђукић каже да се након ратова деведесетих на простору Југославије нестала лица воде као бројеви, захтјеви, предмети лишени свог идентитета, лица без имена и презимена.
– Сузе мајки, очева, сестара, унука, дјеце нису усахле, али јецаји губе на јачини јер предуго се чују. Живот је дар и нико нема право да нам га из груди истргне. Пред вама је свједочење само 16 породица које су у трагању за својим несталима, а трага се за хиљадама несталих .
Ђукићева поручује да овим радовима породице апелују на надлежне и јавност да је крајње вријеме да се болна неизвјесност отклони и сваком несталом врати лицу идентитет.
Перо Славуј брат страдалог новинара Ђуре на путу ка Манастиру Свети врачи 21. августа 1998. каже да се око овог пројекта окупила група људи која не жели никоме да суди. Већ се када су заједно бол и патња подијеле и лакше поднесу.
– Увјерен сам да ова наша дружења и окупљања док смо стварали ове слике су дали резултат. Пажљиво смо слушали једни друге, зближили се и схватили да од зла постоји и горе. Вјерујем да смо кроз пројекат схватили да нисмо сами, некако ојачали, а наше вољене од заборава ишчупали.
Шефица регионалне делегације Међународног комитета Црвеног крста Јелена Стијачић каже да од скоро 35.000 људи чији нестанак је пријављен МКЦК близу 10.000 имена још увијек се налази на списку несталих
– То је чињеница која обесхрабрује и забрињава. МКЦК се бори да судбина сваког несталог лица буде разријешена, а да њихове породице у тој борби не буду заборављене. Овом изложбом су они представили не само себе већ и тешко бреме неизвјесности и чекања на одговоре. Такође, овом изложбом желимо да скренемо пажњу јавности на проблематику несталих лица и на огроман бол и тугу са којима њихове породице живе годинама.
Стијачићева је позвала представнике власти земље и региона као и међународне актере да уложе додатни напор да се дође до инфoрмација које могу помоћи да се расвијетле судбине што већег броја лица.
Предсједник општине Стари град Радослав Марјановић омогућио је да се изложба постави у Кући Ђуре Јакшића.
– Нису моменти за велике ријечи, али рекао бих прије свега да ћете код ГУ Стари град имати искрену подршку и искрено разумијевање и увијек ћемо ту бити за вас да се сви заједно изборимо да правда и истина дођу на видјело и да коначно сазнамо судбину свих чланова ваших породица. Не смијемо да допустимо да неправда која је задесила наш народ на цијелом подручју бивше Југославије остане заборављена.
Предсједник Комисије за нестала лица Вељко Одаловић наглашава да учесници пројекта ни једном ријечју не оптужују, нигдје ниједну ријеч од оне која би се очекивала нису рекли.
– То је величина, то је снага, зато овакве догађаје сви треба да подржимо. Ову изложбу можете да поставите било гдје, у било ком простору и да се не постидите. И у Уједињеним нацијама, Женеви, Загребу, Сарајеву, Приштини… Треба да будете поносни, ја не знам ко ово не би разумио како је насликано и написано.
Невенка Добрић је доживјела велику трагедију у Олуји 4. августа 1995. године изгубивши своје дијете Синишу Добрића који је имао 12 година. Синиша је страдао са својим дједом, Невенкиним свекром, Петром који је у тренутку погибије имао 63 године. Хрватска војска их је напала из шуме Зеленик која се налази између Црквеног Бока и села Шаш.
– Пчеле су на слици јер је свекар много волио пчеле, а Синиша иако мали волио је дједи да помаже око пчела – рекла је Добрићева кроз сузе, а њена слика натјерала је сузе на очи и многим посјетиоцима, док је Невенка пажљиво свима причала о тужној судбини њеног сина и његовог дједа.
Бранки Хинић су у рату страдали супруг Богдан и дјевер Гојко. Гојко је погинуо на почетку рата 1991, а Богдан 5. августа.
– За дјевера Гојка ни данас не знамо гдје су остаци, ни шта се тачно догодило. Супруг је 2013. пронађен и ишли смо у Загреб на идентификацију. Када смо га сахранили пао је велики терет са душе, дјеца и ја смо могли да идемо на гроб. До тада је било хиљаду прича и верзија како је и гдје страдао. Нажалост, за дјевера не знамо ништа. Свекрва је изгубила два сина и било јој је јако тешко, а још теже јер није дочекала да се пронађу посмртни остаци ниједног сина, а стално је говорила само да сазнама гдје су, па да онда умрем.
Бака Марија Јелача није хтјела да напусти своје огњиште у селу Којање надомак Грачаца. Слику посвећену њој насликала је њена снаја Јелка Јелача. Нажалост њени посмртни остаци још нису пронађени.
– Супруг нема гдје није ишао, и у Међународни Црвени крст, хтио је да тужи Хрватску, ишао је и у Лику на згариште. Наводно су је двоје комшија видјели да иде низ ливаду са кесом, али ништа тачно не знамо, нити смо до сада успјели да је пронађемо. Нећемо одустати док је не пронађу и док је не сахранимо. И супруг и ја смо старији сада, али старији син ће преузети потрагу за баком.
Самарџија Даница и Теодор из Славског Поља (Вргинмост) се и даље воде као нестали, а ћерка Нада Бодирога не одустаје од потраге за њима.
– Не постоји воља Хрватске да се тијела пронађу. У мом случају мислим да је неко хтио да заташка ствар јер су остаци били ексхумирани на кућном згаришту. Прво су рекли да су од мојих родитеља, а онда да су животињског поријекла. Ипак су они били цивили, нису били учесници рата, тако да Хрватска не жели да призна да су они на тај начин нестали и недужни убијени.
Самарџијева каже да би помогло када би Србија вршила још већи притисак на Хрватску да се тијела ексхумирају и идентификују.
– С временом ми је све теже јер губим сваку наду да ћу успјети да их пронађем – рекла је Нада Самарџија.
Љиљана Радиновић је говорила стихове своје пјесме Сан, док је народни појац Светлана Спајић појала традиционалну пјесму Ја посадих виту јелу. Програм је водила глумица Маја Колунџија Зорое.
На изложби су били и народни посланик Миодраг Линта, директор Веритаса Саво Штрбац, генерални секретар Удружења Срба из Хрватске Милојко Будимир, предсједник Удружења пензионера из Хрватске Јован Каблар, проф. Миле Рајчевић, представници Музеја геноцида из Београда и многи други.
Изложбу можете погледати у наредних 14 дана.
Текст и фото: Драгана Бокун
