Патријарх који је чуо човека

Патријарх Павле није желео да буде популаран, али то је само један од разлога зашто је постао омиљен у српском народу и шире. Изузетна животна скромност о којој су увек и са нарочитим поштовањем сведочили његови савременици, аскетски живот, једноставност језика и одлучност у тешким тренуцима, уз аутентичан јеванђелски став према свакоме, без изузетка, све то заједно допринело је да српски народ у посткомунистичко доба поврати веру у Бога и поверење у институције Српске православне цркве.

Његове ципеле су највероватније најпознатије ципеле на овим просторима. Око њих се испредају приче, преносе анегдоте. А ципеле више пута закрпљене, изношене, преправљане. Оне су данас симбол врлине и скромности онога ко их је носио и ко је остао поштован и вољен и након смрти. Патријарх Павле рођен је као Гојко Стојчевић 11. септембра 1914. године у селу Кућанци код Доњег Михољца у Славонији. Замонашио се 1948. у манастиру Благовештење у Овчарско-кабларској клисури. Провео је 33 године као епископ рашко-призренски и 19 година на трону СПЦ. То би биле главне станице у његовом животу, а многи детаљи из његове биографије познати су више него што је то уобичајено за човека његово профила. За било ког човека пониклог на овим просторима. У време кад се духовност не налази високо на лествици вредности савременог човека, тешко је не запитати се откуд толика популарност која га прати.

„Патријарх Павле није желео да буде популаран, али то је само један од разлога зашто је постао омиљен у српском народу и шире. Изузетна животна скромност о којој су увек и са нарочитим поштовањем сведочили његови савременици, аскетски живот, једноставност језика и одлучност у тешким тренуцима, уз аутентичан јеванђелски став према свакоме, без изузетка, све то заједно допринело је да српски народ у посткомунистичко доба поврати веру у Бога и поверење у институције Српске православне цркве“, каже за Привредник професор Православног богословског факултета у Београду Владан Таталовић. „Чини ми се, такође, да су најискренији поборници комунизма заправо у патријарху Павлу видели остварење својих комунистичких идеала, схватајући тако да су негативан однос према цркви стекли кроз масовну пропаганду, у којој су им пред очима, а много чешће иза кулиса опште борбе за добробит народа, систематски уклањани најбољи репрезенти вере хришћанске“, примећује Таталовић.

Истовремено, млађи свет је у њему видео чврсто тло за изграђивање свог хришћанског идентитета, у зору културе конзумеризма, у којој је све краткотрајно, засновано на фасцинацији и забави. „И старији и млађи су, поред тога, такође схватали да патријарха Павла краси посебна образованост, информисаност о најразличитијим изазовима савременог човека, што је у много чему допринело да хришћанско опредељење не буде схваћено као ексклузивни избор вере у односу на разум. Напослетку, живи сусрет са њим – као са сваким светитељем – из корена је мењао свакога ко је заиста желео да промишља о јеванђелским вредностима“, каже Таталовић подсећајући да се патријарх Павле често кретао међу људима, ходећи пешке и користећи се средствима јавног превоза. „Старина и чврстина патријарха Павла одавале су веома снажан утисак да се уз Божију помоћ, вером, могу превазићи све промене које су током последњих деценија погодиле балканске народе“, закључује.

 

У манастиру Раковица у Београду, у чијој порти, по сопственој жељи, почива 44. поглавар СПЦ, прошле године је отворена Спомен-соба патријарха Павла. У њој је изложено око 500 експоната, међу којима су његови лични предмети, његове чувене ципеле, алат, а ту се налазе и два његова портрета која је снимио Хаџи Марко Вујичић. Пратећи и фотографишући патријарха у различитим (не)званичним приликама забележио је стотине слика.

„Код њега је била изразита благост у лицу, али је знао и да буде праведни судија, па се на неким фотографијама види и та његова оштрина. Оно што је красило патријарха Павла, по мени, јесте то што је био човек исправан – чистог живота, што у данашње време ретко можемо да нађемо“, истиче Хаџи Вујичић и додаје да су патријарха Павла поштовали и муслимани и римокатолици и протестанти. У разговору за Привредник присетио се и неких сусрета којима је присуствовао.

„Патријарх Павле је био човек из народа, свештеници се бирају из народа да би служили народу, Богу и народу. Исто и он, он је изабран да води брод српске цркве и никад се није поколебао, 19 година је био патријарх и увек је био уз народ. И када је ишао градским превозом, није то само из скромности, он је желео да види како живи народ, да чује тог човека. Где год је он прошао, он је видео шта народ мучи, знао је и да поучи, да позове на покајање и кроз своје беседе говорио је о помирењу међу људима, међу народима“, каже Хаџи Вујичић, својеврсни фото-хроничар последњих година живота патријарха Павла. „Он је водио политику мира језиком цркве. Поступао је исправно, све што је радио, радио је по јеванђељу. Живимо у времену кад су живели и Туђман и Милошевић, и он се у интересу народа сусретао и са тим људима. И дан данас се патријарх сусреће са људима, прилазе му људи. Свакоме треба дати могућност покајања, по јеванђељу ви не можете никога да одбијете, већ треба да га задобијете за Христа, за цркву“, закључује.

 

Тамара Скроза, новинарка недељника Време и Новинске агенције ФоНет, једна је од ретких која је о патријарху писала критички, и то још за његовог живота. Оно што је првенствено истицала у својим текстовима тиче се баш тих сусрета са тадашњим „актерима деведесетих“. У разговору за Привредник признаје да је прилично страсно писала о ономе што је сматрала његовим лошим странама. „Сматрам да је потребно критиковати оно што утиче на животе свих нас – па макар то били лик и дело патријарха Павла. Данас бих сигурно била блажа“, каже Скроза.

„Био би он слично перципиран и у бољем окружењу, али да ми нисмо толико лоши, сумњам да би стекао баш такав статус какав има. С једне стране, Павле заиста заслужује да буде глорификован (због своје скромности пре свега), али с друге стране и његови критичари не греше када подсећају на његово врло круто тумачење догме, или на чињеницу да је у политичком смислу био далеко практичнији него што би се очекивало (посебно у контексту ратова на простору бивше СФРЈ и владавине Слободана Милошевића)“, закључује Скроза.

Ђорђе Рандељ, новосадски новинар, публициста и књижевник, аутор књиге „Патријарх Павле: светац којег смо познавали“, каже да то што патријарх Павле још није канонизован уопште није важно зато јер је он у народу већ светац. Проучавајући живот патријарха Павла, али и сам сведочећи бројним догађајима и разговарајући много пута с патријархом, сабрао је у својој књизи драгоцену грађу.

 

Како је патријарх родом из Хрватске, он се практично обрадовао да добије ´најгору´ епархију у СПЦ – Косово, верујући да уме да успостави дијалог с припадницима других народа и вероисповести, јер је растао са католичком децом, ишао у основну школу с њима. Кад је завршио основну школу, више нису имали пара да га школују, па су га послали код ујака у Тузлу где му је у гимназији најбољи друг био Меша Селимовић, четири године су се дружили“, препричава нам неке познате и мање познате детаље.

„Сви смо ми робови времена у ком живимо, конзумеризма који је кренуо као највећа несрећа 20. века, како би се барем мало залечиле ране најстрашнијег рата. Патријарх Павле је успео да буде изузет од свега тога јер он није живео у свету који је око њега, он је свој свет имао у себи. Најјезгровитије да кажем у чему је тајна његове неодољивости – што он уопште није приметио да се из манастира преселио у Призрен, где је био професор у Богословији, да се из Призрена преселио у Београд, двомилионски град, он то уопште није приметио. То је тај његов шарм. Он кад изађе ујутру хоће да иде пешке, да л’ је то Кнез Михаилова улица или је то Призрен са две улице – он то ни не примећује. Нико није могао да га одушеви неким сјајем, светлуцањем, волео је да чује паметну реч. Ја нисам срео човека који је тако језгровито говорио, увек би у четири речи рекао оно за шта нама осталима требају четири куцане стране. Живео је као да му је сваки дан последњи и говорио је као да му је то последња реченица“, каже Рандељ који је направио на десетине интервјуа с покојним патријархом.

Он се присетио и неких прилика из немилих деведесетих. „Кад је чуо да у Зворнику у источној Босни српска паравојска не пушта конвој помоћи из Женеве који носи лекове, ћебад и храну за старце и децу, одјурио је тамо, излетео из тог џипа у којем су га возили и извикао се на најстаријег по чину. Они су му рекли: ´Ваша светости, то нама исто раде муслимани код Бањалуке у западној Босни, не пуштају конвоје Црвеног крста.´ Е каже: ´Свака птица својим гласом пева. Ми ћемо овако. А они нек раде онако како морају и каква им је савест. А чак може да се деси да да Бог да они се угледају на нас, па да и они пропусте. А ако не пропусте, ми смо пропустили. Бог плаћа по напору, а не по резултату.´“

То што се Гојко Стојчевић родио у селу у Хрватској, завршио тамо основно образовање, што је тамо његов вољени завичај којем се често враћао, могло би да буде значајна повезница у нарушеним односима двеју држава и двају народа. Док се у Србији издају књиге о његовом животу, приређују изложбе, именују школе и улице његовим именом, организују манифестације (попут оне „Дани патријарха Павла“ у Чачку или Вујански крст), перцепција патријарха Павла у Хрватској битно се разликује од оне у Србији.

„Као што имамо људску потребу за идеалима и моделима који надилазе свакидашњу егзистенцију, тако исто имамо оне који желе доказати да су ´сви исти´ како бисмо оправдали сопствене промашаје. Стога и патријарх Павле не може бити ништа више него само још један у низу врло грешних људи, где се грешке истичу у први план, посебно јер се тиме онда и сама црква лакше дискредитује“, сматра др Растко Јовић, доцент на Православном богословском факултету у Београду.

На питање шта је то утицало да патријарх Павле постане модел једног другог начина живота, професор Јовић нема дилеме. „Шта год ми мислили о човеку данашњице, људи осећају да могу бити бољи него што јесу, да су могли или могу променити свој живот изван оквира пуке егзистенције или пак јурњаве за стицањем материјалног богатства. Отелотворење таквих тежњи или осећаја био је патријарх Павле, он се лично претворио у идеал, идеал за који нас убеђују да не постоји, јер цео свет функционише на принципу интереса. То стремљење и жеља у људском бићу да искочи изван матрице купопродајних односа, матрице физичке егзистенције, пронашло је свој одговор у његовој личности, у времену када су управо све вредности биле уздрмане и доведене у питање“, закључује.

Преузето са: П портал

Оливера Радовић