Петар Арамбашић: Свака значка је споменик спорта
Међу Србима има много врхунских спортиста страствени смо као играчи, страствени смо и као навијачи. Своју страст према спорту и спортској традицији Петар Арамбашић из Сомбора исказује сакупљајући значке фудбалских и куглашких клубова. Поред Црвене звезеде и Партизана, и још неколико клубова који су у самом врху српског фудбала постоји још мноштво мањих, како у градовима тако и селима. Свако од тих клубова има своју историју, традицију, и душу. Многи наши врхунски играчи потекли су из баш таквих клубова. Нас је посебно одушевио дио Арамбашићеве колекције који се односи на српске клубове из Хрватске, БиХ, данашње Републике Српске…
Рођен је у Сомбору од оца Ђорђа рођеног у Врховинама у Лици и мајке Смиљке овдашње Бачванке, односно Сомборке.
– Родитељи су ми венчани и цијело вријеме Другог свјетског рата су провели у Београду, а 1946. по налогу КПЈ отац је послом послат у Сомбор да организује шустерску задругу ради производње ципела за народ. Ту је радио до пензије у предузећу за производњу обуће Колектив.
У току свог образовања Арамбашић је обишао многе градове Сомбор, Београд, Лондон, Беч…
– Поносан сам што сам завршио сомборску Учитељску школу и наставио школовање на економији у Београду, а затим у Лондону и Бечу усавршавао језике и логистику. У Бечу сам магистрирао као магистар спорта – куглања.
Са око 10 година, још у основној школи почиње да сакупља значке, како каже у доба када су сви нешто скупљали.
– Активност сакупљања нечега је развијала наше мозгове, уредност, систематичност, вјештине и стварала мале некада и вриједне збирке. Из тог времена су и остали истински колекционари, којих је данас јако мало, али ипак постоје. Не сјећам се која ми је била прва значка, никада их нисам бројао јер њихова вриједност и није у броју већ у томе колико их је комада прављено, од каквог су материјала и који клуб их је дао правити.
С обзиром да му је отац поријеклом из Лике из Врховина не чуди да му је омиљена значка баш значка НК Локомотива Врховине.
– Мада их имам врло вриједних, ријетких и лијепих и у сваком случају објективно врједнијих.
Мене за моје коријене и поријекло некако вуче та значка клуба који више не постоји,
а сјећају га се само јако стари људи тог краја, мада је и њих сваким даном све мање.
Посебно су интересантни и мени вриједни клубови из малих села који су се некада
такмичили, а данас чак ни игралишта више не постоје, негдје нажалост ни села.
Све је више села која немају ни фудбалски клуб односно било какав спортски клуб који би окупљао младе, јер су млади напустили или још увијек напуштају села, па је тешко саставити чаки 11 момака да играју утакмицу. Арамбашићеве значке подсјећају на времена када су клубови окупљали младе, када су били центар друштвеног живота неког мјеста.
– Клубова је сваке године све мање, па тако и значака, али то је неминовност која
се неће промијенити, јер ће нестајање бити све чешће, а клубова, па и значака све
мање. Зато остају само значке као мирни и дуговjечни споменици да је у неком мjесту
некада постојао тај и тај клуб. Ето, то је некако и мој циљ, да од заборава сачувам
многе клубове и мjеста гдjе су они некада постојали.
До значака долази тако што одлази на разне берзе и састанке колекционара на простору некадашње Југославије, затим Мађарске, Аустрије, Њемачке, Енглеске, једном је био и у Швајцарској. Тамо би наилазио на наше људе који су значке понијели из свог завичаја.
– У тим судбинским тренуцима значке су им значиле пуно. Како је вријеме пролазило, асимилација узимала данак, тако су и те значке имале мањи значај за власника, па су на крају завршавале на бувљим пијацама или берзама, често продаване у бесцење. Јако је пуно тих значака упропаштено или уништено, или једноставно бачено, а у вријеме сукоба на подручју Југославије било је и случајева намјерног уништавања.
– Свака значка је посебан и мали споменик спорта. Заувијек, уколико се сачува, оставља траг о постојању неког клуба, озбиљан је свједок времена и свједочи да је на том простору постојао народ и појединци који су знали организовати спортске активности и фудбалске клубове који су кроз такмичење том народу пуно значили у очувању свог идентитета.
Срби су се послије Другог свјетског рата, посебно они у Хрватској, окренули братству и јединству. О страдањима, ратној голготи се говорило само у четири зида, шапућући. Такав однос према српству можемо видјети и по називима клубова који су тада стварани.
– Интересантно је да су српски клубови у некадашњој СР Хрватској, данашњој РХ најчешће носили имена: Братство, Јединство, Борац, Партизан, Звијезда, Омладинац, Младост и Слога, а врло ријетко су носили имена српских јунака или хероја као нпр. Обилић, Синђелић и Раде Стојановић, или Јован Лазић. То све показује тиху асимилацију или прихватање неке „мирне” интеграције у друштво у којем су дјеловали и такмичили се, да би се данас дошло до тога да се млади тешко одлучују своме клубу дати неко српско име, знак, предзнак или симбол.
Данас постоје ФК Синђелић у Трпињи, који упорно чува име и традицију, као и ФК
Јован Лазић Болман, писани ћириличним писмом, фудбалски клуб Вележ
из Новог Невесиња у Барањи има на значки све исписано ћириличним писмом, што је
за клубове из Хрватске права и велика ријеткост.
– У БиХ је тај број још ређи и тешко је наћи клуб са српским обиљежјем, осим што се зна да је из српског села или насеља и само понеки писани су ћирилично.
Петар Арамбашић се дуго година бавио куглањем, па чак и постао магистар спорта – куглања у Бечу. Тим спортом се активно бавио од 1960. до 2004. године, а затим још неко вријеме као савјетник у струци помагао разним клубовима, савезима и појединцима.
– У јако тешким временима за куглање од 1991. до 1996. био сам предсједник Куглашког савеза СР Југославије.
Један мандат сам био и предсједник Свјетске куглашке Асоцијације WNBA све док педантни Нијемци нису открили да сам Србин. Сљедећи мандат никако нисам могао побједити и наставити иако је противкандидат био прилично неспретан и некомпетентан, али 2004. је јако тешко било да један Србин буде реизабран за свјетског броја један.
Арамбашићева колекција значки обухвата и куглашки спорт.
– У том дијелу сам сакупио све значке које представљају државе чланице WNBA (World Ninepin Bowling Association), из времена када сам био на челу те свјетске спортске групације, затим сва свјетска првенства у куглању, европска првенства, много значака куглашких клубова бивше Југославије и предратне куглашке значке са свих меридијана.
Такође, има значке прволигашких и друголигашких фудбалских клубова Југославије и значке свих европских купова у фудбалу од најстаријег Challenge Cup-a до данашњих купова у организацији UEFA. Током година успио је да сакупи значке свих фудбалских федерација које је FIFA признала, као и много предратних значака тих федерација.
Арамбашић овом приликом аплеује на све који имају значку неког српског, можда већ заборављеног клуба, да придружи ту значку његовој колекцији, и тиме допринесе да се не заборави спортска традиције тог мјеста. Да се покаже да су Срби живјели у Далмацији, Лици, Кордуну, Славонији, Банији… Па, ће та колекција бити једног дана чувана у Музеју за младе људе који тек долазе.
мејл адреса: arambasic.peka50@gmail.com
Новинар Српског кола
Драгана Бокун
