Почела са радом радионица Славонске нити у Земуну

На Дан побједе 9. маја у оквиру Удружења Славоније у срцу почела је са радом Радионица Славонске нити. Славонке су се окупиле у просторијама поменутог Удружења како би направиле договор о будућим активностима. Пуне радости и ентузијазма и жеље за очувањем славонске традиције говориле су за Српско коло Милена Жарковић и Миланка Болић о идеји покретања радионице Славонске нити, о сјећању на баке и мајке које су бдиле над ткалачким станом или са иглама у руци…

Није случајно што су одабрале баш 9. мај као дан оснивања групе, као дан побједе.

– Мени је побједа са једне стране представљање наших културних добара које имамо, као побједа над свим оним што се догодило у нашем крају у Славонији. Већина нашег културног блага је уништена. Тешко можете доћи до славонске ношње, или је негдје уопште видјети. Са друге стране, то је побједа свих наших којих више нема, мама, бака … јер њихово знање неће изумријети, него ће се пренијети на нове генерације – рекла је Милена Жарковић.

Да се бави културним насљеђем мотивисала ју је мајка, која је управо и на данашњи дан преминула.

– Она је много ткала, као и све наше жене, није било куће гдје није био ткалачки стан. Када су завршиле све послове, у пољу, штали, у кухињи, ткале би до дубоко у ноћ. Ту су се укључивале и друге жене. Неке су знале сновати, а неке нису, носиле би код других које су знале. Тежак је тај занат и дивим се како су успјеле све научити откати. Многи не могу то данас направити. Чак и на ткалачком течају нису могли да ми покажу ткање на даску, а то су наше Славонке радиле.

Са топлином у срцу и помало носталгично Миланка Болић вратила се у своје дјетињство.

– Сјећам се да сам као мала дјевојчица гледала баку и мајку како сију лан на једном дијелу баште, и онда би се у јесен тај лан увезивао у снопиће. И како смо имали рјечицу испод села онда би се то данима топило у ријеци. Данима би то обилазиле и када би се добро навлажило и омеканило, носило би се кући да се осуши. Тада су постојали гребени на којима се тукао лан, да би се довео до саме нити. Прво би се стављало у кламфу, да омекани, па би се онда стављало у те гребене како би се истресао поздер (мале иглице). Њима би тако усне испуцале док преду, јер се прело као и вуна да би се добила права нит. Затим би се то кувало у парјеницама, и тога се сјећам. Тамо би се добро избијелило. Онда би се од њих ткале грубе сламарице, прекривачи, па прекривачи за коње. Све се то радило ручно и откало. Након ткања би се хеклале чипке.

Болићева има још три сестре и за сваку је мајка припремила за удају плахту, столњаке од лана откане, кухињске крпе. И сада се пита како је мајка све то успјела да постигне поред свих других послова које је радила.

– Сјећам се за славу, Светог Јована, имали смо данима госте, све је сама спремала. Толико би колача испекла, а ниједан рецепт није имала записан, све је из главе правила.

Говориле су и о сложности жена, како су међусобно дијелиле мустре, једна другој помагале, преносиле знање. Није било љубоморе међу њима. Приписују то чињеници да су све живјеле истим – тешким животом.

У пакрачком и даруварском крају се доста употребљавала вуна за вертуне или прегаче, у воћинском крају је био ткан од мавеза и од свиле или вула. За пешкире за удавање за дјевера, кола, госте, куповао се памук. Требало је неколико мјесеци да би се откали сви ти пешкири.

Мараме се нису ткале, у брђанској су се носиле црне мараме, бар у дијелу брђанске од Чачинаца до Воћина. Биле су свилене или кашмирске.

Дијелови славонске ношње били су наставак (кошуља), сукња (ускалача или скалача) украшена шарама са мавезом и свилом, почне и бијеле чарапе. Преко сукње је ишао вертун са мавезом и вулом, а могао је бити и са свилом.

Пакрачке ношње и из Дарувара су имале ситно плисиране сукње, доље ткане са црним мавезом, док је брђанска са бордом мавезом. Прегаче у пакрачком крају су биле искључиво ткане вунене, а наставак је био од дебљег платна уз богати вез на рукавима, гдје су рукави издигнути и веома широки. Марама је њихова мања, како би се видио тај богати вез на рукавима.

Мушкарци су  носили шешире, широке гаће из пет пола, нису имале чипку која се данас ставља, широке кошуље које су биле дугачке преко бокова, на напријед нецаним узорком,  а преко кошуља су ишли црни прслуци. На ногама су носили тврде опанке.

Сада планирају да крену са ткањем малих јастучића и неких предмета за поклон. По узору на давна времена када би жене доносиле коловрате једна код друге и тако окупљене и запјевале, чланице славонских нити очекују и да се из њихових просторија запјева пјесма.

Позивају све Славонке које су заинтересоване за прело да се јаве Удружењу Славонија и срцу. Добродошле су и оне искусне, да пренесу своје знање, али и оне младе које желе да науче и своје знање преносе даље.

На овај начин оживјеће кућне прагове, сачувати баштину својих баки, мајки, урадити нешто корисно и разонодити се уз разговор и пјесму.

Овом оснивачком скупу поред Милене Жарковић, присуствовале су Весна Арчаба и Марина Тубић.

Марина Тубић са својим супругом израђује јелеке, шубаре, ћемере од коже.

Текст и фото: Драгана Бокун

Нема коментара

Напишите коментар