ПОВОДОМ ОДЛАСКА У ВЈЕЧНОСТ ДР ЗОРАНА СТАНКОВИЋА: Одлазак патриоте, кога су, заиста, болеле све ране рода свога
Корона нам је узела још једног сјајног човека проф. др Зорана Станковића. Написаћу пар цртица које илуструју моје велико и изузетно поштовање према др Станковићу.
Упознала сам га 3. децембра 1991. године у фамозној Циглани у Вуковару. Са групом америчких новинара, које је довео Дејан Караклајић, преко веза које сам имала, кренула сам са њима да пронађем зета о коме два месеца нисмо знали да ли је жив. Прво „лице места“ које смо видели, била је највећа „обдукциона сала“ на скоро отвореном – Циглана. Било је око 140 лешева, у оним црним врећама. Сећам се добро, испод зеленог шатора било је и 12 деце. Испод другог зеленог шатора било је надувено, очито из Дунава извађено, тело спремљено за обдукцију. Скоро незаинтересовани, амерички новинари су питали све и свашта. Др Станковић им је стрпљиво и смирено одговарао. Показао је обдукциони лист (ваљда се тако зове) рекавши да се свуда у свету попуњава такав идентичан лист, па и у Вуковару. Онда се јавио један омањи, баш антипатични новинар са питањем да ли се приликом обдукције утврђује и национална припадност. И даље смирен, др Станковић је одговорио: „Такву рубрику у овој листи немамо, и то ће бити утврђено касније. Знате овде је често име Бранко Ковачевић, рецимо. Има их и Срба и Хрвата“…
Та Циглана и тих 140 лешева је нешто најстрашније што сам видела за укупно годину и по дана проведених по разним ратиштима.
Др Станковић је сам обавио 3000 обдукција људи страдалих у рату, а заједно са својим тимом обдуковао је још 2000 погинулих. То је била тема његове обимне докторске дисертације, коју нико није хтео да штампа јер је на 5000 случајева, детаљно илустровао и доказао на који начин убијају Хрвати, Бошњаци и Срби. Страшно.
Било је лето, неке давне 1998 или 99. Др Станковић је позвао мог уредника у ДУГИ и замолио да дођем са фоторепортером. Упознао ме је са дванаестогодишњом Слађаном Шаренац из Братунца родом, расељену у Хаџиће. Хаџиће су гранатирали. Од удара гранате створио се кратер, пала киша, деца се играла у кратеру, скакутала, правећи „колаче“ од блата. После неког времена, Слађани се испод ноктију и на рукама и ногама, почела да појављује жућкаста течност. Болело ју је све, плашила се свега, није могла да спава. Лекар у Хаџићима јој је преписао бромазепам. Мајка, као свака мајка, у паници и жељи да помогне детету, креће пут Београда. Никога није познавала, осим са телевизије – др Станковића. Знала је да ради на ВМА. После свега што је пре тога видео и дожвео, био је шокиран и скоро немоћан. Било му је јасно да је реч о осиромашеном уранијуму, али сам није могао скоро ништа. Звао је силне колеге по свету, обећали су му помоћ и заборавили… Колико је оваквих Слађана у Србији, Републици Српској, па и Косову и Метохији?!
Био ми је гост и у ноћном програму „Строго поверљиво“ на Радио Политици. Емисију смо продужили због великог интересовања слушалаца до четири сата ујутро. После емисије, отишао је на ВМА, где је тада био начелник – да ради.
Сјајно смо сарађивали док је био министар здравља. Често ми је омогућавао да неке информације добијем пре других колега, на чему сам му захвална.
Када сам јесенас почела да радим „“Српски св(иј)ет“ на ИН4С, био ми је гост на самом почетку. И било ми је велико задовољство.
И, ништа се није променио за тих тридесетак година. Био је и остао скроман, радан, темељан, невероватан хуманиста, посвећен породици, мајци, за коју је био баш везан, супрузи, двема ћеркама и касније – унуцима. Изузетан патриота, кога су заиста болеле све ране рода свога, дао је немерљив допринос науци и угледу наше земље у свету јер је у оно ружно и тешко невреме био чак и експерт УН за форензику.
Др Станковићу, прерано сте отишли, али сте оставили много тога честитог, вредног и доброг иза себе! Почивајте у миру!
Гордана Јанићијевић
Извор: Слободна Херцеговина