ППГ Рујевац из истоименог банијског села фудбалски оживио

Лијепе вијести са Баније, лопта се поново котрља у околини Двора на Уни

Фудбалски коријени у банијском селу Рујевац протежу се до 1977. године, када је основан ППГ Рујевац, са много ентузијазма и љубави, на иницијативу свог идејног творца инжењера шумарства Јована Радојчића, тада управника Шумарије у Рујевцу, који је ударио темеље овог клуба, окружен групом заљубљеника, међу којима су најактивнији били секретар Стево Тесла, Миле Комазец, Марко Јањанин, Срећко Човић, благајник Милан Радишић, Бранко Васиљевић ”Жујан”, Мирко Ћордаш, Јоцо Прибичевић, Никола Арамбашић, Миле Јока ”Кавго” и многи други. Клуб је добио име Прва партизанска гимназија, скраћено ППГ, јер се у Рујевцу, за вријеме Другог свјетског рата, организовао рад партизанске гимназије у којој је, између осталих, знања стицао и академик Светозар Ливада.

Први тренинзи организовали су се у дворишту цркве Светог Преображења Господњег, популарном ”Цинтору”, јер је паралелно са оснивањем клуба кренула и акција на проширењу и уређењу школског игралишта Основне школе ”Мишо Драгишић”, гдје су игране утакмице. Први спонзори, били су Шумарија Рујевац, Аутопревоз Двор и Грађевинско предузће ”РАД” из Двора на Уни. Прве дресове, обезбедиле су, у оно вријеме познате фирме ”Сана”, из тадашњег Босанског Новог (данас Нови Град) и ”Поуње” из Дивуше. Први тренер, који је и најдуже предводио црвено-бијеле, био је Душан Марић, а први тим био је састављен углавном од дотадашњих играча старијег брата Јединства из Двора на Уни, клуба већ тада познатог и на регионалном нивоу.

Те давне 1977. године, међу првима, дрес клуба носили су: капитен Недељко Марић, Раде Брдар, Здравко Бабурак, Слободан Вујчић ”Лајко”, Милан Шаша, Милош Кепчија ”Кебан”, Драган Стојаковић ”Ћари”, Миле Грабунџија ”Државни”, Раде Зорић, Здравко Боројевић ”Квиско”, Стево Чавић, Владо Гагић ”Вили” и други. На утакмице се путовало комбијем и путничким возилима, а у каснијем периоду и минибусом Шумарије Рујевац, за чијим воланом је најчешће био Перо Дупало ”Ревен”.

Клуб се цијели предратни период такмичио у лигама Сисачког подсавеза, а најљепши фудбал, играо је у периоду од 1978. до 1983. године, када је имао и најјачу екипу на терену. Тај најбољи састав можда у цијелој историји клуба изгледао је овако: Раде Менићанин, Раде Лукач, Милан Иванковић ”Пишкор”, Милан Рудеж (капитен), Јосо Грабаревић, Милан Вучинић ”Вук”, Маријан Менићанин, Раде Остојић ”Кец”, Ранко Остојић ”Кицан”, Предраг Гагић ”Пеђа” и Матија Блажевић ”Кинџија”. Свој допринос су давали и: Станко Прерадовић ”Пиљо”, Јовица Гагић, Ивица Блажевић, Душко Дмитрашиновић, Чедо Самарџија, Зоран Менићанин, Милорад Ђурић ”Газда”, Раде Тинтор ”Ћита”, Бранко Жилић…

Послије тога, генерално, долази до смјене генерације, а на терен су у периоду од 1984. до 1990. године, углавном, излазили: Ненад Тривановић ”Триља”, Зоран Шкондрић, Ненад Башић, Стево Милинковић ”Ћева”, Станко Касап, Милан Драгељевић, Ђуро Васиљевић, Стево Менићанин, Стево Милић, Драган Остојић, Раде Васиљевић ”Баћо”, Милорад Прерадовић, Мирко Маџарац ”Мишо”, Пајо Милинковић, Владо Беко, Милан Јока ”Мијан”, Раде Маливук, Раде Драча, Жељко Заставниковић, Зоран Тесла, Милан Вуле, Саша Јањанин, Милош Дупало, Адам Дупало… Тренери у овом периоду, били су бивши капитен и одлични играч Јединства, Хусеин Бадић ”Бајка”, који је прерано настрадао у саобраћајној несрећи и Милош Кепчија ”Кебан”.

Иако у ратном окружењу клуб је само кратко, у другој половини 1991. године, прекинуо рад, да би се захваљујући Маријану Менићанину који је био и тренер екипе и групи сарадника активирао већ у априлу 1992. године и узео учешће и био један од првих клубова у тадашњем првенству. Клуб је и поред тешких услова доживео и својевсрсну експанзију. Почео је и велики ривалитет на терену са комшијским Јединством, које је тада имало проблема због губитка игралишта које је користио УНПРОФОР. Клуб је по први пут добио и спонзора фирму ”Шамарица” из Двора на Уни тако да је носио у првенству назив ”ППГ Шамарица”.

Средином августа 1994. године, уз велику помоћ Шумарије Рујевац и тадашњег управника инжењера Стеве Менићанина и предузећа ”Шамарица” на челу са директором инжењером Миланом Ћалићем, довршена је изградња дрвених трибина за око 500 гледалаца. Због ратних дешавања у клуб је пристигао и одређен број играча поријеклом са тог простора који су играли у Сиску, Загребу и другим мјестим Хрватске, а имали су квалитет изнад ранга такмичења. Тако се десило да је ”мали” ППГ побиједио у Петрињи далеко по рејтингу јачу Младост са 2:1, ”Гавриловић” (2:0), Партизан из Костајнице… Велики ривал у првенственим окршајима био је Кордун из Крњака, али су се сва гостовања обавезно завршавала у Ресторану ”Савић”, без обзира на резултат на терену.

У периоду од 1992. до 1995. године, клупске боје бранили су: Недељко Шестић, Славко Нишевић, Дејан Менићанин ”Ромарио”, Мамула Момчило, Душан Келебуда, Стево Таталовић, Зоран Љубишић ”Јоце”, Милан Менићанин, Драго Дуганџија, Драгослав Менићанин, Маринко Деветак, Стево Стамболија, Дарко Миличевић, Зоран Инђић, Рајко Крчмар, Ђуро Ђермановић, Предраг Рајић, Жељко Тадић, Милан Вујчић, Тривун Вујчић, Жељко Прибичевић, Марио Марић, Ведран Вранешевић, Горан Милаковић, Ђуро Шербула, Мирослав Маица, Бранко Остојић, Јован Кепчија, Драган Бодловић…

Послије ратних збивања, клуб се активирао 2004. године, као први повратнички клуб у Хрватској, под именом НК ”Рујевац” и то захваљујући ентузијазму Милорада Прерадовића, Перице ”Зоке” Вујчића, Зорана Тесле, Драгана Смиљанића, Раде Гагића… У организацији Завичајног удружења Банијаца из Београда гостовао је у Старим Бановцима и одиграо утакмице са Дунавом и Бусијама. Играо је у саставу: Тесла, Милић, Борота, Башић, Остојић, Максимовић, Милинковић, Прерадовић, Капетановић, Кордић, Вуле, Г. Милић, М. Остојић, Тепшић, Ресановић, Кнежевић и Вујчић. Тренер екипе, био је Милорад Прерадовић.
У децембру 2007. године на Скупштини клуба, враћен је стари назив Прва партизанска гимназија, скраћено ППГ Рујевац, а клуб се тренутно такмичи у Трећој Жупанијској лиги. Два пута је улазио у Другу жупанијску лигу, а прошле сезоне се није такмичио, због недостатка играчког кадра. Излаз из лавиринта је пронађен, захваљујући групи ентузијаста.

-Поново смо на фудбалској мапи, срце ми је пуно, даћемо све од себе да клуб настави да дише пуним плућима. Оформили смо кадар од сопствених снага, на списку су 22 играча, али проблем је што већина, због обавеза, не може редовно да тренира, нити да долази на утакмице. Рачунамо и на четворицу момака из Темерина и Суботице, рођени су у овом крају, па смо их регистровали да нам помогну. Километри нису препрека, када се нешто воли – каже Перица Вујчић, председник клуба.

Клупске просторије и терен су сређени под конац, па Рујевчани могу да се похвале инфраструктурним условима.

-Око организације, много ми помажу Синиша Милинковић и секретар Марко Тепшић, који води бригу о комплетној администрацији. Морам да истакнем и капитена Јурицу Видића, није му тешко да коси терен, постави мреже пре утакмице и буквално је моја продужена рука. Функционишемо као породица, а као и у већини других клубова, највећи проблем су финансије. Надам се да ће Банијци расути широм свијета препознати добру причу и помоћи нам да останемо на колосијеку. Имамо неколико гарнитура дресова, али недостају нам реквизити за тренинге и лопте.

Међу играчима је и пар одличних студената, попут поузданог голмана Ратка Прерадовића, а у лиги са 10 клубова, нису оптерећени пласманом.

-Момци су за примјер, милина је радити са њима. Резултати су нам у другом плану, битно је да се такмичимо и будемо добри домаћини. Прва сезона послије годину дана паузе је најтежа, али нећемо одустати. Поново смо удахнули фудбалски живот Рујевцу – истакао је Перица Вујчић, предсједник ППГ Рујевац.

М. Менићанин


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк