ПРАВДУ ЗА МАРКА ЧЕКАМ 30 ГОДИНА: Сестра војника ЈНА, мучки ликвидираног 1991. у хрватском логору – Убица мог брата слободно шета Загребом

МАРКО није био националиста и никога није мрзео. Био је свестран и пре свега добар човек. Одрастао је у здравој породици. Био је вољен, добре нарави, миран.

Није био склон свађама и пргавом понашању. Вечито насмејан и ведар, волео је да се шали. И дан-данас његово друштво му одлази на гроб. А, ја већ више од 30 година чекам правду за брата.

Овако, за „Новости“, о Марку Утржану говори његова сестра Јелена Карановић из Кикинде. Имала је 18 година када је Марко, тада војник ЈНА, свирепо мучен и батинан, а потом убијен у загребачком логору Ракитје 30. септембра 1991. године. Метак у главу испалио му је, према сведочењу преживелих Бранко (Зеф) Тунић, некадашњи припадник хрватских „зенги“.

– У Ракитју је била група од седам момака Срба, војника ЈНА, које су чувари свакодневно малтретирали. Неко је изгледа направио њихов списак. Стално су их батинали по табанима. Прошли су голготу. Били су везани. Ставили су им и прислушкиваче испод кревета, па нису међусобо много ни причали, ништа што би могло додатно да их угрози – говори Јелена, видно потресена.

Она верује да је стражар најпре претио пиштољем Марку, јер је то више пута радио и њему и другима и да је потом испалио метак.

– Хрвати су после тога, наводно, спровели истрагу и закључили да је Марко напао стражара. Голорук да га нападне? Да је то урадио не би му метак ушао изнад усана и изашао код кичме. То указује да је највероватније клечао или лежао на поду. Нашли су и сведока, једног војника, који је потврдио причу Хрвата. Питам се само како је могао да сведочи кад су заробљени војници ЈНА један по један вођени у подрум на тортуру? То значи да су и том момку претили и да је морао да да такву изјаву. Хрвати су одмах себе опрали, на време. И даље тврде да је убица мог брата бранио себе и да је чист. То је немогуће. Сви који су одвођени на мучење у подрум су били везани – наставља Јелена.

Маркова сестра тврди и да је дознала да је Бранко Тунић, који је убио њеног брата Марка, на души носи и животе још 12 или 13 људи.

– Једна независна организација у Хрватској, радила је истраживање о злочинима у логору Ракитје и да је емитовала емисију у којој су, мислећи на Бранка Тунића, отворено упитали: „Зашто овај човек слободно шета Загребом?“ И даље ми није јасно зашто је дозвољено да страдају невини младићи који су били на редовном одслужењу војног рока у ЈНА – каже Јелена.

Брата није прежалила. Туга за њим живи са њом. Остаје јој, како каже, нада да ће се његов убица, чак и после више од 30 година, наћи пред лицем правде.

Огорчена спомеником погинулима

У КИКИНДИ је 30 људи дало живот у ратовима деведесетих, али то овде изгледа никога не занима. После много година апеловања и иницијатива, једва смо се изборили да им се пре три године подигне споменик, али ни то није могло како треба да се уради. Споменик је неуочљив и нико од породица погинулих није задовољан како изгледа. Требало је да буде статуа војника, али кажу купила га нека организација из Америке. Па шта нас то брига, направите нови! Сад је споменик као нека жена огрнута плаштом, не разазнаје се ни шта је, а као симболизује изгубљену душу – огорчена је Јелена.

Процес за „Петровачку цесту“

ТУЖИЛАШТВО за ратне злочине Србије подигло је оптужницу против четири висока официра Војске Хрватске због ратног злочина над српским цивилима, јер су у акцији „Олуја“ 7. и 8. августа 1995. наредили авионско ракетирање колоне избеглица на Петровачкој цести, код Босанског Петровца, као и у месту Сводна код Босанског Новог, у БиХ. У овим нападима, засад је идентификовано 13 убијених особа, од којих су шесторо деца, као и 24 рањене особе. Ово је прва оптужница која је подигнута за ратне злочине у акцији „Олуја“.

Оптужница је подигнута против припадника хрватског ратног ваздухопловства Владимира Микца (67) из Птуја, Зденка Радуља (69) из Осијека, Жељка Јеленића (69) из Пуле и Данијела Боровића (64) из Вараждина.

Оптужница против убице Бранка (Зеф) Тунића није потврђена

ОПТУЖНИЦУ против Бранка (Зеф) Тунића, због ратног злочина над српским ратним заробљеницина у Ракитју и убиства Марка Утржана, српско Тужилаштво за ратне злочине подигло је 7. јуна прошле године. Оптужница, међутим, још није потврђена, а недавно је поново враћена тужилаштву из Посебног одељења за ратне злочине Вишег суда у Београду, јер нема – адресе оптуженог?! Судија и председник Ванпретресног већа Мирјана Илић тако је други пут одбила да потврди ову оптужницу, а први пут је то учинила у фебруару са налогом да се наведе адреса окривљеног.

Наше тужилаштво је тада послало Хрватској захтев да у складу са споразумом о међународној правној помоћи достави Тунићеву адресу, али су их они обавестили да неће, јер су и сами заинтересовани за тај случај иако није јасно зашто, будући да је Тунић 1997. пресудом Жупанијског суда у Загребу правоснажно ослобођен оптужбе да је убио Утржана. Допис из Хрватске у априлу је са оптужницом поново предат судији Илић на потврђивање, али га је она вратила, са наводима да се од Хрватске затраже пресуда Тунићу из 1997. и да се он потражи преко адресе која нашем тужилаштву није доступна!

Извор: Новости

Нема коментара

Напишите коментар