ПРОФ. ДР ЈОВО РАДОШ – ЧЕТВРТ ВИЈЕКА НАКОН НЕСТАНКА РСК: Правда, право и етика силе

„Истина је и у гробу жива,
и у оковима слободна,
и утамници светла,
и у блату чиста.“

Св. владика Николај Велимировић

Окупација Републике српске Крајине, територије која је била под заштитом Уједињених нација[1], и која је завршном  војном акцијом[2]  хрватских снага обављена пре двадесет и пет година (од 04. до о5. VIII 1995.)  сматра се, све до данас, (од стране Хрватске и њој наклоњених земаља), регуларном, легитимном и историјски окончаном чињеницом. Нажалост, то постојеће фактичко стање, проток времена и обузетост разним другим егзистенцијалним проблемима, довели су до тога да су и многи припадници српског корпуса занемарили ово питање, а одређени појединци су, у међувремену, својим неразумним понашањем, још и „легли на руду“ хрватског оправдавања злочиначке акције „Олује.“[3] Мало-помало, заборавља се шта се, заправо десило, какав је злочин учињен над нашим народом и шта значи губитак вековних српских простора, са којих је прогнано (или се под притиском иселило преко 8ОО.ООО Срба). Темељно етичко чишћење, као и данашњи несхватљиво тежак положај преосталог српског становништва у Хрватској, уопште не дотичу такозвану међународну заједницу, која је своје двоструке стандарде према нама испољавала (односно, испољава) и у многим другим ситуацијама.[4] Демократија коју креирају светски моћници (а декларативно и лицемерно је примењују  и правдају када је у питању српски народ), углавном подсећа на „демократију у домету мазгиног ужета“ (Борислав Пекић). У том смислу, и Добрица Ћосић (као председник СР Југославије), у својој књизи Косово, на једном месту  са очигледном разочараношћу каже: „Свет је свиреп, подао, покварен.“

Зато је добро да Влада РСК у изгнанству не дозвољава да вео заборава  прекрије ову болну тему (не само на српским просторима, већ и у иностранству).  Јер, познато је да је животно станиште одувек било подложно „историјском фатуму вечних географско-административних прекрајања, па и брисања граница етничких и културно компактних простора“ (Славко Гордић). Али, то преотимање и преименовање земног тла, које би било обављено у једном историјском часу, није морало да значи да је оно и за вечно изгубљено.

На овим предоченим основама и сталном подсећању на необориве аргументе и неприкосновену Истину, о догађајима који се не смеју заборавити, треба континуирано истрајавати, како би се превазишли очај, разочараност и резигнираност  (као и сваки облик нихилизма), а истовремено неговати Наду у васкрсење РСК, које ће се десити пре или касније, у ближој или даљој будућности.

У раду, који је пред нама, најпре ћемо покушати расветлити одређене теоријске категорије везане за ову тематику и, уз то, се дотаћи наталоженог искуства и осведоченог народног умотвора проистеклог из минулих „мена времена“, а чије би садејство могло да представља  парадигму и својеврсно упориште у формирању оптимистичких веровања и очекивања повољније политичке реалности. А та истинска вера у надживљавање садашњих поражавајућих призора, треба да у нама јача дух и развија опипљиву могућност да оно што- још-није, једнога дана постане истинска реалност.

Правда и право

Правда представља један од најсјајнијих појмова човековог духовног универзума. Чистота њеног сјаја је таква да, по Аристотеловим речима, ни сјај Еспериде, вечерње звезде, ни сјај Луцуфера, јутарње звезде, не може бити дивнији. Она је, заједно са добрим, истинитим и лепим, одувек сматрана апсолутном вредношћу, а као искључиво друштвено начело именована је „краљицом врлина“ и има аксиолошки статус највишег ранга. О њеној снази и достижности говорио је још Хераклит: „Али Правда ће већ умети да шчепа и осуди коваче и сведоке лажи“ (фраг. 28). А о њеној коначној победи над „кривдом“ говори се и у српској народној приповетци, коју је забележио Вук Караџић, као и у пословици: „Правда је у Бога, а да у кога“.  Без правде, писао је Ђорђо дел Вико, живот не би био могућ, а чак и ако би био не би вредео да га човек живи.

Ипак, овај појам је кроз целокупну историју људског друштва остао обавијен велом неодређености. Нема онога ко се, и у приватним и у друштвеним сукобима, није позивао на правду и није сматрао да је она на његовој страни. О тим различитим приступима говори и Монтењ: Један каже да је суштина правде ауторитет законодавца, други, компромис суверена, трећи, дата навика, а најтачније је да се следи ум – да ништа није праведно по себи, све се с временом клима.

Чак је и сила често добијала (и добија) привид правде, што је у складу са познатом Паскаловом констатацијом да је сила та која ствара мишљење. На једном месту он каже: Правда без силе је немоћна. Жак Дерида те мисли допуњава на следећи начин: Треба, дакле, ставити заједно правду и силу (да оно што је праведно буде јако или оно што је јако да буде праведно. Јер, правда без силе је контрадикторна, пошто увек постоје зли; сила без правде је за осуду.[5] Тамо где савет не помаже, народ је саветовао да онда треба „угонити памет у главу преко гузице (дегенеком)“. На овој релацији налазе се и наше народне пословице: „Чија сила тога и правда“ и „Не боји се свака шуша Бога, него батине“. Наведену изреку је на свој начин  интерпретирао и Иван Југовић, професор Велике школе и теоријски заступник концепта просвећеног апсолутизма, када  је држао говор у „Правитељствујушчем совјету србском“, 10. фебруара 1810. године.[6]

Народ је био свестан овог поменутог односа па је говорио: „Ко има силу има и правду“, „Свако има права колико има моћи“, „Чија влада тог и правда“, што је у пракси често значило: „Зао ум, готов суд“. Често је формална правда бивала камуфлирана и лажним сведоцима. „Два без душе, један без главе“, као и корумпираним пресудитељима: „Мука је бити кадија, а биће масла“. Из свега тога је проистицао и осведочени став: „Ако уђеш прав нећеш изић здрав, ако уђеш крив нећеш изић жив“. Зато се борба за правду често чинила немогућом работом: „Нико не исправи криву Дрину“, односно, „Правда је давно погинула“. Али народно искуство је изгрдило и став: „Свака сила за времена“.

Додуше, у свом општеприхваћеном значењу, правда се увек односила на хармонију, складност и божанску непогрешиву сразмеру.

Народна рефлексија о овом питању је: „Правда држи земљу и градове, а неправда руши обадвоје“.

Унутрашњи осећај правде и правичности били су осведочено својство српског народа,  о чему је писао и Вилхелм Таубе у другој половини XVIII века: „Србин ће поднети лако и најтежу казну ако је свестан да је крив, али ће га и најлакша казна крајње озлоједити ако му савест говори да је невин“.[7] И Јован Цвијић је забележио следеће: „Људи динарског типа су често необуздане природе и не могу лако да поднесу чак и ситне неправде“.[8]

Познато је да правда и право често нису у сагласју. Али, у конкретном случају (када је у питању РСК) обоје су, ако се објективно сагледају, на страни српског народа. Међутим, у познатим околностима победило је право силе, спроведено од стране Хрватске и дела такозване међународне заједнице, које своје аргументе (о агресији на РСК) камуфлирају непостојећим аргументима и изврћу на неприхватљив и срамотан начин.

Етика силе

Неки софисти (нарочито млађи) су говорили да већи народ гута мањи, као што јастреб, у Хесиодовим Пословима и данима, прождире славуја. Дакле, право јачега је и природом оправдано. (Сродне мисаоне наговештаје имамо већ и код Хераклита: „Све што гамиже – ударац бича изгони на пашу“, фраг. 111).

Софист Каликле из Ахарне (Горгијин ученик) као принцип живота истиче  право јачега, јер се оно појављује не само у животу свих животиња, него и у људском друштву и његовој историји. По њему, неправедност се појављује као знак снаге и моћи. Индивидуално самовољство, снага и моћ (етика силе) јесте оно што одговара моралу господара.

Николо Макијавели је у свом делу Владалац[9] писао да онај ко жели да има власт и да је сачува мора бити безобзиран и да користи сва средства. По њему, боље је да те се људи боје него да те воле.

Фридрих Ниче је посебно инсистирао на духовној снази и сили: „Тирјанство је својство великих људи…,мали људи морају слушати“.[10]   Он сматра да сам живот не признаје никакву солидарност и никаква „једнака права“. Морал су измислили слаби да би се заштитили од јаких.

Наш песник и филозоф П. П. Његош је знао да је у људском друштву, као и међу животињама, присутна једна посебна врста силе,  (различита од Божије, која је у сагласју са Божијом правдом), а која се манифестује тако да снажнији владају над слабијима („Кад је виши нека је и јачи“,[11] односно да се право јачега (искључујући, при том, човечна начела) сматра регуларним природним правом:

„Вук на овцу своје право има
ка’ тирјанин на слаба човјека“[12]

Међутим, где год „умна сила торжествује“,[13] утемељена на Божијој правди, она зна да:

„Коме закон лежи у топузу
трагови му смрде нечовјештвом“[14]

За разлику од Ничеа, који оправдава тирјанство „великих људи“, Његош каже:

„ал’ тирјанству стати ногом за врат
довести га к познанију права,
то је људска дужност најсветија“[15]

Народ је био искуствено свестан свих напред поменутих релација, па је срочио  следеће исказе: „Јачи тлачи“, „Сила отме земљу и градове“, „Сила кола ломи“, „Ко силује тај не милује“, „Пред силом си ко брабоњак пред метлом“, „Који снагује тај и војује“, „Кога је молити, није га љутити“, „И пјана врана за орла знала“, али је допро и до онтолошке димензије ове проблематике: „Сила Бога не моли, Бог силу не воли“, „Батина има два краја“, „Доће коса до камена“, „Свака сила за времена“, „Од силе прди, а од рђе смрди“, „Свака сила заврши на смећу“, „Пали, жари удбински диздару, доће редак и на твоју кулу“, „Што бациш узводу, наћи ћеш низ воду“, „Не море тиква силом у воду“, „Ко ме лани бијо није ми ни сада мио“, „Над силом сила је правда“.

Вера, утопија и могућности васкрсења

 Након егзодуса, српски народ из РСК се раселио свуда по свету. Има га на свим континентима и географским просторима (а највише у Србији и Српској). Ма где били, прогнани Срби чувају успомене на свој завичај и своја напуштена огњишта. Појединачно, и преко разних удружења, они негују своје песме, игре и обичаје, као и свест да су у Хрватској увек били конститутивни народ, а не национална мањина. Упркос болним подсећањима, свесни су да је српска историја одвајкада била препуна победа и пораза, смрти и васкрсења.

Како, дакле, (и овај пут) пронаћи упориште и мотив (без обзира на сурову реалност) да би и даље код прогнаних Срба тињао луч наде, јер, ипак, „није све пропало, кад пропало све је“ (Рајко Петров Ного).

У том смислу, могло би се навести више угледних примера осведочене истрајности  народа и њихових пројектованих тежњи за слободом, како у светској, тако и у нашој историји. Овом приликом  подсетићемо се на неке од њих:

Најпре, својом упечатљивошћу плени пример Јевреја. Након губитка независности, тридесетих година нове ере, они су расути  по целом свету, и упркос разним појавама антисемитизма, као и милионским жртвама и преживљеном геноциду у Другом светском рату, веровали су 2.000 година  да ће доћи време да имају своју државу. И то се обистинило. Године 1948. основана је држава Израел.

По својој привржености и љубави према сопственом народу, вери и култури, (као и по бројној дијаспори), истичу се Јермени, које многи пореде са Израелцима. Писац ових редова имао је част да се, на кратко, дружи са јерменским песником и есејистом Бабкеном Симоњаном, на Сајму књига православних земаља у Пећи, који је одржан коју годину пре бомбардовања СР Југославије од стране НАТО трупа. Песник Симоњан радо је рецитовао своју песму о светој планини Арарату, чије снежнобеле врхове свакодневно посматра из своје баште, у којој „цветају брескве“, објашњавајући да ће Арарат, који Јермени доживљавају као своју светињу и икону, једнога дана опет бити њихов (сада припада Турској). Они у то сви истински верују.

И напослетку, један наш, готово непознат пример. Када је Цар Јован Ненад Црни 1526-27. године створио независну српску државу на територији данашње Војводине, а након тога убијен у атентату од стране Мађара (и када је, наизглед, све пропало), његова идеја добила је своје праве обрисе тек готово четири века касније, присаједињењем Војводине Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца 1918. Зато на његовом обновљеном споменику, који стоји у центру Суботице пише: „Твоја мисао је победила“.

Дакле, треба до краја бити чврст и истрајан и веровати  у могућности да се неке опште жеље напокон  досањају и остваре, што се може назрети и препознати у народним, мудро сроченим мислима: „Добру слути, па ће добро бити“ и „Доћи ће сунце и пред наша врата“.

проф. др Јово Радош

НАПОМЕНА: Овај текст је писан за Научни скуп под називом: „25 година окупације Српске Крајине“, у организацији Скупштине и Владе РСК у изгнанству и више крајишких удружења (Београд, 12. и 13. децембар 2020.)

ЛИТЕРАТУРА

1. Велимировић. Николај, Мисионарска писма,Evro Book, Београд, 2018.

2. Гордић, Славко, Међу својима, Академска књига, Нови Сад, 2020.

3. Дерида, Жак, Сила закона, Светови, Нови Сад, 1995.

4. Макијавели, Николо, Владалац,Рад, Београд, 1964.

5. Ниче, Фридрих, Воља за моћ, Просвета, Београд, 1976.

6. Пекић, Борислав, Политички списи, Соларис, Стилос, Нови Сад, 2001.

7. Петровић, П. Његош, Горски вијенац, Целокупна дела, Просвета, Београд, 1974.

8. Поповић, Ј. Душан, Срби у Војводини 1-3,Матица српска, Нови Сад, 1990.

9. Радош, Јово, Српска народна филозофија, Завод за културу Војводине, Каирос, Нови Сад, Сремски Карловци, 2017.

10. Радош, Јово, Почеци философије права код Срба, Прометеј, Нови Сад, 2000.

11. Ћосић, Добрица, Косово, Новости, Београд, 2004.

12. Цвијић, Јован, Балканско полуострво и јужнословенске земље: основи антропогеографије, Књига друга, Београд, 1931.

НАПОМЕНЕ             

[1]  Реч је о Резолуцији Савета безбедности УН бр. 743/92, по којој је РСК била под заштитом УН,  са гаранцијама да на њој неће бити примењивани хрватски закони.

[2]  Њој су претходиле (уз готово немо посматрање снага УНПРОФОР-а) и следеће војне акције: Миљевачки плато (1992), Равни Котари, Масленица и Перућа (1993), Медачки џеп, у Лици (1993) и Окучани и Пакрац  (1995).

[3]  Одлазак Бориса Милошевића на прославу „Олује“, која је обављена 5. августа 2020., а који је осудило више од 120 завичајних и избегличких удружења.

[4]  Један од таквих убедљивих примера јесте Косово и Метохија

[5]  Ж. Дерида, Сила закона, Светови, Нови Сад, 1995

[6]  Видети: Ј. Радош, Почеци философије права код Срба, Прометеј, Нови Сад, 2000

[7]  Видети: Д.Ј. Поповић, Срби у Војводини, Матица српска, Нови Сад, 1990, стр. 32

[8]  Ј. Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље: основи антропогеографије, Књига друга, Београд, 1931

[9]  Н. Макијавели, Владалац, Рад, Београд, 1964

[10]  Ф. Ниче, Воља за моћ, Просвета, Београд, 1976, стр. 40 – 41

[11]  П.П. Његош, Горски вијенац, Целокупна дела, стих: 1209

[12]  Исто, 616

[13]  Исто, 2312

[14]  Исто, 1155 – 1156

[15]  Исто, 618 – 620

Преузето са: Слободна Херцеговина