Промовисан двоброј зборника Книнска Крајина 11 и 12
У Дому ратних војних инвалида у Београду 12. октобра, поводом славе српске православне цркве у Книну, а раније и славе града Книна, Покрова Пресвете Богородице, промовисан је двоброј зборника Книнска Kрајина 11 и 12. Промоцију је организовао Завичајни клуб Книнска крајина, који је издавач заједно са Удружењем Срба из Хрватске, Српским културним друштвом Зора Книн – Београд и Завичајним друштвом Плавно из Београда.
Зборник је изашао захваљујући подршци Комесаријата за избјеглице и миграције Републике Србије.
На промоцији су говорили новинар Данко Перић, др Илија Смиљанић, др Никола Жутић и музејски савјетник у пензији Милојко Будимир.
Данко Перић каже да када су избјегли из Книна, чланови Завичајног клуба Книнска крајина, донијели 1996. године одлуку да се окупљају на Покров сваке године. Ту традицију су испоштовали и ове године, али је примјетно да на оваквим окупљањима има све мање младих. Апеловао је да млди људи преузму славу.
Он је упознао присутне са темама и ауторима у двоброју чија је гласва тема 335 година од успоставе Книнске Крајине:
Милојко Будимир Книн и његова околина у свјетлу археолошких истраживања, др Ђуро Ђурић Правно-историјски положај Книнске Крајине, др Никола Жутић Тромеђа – ратови, национални и вјерски идентитет, др Илија Смиљанић Сердар Илија Смиљанић, Данило Морел Даниловић/ превод Лазар Мацура La Contea di Knin / Книнска Крајина, Данко Перић Далмација и Книн у Музеју Срба у Хрватској, др Радован Пилиповић Далматинско православље српског типа исповедање и инстутуционалност, др Бранко Чоловић Божидар Петрановић – народни просвјетитељ, Горан Максимовић Путнички записи Саве Бјелановића, Данко Перић Петар Мирковић, надзорник книнских школа.
У Зборнику се могу наћи и два приказа књига: Људи од воде Андрејане Дворнић и Трбуом за крувом Николе Радића.
Странице овог Зборника су посвећене и значајним Книњанима којих више нема, Драги Ковачевићу, Илији Петковићу, Жељку Синобаду, Мили Медићу, Николи Церовцу, Душану Вукојевићу Марсу, Здравку Крстановићу, Луки Чупковићу, али и једном Чачанину, фронтмену групе Рибља чобра Борисаву Бори Ђорђевићу који је почасни грађанин града Книна 1994. године.
Др Илија Смиљанић је подијелио своја запажања у вези са великим проблемом, прекрајањем историјских чињеница.
– Тема крајине (Војне крајине, као и Книнске крајине) изгледа да је интересантна само за нас Крајишнике, за све остале је тема коју би многи избјегли. Кажу да смо примили хришћанство међу задњима, али објасните ми зашто наш народ говори о учењу Апостола Павла и његовом проласку кроз Далмацију, ако нисмо имали никакве везе са њим. Иста је прича када говоре да смо под налетом Турака доселили на оне просторе. Црква Светог Луке на Далматинском Косову у селу Уздољу је крајем 11. и почетак 12. стољећа, како каже археолог Ђорђе Јанковић, Крка је подигнута 1350. године, Крупа 1317, као што видите године су све прије него што су Турци прешли Босфор. Коме су грађени ови манастири ако на том простору нису живјели Срби?
Смиљанић је цитирао археолога Ђорђа Јанковића да ће „истина никнути из земље и правда ће с неба приникнути“.
– Код мене на Косову је један дио земљишта под гипсом. Када би сељак запео плугом, брзо би затрпао лопатом да не би ко видио да на његовој земљи има гиспа, јер би земљу узимали од сељака за багателу или чак без надокнаде. Међутим, киша би оголила то што би сељак затрпао и тај гипс би провирио из земље. Чини ми се да тако упорно провирује и наша Винча. Насушна је потреба да се младе генерације заложу да се докаже истина о Србима.
Он је истакао да треба да се оснује институција која би се бавила историјом Срба из Хрватске.
Др Никола Жутић писао је о Тромеђи, теми, за коју је рекао да је потпуно запостављена.
– Тенденциозно је антисрпски представљена Тромеђа. Углавном су је Хрвати католици на свој начин тумачили. Чак и неки угледни српски историчари то тумаче као некакав узвишени латинизирани простор аристократске културе коју они називају Triplex Confinium и третирају га као некакво хрватско вишеграничје у евромедитеранском простору – рекао је Жутић и додао да се више о тој теми може прочитати у његовом раду.
Милојко Будимир каже да се двадесет година у Книну бавио се археологијом.
– Нажалост, не оном археологијом којом смо требали да се бавимо, већ смо се бавили праисторијом, од палеолита… дошли смо до Антике и Рима. Да би поменути археолог Ђорђе Јанковић вршећи истраживања око Книна 1993, закључио, али је то већ био убрзо и крај нашег присуства на тим просторима, да су Срби аутохтони народ који је тамо живио већ од самих почетака. Нашао је доказе у громилама које се налазе и на Врбнику, на Рамљанима, око Косова поља и горе према унутрашњости. Ђорђа Јанковића више нема, а ни његова теорија није у Србији прихваћена, као ни све оно што ми говоримо, али ми се трудимо да изнесемо и сачувамо трагове нашег постојања на тим просторима.
Будимир је напоменуо да му се чини да Крајишници требају бити агилнији у тражењу права и да сви присутни доприносе на неки свој начин. Узео је за примјер безуспјешне напоре да се пронађе простори за рад, за библиотеку, јер људи из Крајине чувају у Србији хиљаде књига које би могле остати за сва времена у крајишкој библиотеци и доступне свима, који су заинтересовани да их прочитају.
Текст и фото: Драгана Бокун
