Промовисана књига Основна школа у Берковићима од 1889. до 2024. аутора др Миленка Кундачине
У Музеју Поште Србије представљена је књига „Основна школа у Берковићима од 1889. године до 2024. године“, аутора др Миленка Кундачине у издању Издавачке куће „Само корак“ из Београда.
Рецензије књиге су написали: др Драго Бранковић, академик Академије наука и умјетности Републике Српске, професор емеритус и дугогодишњи декан Филозофског факултета Универзитета у Бањалуци, др Вељко Банђур, редовни професор Универзитета у Београду и члан Српске академије образовања и др Радован Чокорило, редован професор Универзитета у Новом Саду и Универзитета у источном Сарајеву.
Књига обухвата шест поглавља: Народна основна школа у Берковићима у вријеме Аустроугарске, Основна школа у периоду краљевине и једне и друге, Основна школа у Дабру током НОБ-а, Основна школа од 1961. до 1978, Основна школе интегрисана у основне школе Нагим Диздар и Основна школа Његош у Берковићима у систему образовања и васпитања Републике Српске.
Књига је обогаћена биографијама учитеља, списковима ученика завршних разреда, фотографијама ученика генерације и ученика добитника награда, списковима свих запослених како наставника, тако и стручних сарадника, административних радника итд.
О књизи су говорили др Радован Чокорило редовни професор из Новог Сада, рецензент књиге, др Драгољуб Зорић редовни професор из Београда, Биљана Алавања књижевница и власница Издавачке куће „Само корак“ из Београда, Горан Лучић уредник портала „Слободна Херцеговина“ и аутор др Миленко Кундачина, редовни професор.
Модератор промоције била је мр Мирјана Пајић.
ЧОКОРИЛО: Непоновљиви споменик школству у Херцеговини
Проф. др Радован Чокорило сматра да ће ова књига бити непоновљиви споменик не само школи у Берковићима и њеним учитељима, него и школству у Херцеговини.
– Писана је из педагошког и завичајног сентимента једног њеног ученика, учитеља и педагога. По истраживачкој посвећености аутора, осјећању за фактографски детаљ, обиму и допадљиво осмишљеној структури ова књига може бити модел за многе монографије које ће бити писане.
Чокорило каже да је ова Монографија опсежно, оригинално и интердисциплинарно дјело на којем би Кундачини могли завидјети педагошки класици.
– Има превасходно вриједност за педагогију и психологију, али и за историју и културну антропологију. У њему је са пуно педагошке љубави уткана и на дјелу показана мудрост старохеленског филозофа Хесиода, и који је рекао да су „радивост, ред и праведност темељи човјекове моралности“. Ту моралност је колега Кундачина завјештао својој завичајној школи. Исто тако ова књига може послужити и као теорија за реконструкцију друштва. Они који су редовно завршили школе моћи ће у њој да пронађу много вриједних ствари. Они који су пречицом завршили школу, нити ће је разумјети, нити ће у њој пронаћи за себе ишта вриједно. Ми живимо у посве рашколованом друштву.
На маргинама ове књиге Чокорило је записао да је битна традиција херцеговачког крша, људи који тамо живе, онтолошко материјалног сиромаштва.
– Из тог сиромаштва компензацијом како ли стасава духовно баготство стасавају храбри и морални људи прегаоци, јунаци племићког карактера, књижевници, научници… С тим у вези проучавајући Херцеговце, Вук Врчевић је записао „Бити Херцеговац то је већ племићка титула“.
ЗОРИЋ пореди Кундачину са Андрићем
Др Драгољуб Зорић редовни професор из Београда каже да када се човјек друге струке дохвати историје, он зна мало да залута.
– Кундачина пише прегледно и са осјећајем мјере. У његовом начину уобличавања грађе препознатљив је методолог по вокацији који користи релевантну литературу, релевантну архивску грађу. Морам да упоредим његов поступак са поступком Ива Андрића. Андрић прави „Хронику Вишеградске касабе“, прави „Хронику Травника“ итд. Слично чини и Миленко Кундачина, иако те ствари нису упоредиве и не могу да се упореде, он прави хронику једне мале сеоске школе коју прати у више времена и заиста врло занимљив приступ има, скоро да може да се реконструише.
Посебан утисак на професора Зорића оставиле су двије фотографије приказане у књизи.
– На једној фотографији су приказана дјеца која слушају свога наставника, а наставник стоји иза њихових леђа. Оно што је привукло моју пажњу, јесте тај бистар поглед ове дјеце. То здравље које избија из њихових лица и бистрина из погледа. И онда ми је одмах било јасно да су то та дјеца која објављују радове у Мостару, у листовима Мостара. И није чудно, професор Кундачина ме је на то подсјетио, да је 80 људи из овог краја стекло докторат наука. Друга фотографија је са екскурзије. Наставници су на Тјентишту испред оног споменика. Они су на екскурзији, али сви имају бијеле кошуље и кравате. Пазите како се водило рачуна о лику просвјетног радника.
АЛАВАЊА: Капитално дјело наше издавачке куће
Књижевница и власница Издавачке куће Само корак, Биљана Алавања вјерује да сви у сали знају име и презиме свог првог учитеља и то је оно што памтимо за читав живот, то је оно што нам свима остаје.
– Ово је једно капитално дјело наше издавачке куће, отприлике најчешће кажем да је ово наша лична карта. Урадити овако једно дјело у тврдом повезу са изузетном штампом је нешто чиме се ми изузетно поносимо.
За Алавању је ово књига којој се враћате и коју заиста треба имати у библиотекама.
– Овакву монографију нема ниједна школа у Србији, то могу да гарантујем, вјерујем и шире. До сада никада, у коју год школу да сам дошла, овакву монографију, ни сличну нисам добила, од саме структуре монографије до тога на који начин је технички одрађена.
– Ово је једна од књига едиције коју планирамо, јер професор и ја радимо већ на другој књизи, трећој, четвртој и петој. Видјећемо колико ће та едиција да има још дијелова, тако да бићете са нама још.
ЛУЧИЋ: Истински залог за наш народни опстанак
Уредник портала Слободна Херцеговина Горан Лучић захвалио се присутном директиру ПТТ Музеја на уступљеном простору као и представницима херцеговачких удружења у Србији који су својим доласком увеличали овај догађај.
– Поздрављам вас и у име портала „Слободна Херцеговина“ и у име главног уредника Трифка Ћоровића, јер је „Слободна Херцеговина“ вечерас један од организатора, а то је интернет портал који већ 10 година преноси глас Херцеговине и то оне свете Херцеговине и њену вјечну тежњу златној слободи. Кроз ту тежњу она је рађала и рађа златне људе и духовне подвиге. И ово је један од тих подвига, а ми се трудимо да то забиљежимо и учинимо доступним у ово наше дигитално доба.
У свом излагању Лучић је говорио о културно-споменичком контексту у коме је настала ова школа.
– Она није настала случајно и то је била природна тежња да се народ тога краја усмјери ка духовном и културном преображају који је у том тренутку недостајао. И навео је све оно што упућује на дубоко искуство науке и учења као путева према утицају и сигурном заклону. Зато овај простор не можемо тумачити као простор скрајнутости од просвјете, што он уистину постаје у одређеним историјским прелазима. Свијест да је неопходна народна школа као услов бољег живота и њено оснивање 1889. године у Дабарском пољу, на основу поменутих историјских слојева можемо рећи да је била природна тежња и враћање на провјерене путеве просвјете, културе и духовног преображаја.
Лучић је ђак ове школе и свједок да у посљедњем отаџбинско- одбрамбеном рату у Босни и Херцеговини, основна школа у Берковићима постаје прва станица за наставак школовања дјеци породица избјеглих из Мостара и долине Неретве. Она је прихватала и наставни кадар који је морао да се склони са херцеговачког ратног подручја.
– Наставници су са дивном посвећеношћу долазили на своје часове, пристојно чак академски свечано обучени, док је на првим линијама жива ватра. Посебно желим истаћи неке учитеље и наставнике као примјер животне посвећености и просвјетног достојанства. То апсолутно свак ће вам потврдити. То су Радослав и Невенка Биберчић, Драго и Бранка Мирчета. Рат за опстанак народа и школства у Херцеговини ’92-’95. водио се у основној школи Берковићи са опредјељењем за народну просвјету, културу и људско достојанство. Управо тај неприкосновени живот у залеђу борбених линија градио је живу Републику Српску као политичку и културно-просвјетну извјесност. Школа је у тим годинама добила и своје старо име, враћено јој је име Основна школа „Његош“ у Берковићима, које она и данас са поносом носи.
Лучић каже да је Миленко Кудачина, син Дабра, Дабарског поља дао немјерљив научни труд и залоге родољубља кроз ову књигу са опредјељењем да вјековна тежња српског народа у Дабру, буде сагледана.
– Ово је био најљепши, али и најтежи начин да се школи и њеним учитељима и наставницима честита 135. годишњица посвећеног рада и трајања. И то је истински залог за наш народни опстанак и ту вјечну тражену слободу у хумској земљи Светог Саве Немањића.
У припреми још четири књиге
Аутор Миленко Кундачина 2010, када је школа славила 120 година бива мотивисан зборником једно тридесетак радова бивших ученика и наставника школе да напише Монографију.
– Запитао сам се како ја као доктор педагошких наука треба да се одужим тој школи. Обавијестио сам о својој идеји директора школе који ми је дао на располагањање сву документацију.
На путу пруикупљања свих релевантних података Кундачина је обишао многе архиве у Мостару, Сарајеву, Београду, Новом Саду у Сремским Карловцима, Сплиту (Дабар припадао Приморској бановини), Цетињу (припадао и Зетској бановини), Херцег Нови+ом, Котору…
– Био сам одушевљен учитељем који је био дио Младе Босне, Тришићем, затим учитељем Стеваном Кравњачом који је био утемељивач Српског културно-просветног друштва Просвета у Берковићима. Учитељ и соколаш Душан Савиш завршио је предњачки курс у Прагу, залагао се за проширење школског простора. Илија Гучевац је остао у служби седам година и спријатељио се са народом, па био и кум породице Ћупина.
У току тог дугогодишњег истраживања записао је многобројне податке, да би дошао до преко 3.000 страница вриједног материјала, које ће се наћи у 5 књига.
– Моја наредна књига је Токови прошлости (Дабар, Хргуд и Дабрица) до 1941. и други дио Трагови прошлости од 1941. до нашањих дана. Прихватио сам се и израде родослова за 135 братстава, а то је 20.000 имена. Ангажовао сам око стотину сарадника из тих братстава. И пета књига би био Лексикон око 1000 личности из Дабра. Од трговаца, преко возача фијакера, рудара до доктора наука и два академика. У Дабру има 80 доктора наука који су се родили у Дабру или су им очеви или дједови из Дабра.
Глумица и кума породице Кундачина Марија Каран прочитала је Извод из биографије Николе Тришића учитеља и припадника Младе Босне и биографију аутора.
О аутору
Миленко Кундачина рођен је 1947. године у мјесту Хатељи у Херцеговини. Стекао је академско звање професора физике и дипломираног педагога, титулу магистра политичких наука као и доктора војно-политичких наука коју је стекао на Високој војно-политичкој школи ЈНА у Београду. Доктора педагошких наука постаје на Филозофском факултету Универзитета у Скопљу.
Радио је у Основној школи у Берковићима, гимназијама „Алекса Шантић“ и „Вељко Влаховић“ у Мостару, педагошким академијама у Мостару, Ужицу, Кикинди и Београду. Радио је на докторском студију на Факултету за специјалну едукацију и рехабилитацију у Београду, Правном факултету у Крагујевцу, Учитељском факултету у Ужицу, Педагошком факултету у Сарајеву, у Филозофском факултету у Косовској Митровици, Интернационалном универзитету у Новом Пазару и Свеучилишту „Херцеговина“ у Мостару. Наставу на постдипломском студију изводио је на Наставничком факултету и Факултету хуманистичких наука Универзитета „Џемал Бјељић“ у Мостару. Као гостујући професор учествовао је у извођењу наставе на постдипломском студију на Војној академији Војске Југославије у Београду.
Самостално или у коауторству објавио је: осам монографија, четири универзитетска уџбеника, два лексикографска дјела, два приручника, двије збирке, три библиографије монографског типа, седам поглавља у научним монографијама и око 160 радова у зборницама и часописима. Код Министарства науке Републике Србије руководио је пројектом „Учење и настава“ у трајању осам година. Обављао је дужности продекана за наставу на Педагошкој академији у Мостару и ректора на Свеучилишту „Херцеговина“ у Мостару. Обављао је дужност главног и одговорног уредника часописа „Учитељ“ Београд, „Путоказ и Мостар“ и „Учење и настава“ Београд и члана уредништва више часописа. На Свеучилишту „Херцеговина“ у Мостару додјељено му је звање професора емеритуса гдје је тренутно на дужности руководиоца докторских студија.
Супруг је Невенке рођене Биберчић и отац ћерке Надежде диполомираног економисте и сина Милана дипломираног правника, адвоката. Биографија професора Кундачине је објављена у Енциклопедији Републике Српске, српском „Who is who“ у Београду и Београдском лексикону „Ко је ко“ у Босни и Херцеговини.
Текст и фото: Драгана Бокун
