Промовисане књиге Битка за Возући и Јеванђеље по робу на Београдском сајму
На Београдском сајму књига на штанду Републике Српске у организацији Србског културног центра Ћирилица промовисане су књиге Битка за Возућу Ненада М. Цвјетковића и Јеванђеље по робу Данила Тешановића. Књиге је представило Представништво Републике Српске. Издавач књиге Битка за Возућу је Јован Чакаревић, а саиздавач Удружење Завидовићана из Добоја. Чакаревић је такође издавач и другог издања књиге Јеванђеље по робу уз помоћ Секретаријата за социјалну заштиту Градске управе Града Београда.
О књигама су говорили предсједник Србског културног центра Ћирилица Милорад Ђошић који је био модератор, директор Народне библиотеке Добој Лидија Жарић и књижевник Данило Тешановић.
Битка за Возућу представља оружани сукоб Армије Републике Босне и Херцеговине и Војске Републике Српске од 27. маја до 10. септембра 1995. у селу Возућа код Завидовића. Циљ Армије Републике Босне и Херцеговине био је протјерати српско становништво и населити муслиманске избјеглице из Сребренице и Жепе, али и отворити пролаз за напад на Добој. Међутим, потписивањем Дејтонског споразума у децембру 1995. окончан је рат, те су припреме за напад на Добој обустављене.
Одред Ел Муџахид, састављен од страних и босанскохерцеговачких исламиста, био је кључан у заузимању Возуће. Након пада Возуће почињен је покољ над рањеним и заробљеним српским борцима, а српско цивилно становништво је протјерано.
Милорад Ђошић је навео да је посебно везан за Републику Српску и да је тамо увијек лијепо и топло дочекан. И навео тужну чињеницу да много Срба не зна за Битку за Возућу, која је нешто врхунско.
– Муслиманске снаге су бројчано биле многоструко веће, и то у односу 22:1, а у операцијама приликом пада Возуће и 25:1, у односу на Србе.
У то вријеме, ратни новинар Лидија Жарић је указала да су на овај простор јуришале муслиманске снаге из два корпуса, појачане исламским борцима из одреда „Ел муџахид“, а у септембру 1995. године и НАТО снагама за брза дејства.
– Битка за Возућу су наши Термопили. У Возући се градила Република Српска и у њој су се бранили Добој и сјеверни дио Српске. Све вријеме рата је била опкољена и нападана, како би се и та територија очистила од Срба, што је покушано и у Првом и Другом свјетском рату, и нажалост било је прилично успјешно у овом посљедњем отаџбинском рату.
Жарићева каже да су нашли повезницу са јунацима који су бранили Кошаре 1999, јер су обје битке биле часне, поштене и на ратном пољу добијене, али у коначници посредством других ствари јер данас нема Срба ни на Кошарама ни у Возући, изгубљене.
Цвјетковић је у књигу уврстио све податке, свједочанства, документе…
– Оно што је трагично је што и послије 30 година од рата тражимо своје нестале. Возућу је три и по године бранила Четрвта озренска лака бригада са непуних 1200 људи, на простору од 36 километара. Ти људи по 120 дана нису имали паузу да би отишли кући, били су на линији, а њихове куће су им буквално биле иза леђа.
У нападу на Возућу су учествовали не само Други и Трећи корпус тзв. Армије БиХ него и НАТО снаге за брза дејства које су претходно уништиле репетиторе, системе везе и оријентире.
– Тако да повлачећи се 10. септембра 1995. године, многи нису знали гдје су, није било границе, није било репетитора на граници који би нам био оријентир.
Долина Криваје је 1995. тотално очишћена. Ниједног јединог Србина није остало, у 26 села и 1470 породица.
– Током коначне Битке за Возућу заробљено је много наших живих бораца и цивила, а ми након 30 година размјене, тражења ископавања масовних гробница, врло често секундарних и терцијарних гробница и данас не знамо судбину за 130 људи. Одведени су у камп Трећег корпуса тзв. Армије БиХ у Каменици након чега су муслиманске снаге и муџахедини извршили стравичне ратне злочине. Знамо да их живе нећемо наћи, али ако би породице добиле посмртне остатке нашли би некакав смирај, било би им лакше ако би своје најмилије достојанствено сахранили.
– На Возућу је извршен један јаки и страшан злочин и до данашњег дана није кажњен. Ми инсистиримао уз помоћ ових књига и људи из ЗУ Завидовићана, имамо нашег Јована Чакаревића, да заједнички радимо на откривању истине и на кажњавању злочинаца, те откривању масовних гробница и остатака.
Жарићева је оцијенила да и књига „Јеванђеље по робу“ представља изузетно свједочанство које допориноси култури сјећања, јер је ријеч о дјелу посвећеном првом концентрационом логору у Европи у 20. вијеку који се налазио у Добоју. Добојски логор је постојао од 1915. до 1917.
Аутор Данило Тешановић каже да је логор у Добоју прећутана ствар у историји српског народа. О тој истини нису говорили ни краљ Александар, а ни касније комунистичка власт. Инострани научници су говорили да је то било прво смишљено етничко чишћење у Европи, и да је то систематски организован план за уништавање православног народа.
Према његовим ријечима, о томе свједоче и бројке, јер је кроз добојски логор прошло више од 47.000 људи, а 13.000 је умрло одглади, болести, посљедица мучења и исрцпљивања или су убијени, углавном од стране шуцкора – муслимана у аустроугаској служби.
– У једном дану на тополе поред ријеке Босне објешено је 11 људи, у априлу 1916. године у логору је умрло 611 дјеце млађих од 12 година. Написао сам овај роман, управо да се те страхоте не забораве, та мучња страдања и патње.
Роман је промовисан и у Русији, у Москви јер се дио радње одвија на руском фронту.
– Мушкарци су ратовали на руском фронту док су им жене и дјеца били у Добојском логору.
Тешановић каже да све књиге које је до сада написао није продавао, него их је дијелио.
– Нисам желио да зарадим на несрећној судбини свог народа.
Новинарка Српског кола
Драгана Бокун
