Прошло је 29 година од страдања Срба на Миљевачком платоу – породице и даље чекају на ексхумацију
Данас је у Цркви Светог Марка у Београду служен парастос Србима – припадницима Територијалне одбране који су прије 29 година на Миљевачком платоу код Дрниша убиле и масакрирале хрватске снаге.
Парастос су служили свештеници Цркве Светог Марка у присуству чланова породица убијених и оних који су преживјели овај злочин. Парастосу су присуствовали и представници Комисије за нестала лица Владе Србије, Комесаријата за избјеглице и миграције, предсједник Савеза из региона Миодраг Линта и предсједник ДИЦ Веритас Саво Штрбац, предсједник Асоцијације избјегличких удружења Милојко Будимир.
Јереј Александар Лучић је присутнима говорио бесједу о снази и моћи молитве за страдалу браћу, сроднике и пријатеље.
–Нека им Господ Бог подари вјечни живот! Нека им подари рајско насеље.
Након парастоса положено је цвијеће у Ташмајданском парку на спомен плочу страдалим Србима и том приликом присутнима се обратила Драгана Ђукић, предсједница Удружења Суза.
– За припрему ове акције хрватска војска је користила чак и дјецу, односно међународни Фестивал дјетета, који је тог дана требао почети у Шибенику, па је хрватска страна затражила од српске стране суздржавање од било какве провокације, на шта је добила сагласност од српске стране. Тај „споразум“ послужио је само као варка хрватским снагама, да поменутог дана у рано јутро изненаде и затекну неспремне припаднике Територијалне одбране.
У мучком нападу пред очима УНПРОФОР-а убијено је 40 српских Територијалаца, а неколицина је рањена и заробљена. Српско село Нос Калик срушено је до темеља и спаљено.
– Хрватски војници умјесто да тијела погинулих врате породицама, присиљавају српске заробљенике под пријетњом смрћу да тијела бацају у крашке јаме у Промини. По обављеном „послу“ многим заробљеницима судили су на лицу мјеста, а пресуде су биле вјешање о војничи појас или метак у потиљак и све су то снимали видео камером, да би у Шибенику приказивано као својеврсан хорор филм.
18. августа 1992. године извршена је ексхумација посмртних остатака убијених територијалаца. На посмртним остацима су били видљиви трагови монструозности у овом злочину, што је отежавало идентификације.
– Породице од 12 територијалаца нису могле препознати своје најмилије. Сви су сахрањени у заједничку гробницу на книнском гробљу. Чланови породица су вјеровали да је то привремено, док се не створе услови за идентификацију савременим методама. Међутим, та привременост траје већ 29 година јер хрватска Комисија за нестале све вријеме одбија да изврши ексхумацију – рекла је Ђукићева и додала да за 12 породица до данас траје неизвјесност и бол што су остали прикраћени да своје најмилије сахране у породично гробље под именом и презименом. Неки родитељи су умрли не дочекавши да испуне жељу да сахране посмртне остатке свог дјетета.
Удружење у договору са породицама, а преко Комисије за нестала лица, користи сваку прилику да утиче на надлежне у Хрватској, да се изврши ексхумација поменуте локације, на шта су добијали углавном неприхватљиве одговор, (нема заинтересованих породица, нема података о локацији и сл.).
– Ово је само један од јасних примјера гдје су познате све чињенице, (зна се гдје су покопани посмртни остаци, породице су дале крв ради ДНК-а анализе), гдје је потребно само мало добре воље, да се у кратком року посмртни остаци ексхумирају, идентификују и предају породицама. Нажалост, то мало и даље недостаје кад су српске жртве у питању.
Новинар Српског кола
Драгана Бокун
