АКТУЕЛНО:

Рат – посљедица жеље муслимана и хрвата

Прије 29 година нелегални референдум муслиманско-хрватске коалиције у БиХ, убиство српског свата на Башчаршији, потом агресија и напади хрватске војске на Србе у Купресу, Сијековцу, те селу Равно били су неки од првих детонатора крвавог грађанског рата у БиХ, у којој се од 1992. године сваког априла изнова отварају полемике о узроцима почетка рата на просторима бивше Југославије и у БиХ

Припремио: Огњен БЕГОВИЋ

ИСТОЧНО САРАЈЕВО, 31. МАРТА /СРНА/ – Рат у БиХ од 1992. до 1995. године посљедица је жеље Муслимана и Хрвата да до њега дође, оцијенио је за Срну предсједник Одбора за заштиту права Срба у Федерацији БиХ /ФБиХ/ Ђорђе Радановић.

“Прегласавање српског народа од Муслимана и Хрвата, односно прегласавање српских посланика у Скупштини тадашње Социјалистичке Републике БиХ је почело и прије доношења одлуке о одржавању нелегалног референдума у БиХ”, истиче Радановић.

Он подсјећа да 2. јануара 1992. године Хрватска и ЈНА потписују примирје. У име Хрватске потпис на тај акт ставио је Гојко Сушак, у име ЈНА потписао је Андрија Рашета, а међународну заједницу представљао је Сајрус Венс.

Тим примирјем, истиче Радановић, Хрватска ослобађа огроман војни ресурс који “упошљава” у БиХ, наоружава већ добро организовану злогласну муслиманску паравојну формацију “Патриотску лигу” и Хрвате у БиХ, те шаље своје јединице у БиХ и заједно Муслимани и Хрвати крећу у обрачун са Србима.

“Српски посланици, видјевши да ће Срби бити прегласани, 9. јануара 1992. проглашавају Српску Републику БиХ, а Хрватска, да би увезла рат у БиХ, шаље своје диверзантске групе да направе злочине у Сијековцу и Маловану”, појашњава Радановић.

Према његовим ријечима, “Патриотска лига” показује велику жељу да овлада Бијељином као важном тачком за српски народ, тако да 1. априла долази до сукоба у том граду, који су неки медији злонамјерно и неправедно описали као једнострани напад добровољаца из Србије на недужни народ.

Радановић наглашава да је мало познато да је у Бијељини “Патриотска лига” била изузетно добро организована, релативно добро наоружана и да је град био поприште жестоких борби српских и муслиманских снага.

“Муслиманско руководство предвођено /лидером СДА/ Алијом Изетбеговићем хтјело је своју државу, по мјери муслимана, а на начин како је то прописано `Исламском декларацијом`, чији је Изетбеговић аутор”, наводи предсједник Одбора за заштиту права Срба у ФБиХ.

Радановић закључује да су Срби били приморани да праве своју републику – Републику Српску – тим прије јер “искуство из Другог свјетског рата није дозвољавало Србима да мирно посматрају настанак нове БиХ у којој уставни систем дозвољава прегласавање”.

Из Одбора породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Источно Сарајево кажу Срни да чланови ове организације још нису добили званичан одговор на питање каква је судбина око 170 сарајевских Срба, за чијим се посмртним остацима и даље безуспјешно трага.

Посебан проблем представља и чињеница да су многи Срби који су насилно страдали у Сарајеву сахрањени без присуства чланова породица, без документације, а нехуманим потезима сарајевсих власти недоступни су и ДНК подаци о српским жртвама, тако да је сада веома тешко доказати злочин почињен над сарајевским Србима.

Чланови руководства Одбора породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Источно Сарајево понављају да је процес тражења несталих на подручју Сарајевско-романијске регије, али и у цијелој БиХ практично заустављен, за шта највећу одговорност сноси Институт за нестала лица у БиХ, који нема никакав план нити конкретан програм за наставак процеса тражења несталих, као ни ексхумација.

“Ми нисмо посустали и не смијемо ни стати због наших породица који траже своје најмилије. Ми и даље инсистирамо и имамо добру сарадњу са надлежним институцијама Републике Српске, али се то не можи рећи и за Институт за нестала лица БиХ, од кога већ годину чекамо одговор у вези са нашом иницијативом за утврђивање нацрта одређене стратегије за ефикаснији наставак просеца тражења несталих, ексхумација и идентификације”, кажу из Одбора.

Из Одбора додају да су и данас потресна сјећања на српска стратишта у Сарајеву, појединачне и масовне гробнице, измјештање тих гробница с циљем прикривања злочина над српским цивилима, као и на масовни егзудус по окончању рата, проузрокован страхом од репресије тадашњих муслиманских власти у Сарајеву, вјековном огњишту сарајевских Срба.

Неки од најболнијих догађаја односе се на нехумани и нецивилизовани третман према Србима у сарајевским болницама, којима су газдовале муслиманске војне формације, затим нестанак и страдања Срба у приватним и војним затворима и логорима у граду, али и Трнову, Брези, Високом и Илијашу, те насељима попут Храснице, Бућа Потока и Добриње, кафићу “Борсалино”, школама “Симон Боливар”, “Павле Горанин”, селу Ледићи код Трнова…

Посебно стравичне приче вежу се за смрт Срба који су скончали у јами Казани.

Инспектор у Министарству унутрашњих послова Републике Српске Симо Тушевљак, стручњак за област истраживања ратних злочина, више пута до сада упозоравао је на скандалозну чињеницу да је припадницима “Патриотске лиге”, “Зелених беретки” и других паравојних јединица под контролом муслиманских власти у Сарајеву признато право учешћа у рату од априла 1991. године иако је БиХ тада била у саставу бивше Југославије.

“Јасно је да су се они већ тада спремали за рат јер су Муслимани у БиХ, много прије него што је дошло до организовања српског народа у БиХ, кренули у припреме за трагичне сукобе на овим просторима и излазак из Југославије. Бошњаци су тада јавно прокламовали да су за останак БиХ у СФРЈ, а заправо су се тајно и увелико припремали за сецесију и могуће сукобе”, рекао је раније Тушевљак Срни.

Истовремено, наставља он, Хрватска је 1991. године рат, који се већ водио на њеној територији, пренијела у БиХ, а по западној Херцеговини већ тада су ходали припадници хрватске војске, њеног ХОС-а и паравојних јединица који су крајем 1991. и почетком 1992. године извели нападе на небрањена српска села Равно, Купрес, Сијековац и друга.

“Због тога не треба само град Сарајево везати за почетак рата у БиХ јер се то десило на много ширем подручју БиХ”, наводи Тушевљак.

Он подсјећа да је 4. априла 1992. године у Полицијској станици у Сарајеву мучки убијен полицајац Перо Петровић, Србин који је управо тог дана привео једног превијаног сарајевског криминалца.

Истог дана у нападу на Полицијску школу на Врацама убијени су српски специјалци Миле Лиздек и Милорад Пупић, рањени су Душко Јевић, Миодраг Репија и Ристо Лубура, а повријеђен Милорад Марић.

У току борби, од непријатељских хитаца погинула су и три српска цивила, становника Враца, а двоје је рањено.

“Још 3. априла су `Зелене беретке` биле заузеле све полицијске станице у Сарајеву, осим станица на Илиџи и у Илијашу”, подсјећа Тушевљак.

Преузето са: СРНА

Нема коментара

Напишите коментар