Резолуција о геноциду у НДХ у најави

Нама треба таква једна резолуција и ја сматрам да се овом резолуцијом рекло све што је неопходно и био бих срећан када би она била прихваћена.

Ана Томашевић:

20. век, са много историјских оправдања можемо назвати веком ратова. Поред два светска, вођено је и безброј регионалних, локалних, дугих и исцрпљујућих сукоба. Срби су један од ретких народа који је преживео бар пет ратова и у њима тешко страдао. Претрпели су масовна цивилна страдања, посебно током другог светског рата, када су по основу расних закона у НДХ масовно страдали обични људи. У систему концентрационих логора Усташке државе убијено је на стотине хиљада људи, жена и деце. Историографија, и наша и страна, деценијама готово да се није ни бавила злочинима надц Србима.

Од пропасти Југославије, српска јавност покушава да предочи истину о злочинима у НДХ, али још увек о томе немамо праву представу нити јасан и неподељен друштвени и политички однос. Овог викенда крајишка удружења почињу прикупљање потписа за Резолуцију о геноциду на Србима  у НДХ, која би требало да буде поднета Скупштини Србије  на усвајање. На почетку емисије о томе говоре историчар, академик Василије Крестић и Славен Стевелић, потпредседник Покрета Срба Крајишњика.

О иницијативи, садржају предлога и мотивима, на почетку Магазина говори Славен Стевелић, подпредседник Покрета Срба Крајишњика.

Славен Стевелић:

Поздрав свим слушаоцима Радио Београда. Као што сте и сами рекли, Покрет Срба Крајишњика је покренуо народну иницијативу поводом потписивања петиције за Резолуцију од геноциду на српским  народом у НДХ у периоду од 1941. до 1945. године. Ми сада 7. априла у недељу организујемо скуп испред Цркве Светог Марка у Београду са почетком у 11.00. И ову прилику користим да позовем ваше слушаоце и српски народ у цијелини да дођу да дају свој потпис за све наше страдалнике и да на такав један начин покажу саосјећање према нашим жртвама. Сви знамо да, осим тог једног потписа   дугујемо много више  нашим светим мученицима. Са овим скупом не желимо никог да позивамо на мржњу, на сукобе или реваншизам. Ово је једноставно позив на свијест и на савјест да се геноцид догодио. Да не дозволимо да се то више никоме догоди на овим просторима. Исто тако желимо и да одамо дужно поштовање према свим невиним жртвама да њихово мученичко страдање не предамо забораву. Иницијатива коју је покренуо наш покрет представља народну иницијативу иза које стоји само једно име и презме- српски народ. Посебну пажњу усмјерили смо на једно заједничко свеопшто д‌јеловање у смислу чувања иницијативе да не буде упрљана ниједним политичким ставом или политичком манипулацијом за стицање разних бенефита или популарности. И ми сматрамо то својим правом, сматрамо то својом обавезом и морањем да вратимо дух према српским мученицима за све ове године нашег колективног нечињења и шутње.

Овом приликом желим да кажем и то јавно обећавамо српском народу у цијелини да нећемо прихватити ни једну врсту политичког ђеловања по овом питању и да ћемо у случају подметања наше ставове бранити свим дозвољеним демократским средствима. Они који сматрају да су кости српске ђеце на продају сами ће себе сврстати на страну противника читаве идеје и оне који не поштују жртве српских мученика и спремни су да с тим нечасно манипулишу. По питању самог геноцида над православним народом у независној држави Хрватској можемо да кажемо да је био систематски планиран. Такође можемо да кажемо да до тада на земаљској кугли или у историји земаљске кугле нису се десила таква монструозна погубљења и на најсвирепије начине . Можемо да кажемо и да  су они који су умрли од метка дословно  били срећници јер нашем народу су кидане уши, вађене очи, у највећем броју случајева они су заклани, бацани су у јаме. Данас нам је познато да је мјеста на којима се то дешавало у независној држави Хрватској било око 2600.  Што се тиче саме Резолуције, она је заснована на девет тачака.

Наше жеље су да Народна Скупштина Републике Србије утврди тај злочин на Србима, да се зна да је то било затирање, истребљење, погром, покољ итд. Не могу да не споменем и задњи рат који се дешавао од 90. године до 95. године гд‌је је извршено етничко чишћење Српског народа из Републике Хрватске и ту се увијек спомиње једна бројка од 250.000 становника али то је само пола истине, морате знати да је још толико ако не и више Српског народа отишло пред саму олују из Републике Хрватске.

Такођер морамо да споменемо и ова најновија дешавања у региону када муслимански политичари желе да осуде Републику Српску да је она геноцидна творевина на основу злочина који се десио у Сребреници.  На основу  истраживања које је спровео Гидеон Грајф ту је убијено око 3000 и нешто људи, а морате да знате да је у тој бројци много Срба, а да не говоримо о Србима који су убијени у општинама око Сребренице до 1993. године гд‌је је убијено преко 3500 Срба. Тако да можемо да кажемо да су у питању двоструки аршини, да је ово једно свјетско зло које се надвило над нашим народом. Такођер имате најновија дешавања као што видите у Војводини, значи само је питање када ће се омча стегнути око врата Републици Српској па да онда све почне да се дешава по већ до сад виђеном начину притиска и дословно уништавања православног народа на овим просторима као истурене тачке православљата. Позивам наш народ, наш српски народ, позивам све слушаоце који ово сада слушају да нам се прикључе 7. априла испред цркве Светог Марка у Београду са почетком у 11 сати и да са својим доласком и потписом  петиције  помогну да се изгласа једна таква резолуција.

Ана Томашевић:

У наставку емисије о иницијативи њеној природи, суштини и важности, али пре свега о историјском контексту злочина у НДХ, сада ћемо разговарати са академиком, историчарем Василијем Крестићем.

Господине Крестићу, добар вам дан и неизмјерно вам хвала што сте дошли и што сте издвојили време за слушаоце Радио Београда.  Злочине у НДХ, једно је од најтамнијих места наше историје. Покренута је иницијатива о доношењу резолуције о усташким злочинима од 1941. до 1945. Али на почетку ипак морам да искористим ваше гостовање, будући да сте се ви дуго бавили српско-хрватским односима и можда дуго времена сте били једини који сте их проучавали. И у тим српско-хрватским односима, благо речено, анимозитет између два народа кулминирао је у првој половини 20. века.

Па ево на почетку, како је он у ствари настао, како се он и када појавио?

Василије Крестић:

Ја сам као млад асистент добио задатак од мог професора Васе Чубриловића да обавезно докторирам са тезом из хрватске историје. И први сам професор који је на Београдском универзитету, касније када сам докторирао, предавао историју Хрватске. У том периоду док сам се бавио изучавањем историје Хрватске, ја сам налазио на бројне податке који се и тичу потоњег геноцида. Другим речима, требало је  више од деценије, можда и више од тога, да ја схватим где су основни проблеми између Срба и Хрвата, због чега је дошло до њихових неспоразума, због чега долази до сукоба. И на концу, због чега је, како је, зашто је и када је настала идеологија у ништењу српског народа као начина решења српског питања у Хрватској. Моји закључци су саопштени на једном скупу у Академији пред одбором који је у то време предводио покојни Владимир Дедијер. Тај текст сам ја после објавио у клижевним новинама и он је изазао буру незадовољства, зато што сам ја на основу непорецивих, прворазредних извора показао тачно када настаје геноцид, ко се залаже за начин решења српског питања у Хрватској путем геноцида, који је смисао, који је задатак тог и таквог начина решења хрватског питања. Дакле, мене нису интересовали, другим речима, нисам тиме бавио начин како је спровођен геноцид, него зашто је настао, када је настао, ко га ствара и због чега га ствара. Суштина идеологије о геноциду је “хрватско државно и историјско право”.

Политика Хрватске која се заснива на “хрватском државном и повијесном праву” је база за читаву политику Хрватске током 19. века, па добрим делом и 20. века до наших дана до Туђмана. Шта она подразумева? Та политика подразумева пре свега стварање велике етничке и чисте и колико год могуће више римокатоличке Хрватске. Зашто? Зато што Хрватска има један врло незгодан геополитички полажај. Она се у 19. веку протезала од Земуна према Сиску, на Карловац и Ријеку, а доле ка југу према Дубровнику. Та држава према оцени хрватских геополитичара, нарочито према оцени једног од твораца  њихове геополитике, Ивана Пилара, је несрећна. Она представља неки полумесец, млад месец, неку  кобасицу, неку банану, неки хлеб без средине, без утробе или како је Туђман говорио представља перецу. Она другим речима нема стратешку дубину. Ниједан град у тој таквој Хрватској није удаљен од граница државних 60 км. Таква Хрватска нема будућности. Они су тога свесни, а да би таква Хрватска имала будућност, требала би та стратешка дубина, а стратешка дубина су Босна и Херцеговина. Да би дошли до Босне и Херцеговине, треба да имају отворен простор, треба да имају могућности, а они немају могућности јер то у добрим делом настањује Срби који су против тога. Шта значи то? Треба их од туда отерати, почистити на било који начин. То је читава политика Хрватске која се заснива на том државном и повијесном праву. Значи, створити ту велику Хрватску, а то државно историјско право је апокрифно, често се позива на оне границе која је прошла Хрватска док је она била у саставу Аустрије и Југославије. Прима томе, то су великохрватске  тежње.  Док су с једне стране непрестано, све до наших дана, па и данас, нападали и нападају Србе због великосрпске политике, у исто време су водили велико-хрватску политику. О томе сам написао и посебну књижицу, где сам показао да је велико-хрватска политика стандардни део целокупне њихове политике. Да нема ниједног значајнијег хрватског политичара који није заснивао политику на хрватском државном праву и да није тежио стварању велике, етничке и чисте Хрватске. Како то траје не десетинама година, него читав век и више, идеологија о таквом начину решења српског питања у Хрватској створена је у оквирима хабсбуршке монархије. Није требало да дође до стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Није требало да дође, по тумачењу Хрвата, до велико-српске политике, до Карађорђевићеве политике, до оне политике која је вођена између два рата, када су наводно Хрвати били угрожавани и физички и материјално, па и њихов опстанак је био упитан. Све је обликовано у 19. веку. Имамо доказе за то.

Ана Томашевић:

Господине Крестићу, да се вратимо у двадесети век.  Испоставило се да је 6. априла, напад Немачке на Југославију, усташтву дао крила. Несхватљивом брзином је створена НДХ, само пар дана после бомбардовања.

Да ли је ико могао претпоставити у шта ће се она претворити и да ли су западни Срби били свесни шта ће се догађати у наредним годинама?

Василије Крестић:

Знате, када је стварана заједничка држава Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, била је и наша српска политичка елита занета идејом југословенства. Да ли су ту идеју делили и Хрвати и Словенци? Они су створили ту идеју. Прво су створили илирски  покрет, па онда југословенство штросмајеровског  типа, које и није било право већ лажно југословенство. То је било југословенство само по имену. Али, нажалост, наши српски политичари и та врхушка српске политике и врхушка српске интелигенције, најозбиљнији и  најзначајнији, истински најзначајнији српски интелектуалци, нису прозрели Штосмајера- да је он стварао ту политику само зато да би остварио хрватско државно историјско право. Знате, он је једно причао, а друго је радио. А Срби су се заклињали у његово југословенство јер су били занети једном истински великом идејом, али та идеја није била доследно сложена, она је настајала из свега овога о чему данас говоримо. Према томе да вам кажем ово, мало ко је очекивао да ће се десити геноцид, али да су мало боље гледали,  видели би да је Хрватска у 19. и почетком 20. века изводила пробе  геноцида.

1895. године десио се један страшан напад на Србе у Хрватској, посебно у Загребу,  када га је посетио  цар Фрања Јосип.

1899. године поново долази до антисрпских демонстрација. Септембра 1902. године дошло је до правих вартоломејских ноћи у Загребу.

У време анексионе кризе, имамо податке аутентичне, постојали су планови да око 800.000 Срба убију. О томе се је расправљало у Хрватском сабору. Иван Рибар, потоњи политичар у комунистичкој Југославији, је написао у својим мемоарима да је геноцид требао да буде остварен још у време избијања Првог светског рата. Према томе,  ко је знао историју српско-хрватских односа, ко није био занет југословенском идеологијом, а таквих је мало било међу Србима,  могао је да претпостави  зашто су Хрвати дочекали онако свечано и са љубављу и са венцима Немачке јединице које су улазиле у Хрватску.

Ана Томашевић;

Господине Крестићу, Независна Држава Хрватска је брзо донела сет расних закона по угледу на Немачку и кренула у етничко чишћење свих простора насељених Србима. То су биле све српске области западно од  Дрине и северно од Саве. Тешко је објаснити, а још теже разумети такву, како бих рекла, злочиначку приљежност. Како ви као историчар то сагледавате?

Василије Крестић:

Знате, ја морам да признам да сам као историчар тиме окренуо историју српско-хрватских односа.

Јер за све су у предатној Југославији и за време старе Југославије и после рата у Хрватској оптуживани Срби. За све што год се догађало били су Срби криви, с једне стране што не поштују хрватску политику па се договарају са Мађарима, а с друге стране договарају се са Италијанима. Дакле свугде су криви Срби и њих треба склонити са пута. И морам вам рећи, хрватска политика постала је геноцидна у својој основи. Имам једно 10-15 доказа експлицитних где истакнути хрватски политичари говоре о томе на који бруталан начин физичким обрачунима треба решити српско питање. Према томе кад се то зна онда то уопште није изненађење, али није изненађење за оне који то знају. Али Срби то нису знали и нису хтели да знају. Краљ Александар којег оптужује за много што шта и којег су убили требао је да води заиста истинску југословенску политику. Према томе српски народ је био  заблуд‌јен у Хрватској, а Хрвати су били спремни за геноцидну политику. А како се може објаснити то што су Срби остали потпуно незаштићени у тим областима и тако рећи препуштени на милост и немилост? Зато што нису очекивали уопште то шта ће их снаћи. Нису могли да претпоставе да ће таквих злочина  да буде, а то заиста опет приписујемо српским политичарима. Па чак и српским историчарима који су пристали да забораве југословенске идеје, фалсификују историјске чињенице, да беже од историјских чињеница.

Кад је реч о томе, постојала је либерална струја у Србији, грађанска струја, она најнапреднија коју је предводио Јован Скерлић и читав низ тих њему сличних, врло истакнутих српских познатих личности. И постојала је конзервативно-клерикална струја. Ова прва струја, либерална, је слепо веровала југословенству. Ова друга се томе супротстављала. Тако је дошло до сукоба чак унутар српског националног корпуса.

Ана Томашевић:

Ту се у том периоду дешава  да  Срби масовно одлазе у партизане и истовремено масовно страдају у логорима па  је можда, утолико пре, збуњујућа каснија индолентност српских комуниста у целом периоду СФРИ-а?

Василије Крестић:

Није збуњујућа ко познаје идеологију Комунистичке партије. Српски комунисти су као комунисти пристали да буду космополити и да буду интернационалисти. За разлику од хрватских комуниста који су фигуративно били  космополити и интернационалисти, али су заправо остали велики Хрвати. И није случајно да је могло да дође до споразума у време рата између комуниста и усташа.  А за то што су Срби бежали у партизане и што су чинили огромну већину,  су криве усташе који су их скидали главе, који су их убијали. Срби су  у шумама тражили спас. Али, нажалост,  бар кад је реч о НДХ, тј. Хрватској и Босни и Херцеговини, ту су се наметали као комесари, као командири, као команданти хрватски руководиоци. И они су полако потискивали у време рата све српске политичаре, да би једна групација српских комуниста, интелектуалаца, отворених очију, устала и дигла глас против тога и сви су побијани у процесу Будачком, где су, нажалост, тужиоци били Срби. Дакле, Срби су Србима скидали главе. Мени је, у  време, кад сам узимао мемоаре од Ћанице, од чувеног српског комунисте из Хрватске, он  пружио руке  и рекао- види, профо, моје руке су крваве, крваве српском крвљу. Питао сам га зашто.

Зато што сам, каже, вјеровао слепо Јосипу Брозу, Тити, вјеровао сам му више него о рођеној мајци. А сада видим и видео сам какав сам ја био злочинац, па сам Србе убијао.

Због тога је отишао на Голи оток, проглашен за издајицу. Ето, то вам је та необавештеност српска, то њихово учешће у партизанима, то њихово слепило.

Ана Томашевић:

Господине Крестићу, никада се о геноциду над Србима у НДХ није до краја отворено говорило. Међутим, злочин није добио никада ни одговарајућу кодификацију. Можете ли нам рећи зашто?

Василије Крестић:

За време Јосипа Броза, тежили смо стварању братства и јединства. По тој филозофији, све што је било ружно међусобно треба затрти. А  најружнији је било геноцид, почињен на Србима у НДХ. Тада је створена једна шема на који начин се може тумачити геноцид. Тада је била кривица подељена. Они су казали овако, геноцид су заиста извршили Хрвати, али то је једна група врло лоших, рђавих Хрвата. То је она која, како је Крлежа рекао, дошла у 2-3 камиона из Италије. Међутим, ту нису  била у питању 2-3 камиона. С друге стране говорило се  и да су Срби  својом политиком великосрпском, својим прогоњењем Хрвата, тиме што им нису дали да Хрватска буде посебна држава у оквирима Југославије, дакле да буде федерација или конфедерација, и својим понашањем антихрватским заслужили да буду кажњени. Према томе, ко ту шему није поштовао у тумачењу геноцида, ко није пристао да се кривица дели на пола, тај није могао да пише о геноциду. Зато сам ја извукао дебљи крај, јер сам, да извинете, кукурикнуо превремена, у време Јосипа Броза. Кад сам написао онај текст о генези геноцида, онда су на мене прво букнули управо комунисти из Београда, па онда се на то наставила Хрватска и то је траје до данашњег дана. Проглашен сам за националисту, шовинисту, за творца геноцидности читавог хрватског народа, за онога који ремети братство и јединство и тако даље.

О томе није се могло  говорити ни за време “жутих”, који су код нас владали, такође се ишло на то да то треба прећуткивати, да ми морамо да прихватимо и одређену кривицу. А морам вам рећи, нажалост, да  и данашња политика наставља са том, ја бих чак назвао кратковидном (то бирам речи да не будем груб) политиком која опет покушава да умањи број злочина, да не говори о томе и да чак избегава и јавне манифестације које ће то осудити.

А једна од тих јавних манифестација могла би да буде управо нека декларација. У сваком случају, ова политика, наша данашња, она потире историјске чињенице. Она се не заснива на историјским проверама, она бежи од историјских, од научних доказа. Бежи да би нас поново подвукла под покров једне политике које би нас одвела у неку заједницу са Хрватима. Нема тога шта ми можемо учинити да се додворимо Хрватима, да стекнемо њихову љубав, да нас они заволе, да можемо заједнички да живимо. То се неће догодити ако је памети у овој држави и онима који је воде за стотину година уназад.

Постоји једна књига – Повијест хрватског народа коју је написао доктор Перо Гавранић.  Тај доктор Перо Гавранић је крајем 19. вијека написао да нема веће мржње у свијету осим мржње које имају Хрвати према Србима. И кад би се, како он каже, дозволило, најкрвавији би обрачун био између Хрвата и Срба. Али ми не можемо то да чинимо јер нам не дају они који нама владају, не да нам Аустрија, писао је Гавранић.

Оног тренутка, када нису имали ту кочницу, када није било Аустрије, када су дошли Немци, њима се  пружила прилика да остваре оно што су вековима желели, да етнички очисте Хрватску и да буду на путу стварања велике Хрватске. То је политика која је усађена у душе огромног дела Хрвата  и хрватских политичара и неће се искоренити и ми је не можемо нашом добротом, нашим бежањем од доказивања да се геноцид страшан догодио, променити. Ми не смемо да бежимо од доказа које су нам пружили сами немачки генерали о броју убијених. Ако од тога бежимо, као што чинимо рецимо преко овог нашег Музеја жртава геноцида, ми идемо једном тешком странпутицом које ће нас довести поново у неку катастрофу коју смо већ доживјели.

Ана Томашевић :

Прошло је више од три деценије од распада Југославије, а још ниједан српски парламент се није изјаснио о злочинима у Независној Држави Хрватској. Било је неколико иницијатива за доношење резолуције, ја мислим до сада три, а мислим да сте и ви у једној, вјероватно првој, и учествовали као стручни  консултант. Шта нам говори податак да ниједна Скупштина није освојила  документ којим би дефинисала и осудила злочине у НДХ?

Василије Крестић:

Па то управо говори о томе да бежимо од чињеница. Ми нећемо да кажемо попу-попу-бопу-боб. Ми бежимо од тога да се то десило, да не бисмо повредили неке интересе Хрватске. Пре две године се створила једна екипа која је требала да одржи један скуп о Јасеновцу. Тај скуп није одржан само зато што је  у Београд дошао Ефраим Зуроф, који је на нашој телевизији на првом каналу рекао да тај скуп треба одложити јер ако се одржи скуп о Јасеновцу, он ће пореметити односе са Хрватском. Нама су запушена уста и нама се запушавају уста кад говоримо о чињеницама о геноциду. Ми бежимо од тога да бисмо купили љубав Хрвата. А понављам, нема тог блага који може купити ту љубав и која може затрти ту мржњу која оданде избија и која се испољава. То је тужно, али то је нажалост чињеница. Хришћански је праштати, али не сме се заборавити и на праштању градити политику. Мора се градити политика на основу сазнања о томе шта нам се десило и шта нам се може десити ако не поштујемо чињенице.  Тзв. Смиљина  декларација одбијена је тако што  је велики број наших посланика и то оних из владајуће странке био против те декларације. Највећи  број гласова за декларацију дали су социјалисти, али то није било довољно да се та резолуција изгласа.

Посланици морају да гласају онако како им се диригује, а диригује им се онако како тражи врх политике. А тај врх наше политике створио је Музеј жртава геноцида који ради против историјских чињеница, против истине. Нажалост, у то је увучена и наша црква с  тим што је поставила тамо свог човека који такође врши фалсификовање историје и спроводи политику државе. Иза тог музеја који ради накарадно, који ради против логике историјске, против доказа прворазредних,  стоји у првом реду  држава и то својим финансијским средствима.

Ана Томашевић:

Да оставимо господине Крестићу ту полемику за тренаутак када  људи које  сада наводите буду у прилици да заједно са вама седе у студију и да се отвори једна јавна полемика. Предлажем и позивам да се то и догоди. Уколико је то могуће. То би заиста било корисно и за друштво, за народ у целини. Али вратила бих вас на Резолуцију. Пошто сте ви у тој првој,  како сте рекли  смиљиној, учествовали, да ли сте имали прилике да погледате садржај ове последње, да ли је њихов садржај у суштини исти и да ли он довољно добро дефинише ово о чему ми сада говоримо.

Василије Крестић:

Добро дефинише. Наравно да је увек могуће изменити или надоградити или нешто изоставити, али у сваком случају, ова Резолуција  иде оним путем куда српски народ треба да иде. Нама треба таква једна резолуција и ја сматрам да се овом резолуцијом рекло све што је неопходно и био бих срећан када би она била прихваћена. Али бојим се да она политика која је довела и до ускраћивања подршке претходним  резолуцијама, није промењена.

Ана Томашевић:

И ево за крај, имате сумњу  да ће  резолуција проћи, али шта би она значила и какву би тежину могла да има и у историјском и у политичком смислу?

Василије Крестић:

Она би потврдила у историјском смислу чињенице, да се геноцид великих размера догодио, да не може нико да сумња у то да није било злочина и да није било на стотине хиљаде жртава. То је једно. Друго, она би пружила сатисфакцију страдајућем народу. Она би служила као одавање поште нашим жртвама, недужним жртвама, а то је већ само по себи све скупа и више него довољно. Није она написана зато да би сејала мржњу, да би сејала зло, него да би се душе и живих и мртвих смириле.

 

Извор: РТС

Преузето са: Јадовно