Сами обнављају своје село верујући у бољу будућност

Пре рата, према попису становништва из 1991. године, у селу Запужане живело је око 600 људи. Данас их је десет пута мање, али и поред тога нису заборавили свој крај и своје корене.

На свега шест километара удаљени од Бенковца, тик уз државну саобраћајницу која води ка Биограду на мору, налазе се Запужане. Место у којем мир и природу наоко не ремети ништа осим редовног саобраћаја на поменутој цести. Тек код првих кућа, или заласком мало дубље у село, чују се први звукови механизације, трактори у даљини или бушилице у двориштима. Знакови су то да има живота.

Иако малобројни, користе Запужанци ове неочекивано топле јесење дане да оберу маслине, припреме поља за зиму, дораде још понешто на кућама и окућницама пре него што дан постане краћи и време се промени. У једном таквом радном амбијенту затекли смо нашег првог саговорника, Роберта Масникосу, у дворишту у којем атмосфера наликује пчелињаку у којем медоноснице марљиво и посвећено раде свој посао. Кроз засаде младих стабала маслина назиру се палете камена, неколико радника испред старог каменог објекта у поновној фази оживљавања, Робертова супруга и родитељи у пролазу одвећ заокупирани вишком обавеза да би имали времена за дангубљење.

– Обнављамо стару камену кућу, зидамо конобу, простор за ватру, ражањ и пеку, уређујемо простор у којем ћемо опет моћи сви породично да уживамо макар кад одемо у пензију – кроз шалу нам каже Роберт.

Шала се односила на пензију, јер радови у којима их прекидамо делују озбиљнији и обимнији од онога што скромно наводи. Све оно што нас окружује у тренутку разговора, до пре неколико година било је пусто и девастирано. Након рата његова породица живела је на више адреса, а онда су одредили да породичном имању врате живот у новом руху. Није то, каже нам, случај само у његовој фамилији, јер сличне судбине проживели су и остали људи из села. За кратко време тешко је чак и набројати државе у којима некадашњи Запужанци данас живе. Ипак, има нешто што им је свима заједничко.

– Запужанци су нераскидивим везама везани за свој крај и своје село, и то није само пука прича. Иако у већини кућа тренутно нико не живи, видећете да се готово на свакој нешто радило. Људи живе и раде у иностранству, али овде улажу у своју имовину, обнављају куће, купују оно што је на продају, праве апартмане, базене. Нико то не ради зато што има превише новца или слободног времена, напротив, ради се управо из разлога да ово село једног дана поново заживи као некада. Када дође лето већина њих је овде, долазе са свих континената, доводе децу, друже се и окупљају и то је нешто што нам је свима важно – каже Роберт.

У прилог овоме што говори, наводи како му је жао што дашак те атмосфере нисмо видели и забележили лета за нама. Само једне вечери окупило их се онолико колико је у Запужанима људи живело пре рата, и у то име окренули вола на ражњу. Чак ни то не без повода.

– Пре пар година окупили смо се око иницијативе да заједно направимо једно игралиште у селу, и ове године смо то заједно завршили. Уредили смо терен за фудбал, кошаркашко игралиште и игралиште за децу, али и балотану за ове мало старије генерације. Средства смо међусобно сакупили у најкраћем року, чистили и радили сложно за добробит читавог села, и мало је рећи да сам поносан на све Запужанце који су учествовали у томе. Довољно је рећи да су људи који примају социјалну помоћ, живе више него скромно, одвајали и сами давали прилог за игралиште. Радили смо то за наше село, за нашу децу, и ако узмете у обзир колико то све кошта, да се у данашње време код многих води борба за сопствену егзистенцију, да нисмо имали помоћ од неких институција и да већи градови немају овако нешто, онда вам је јасно колико овом народу значи његов крај. И немамо намеру стати на томе, јер нам је циљ да оспособимо још неке од објеката који би могли бити у служби свима, а ово село је пре рата имало чиме да се похвали у односу на многа – појашњава нам Роберт.

Живот им загорчава оближњи каменолом
За време кратког разговора пажњу су нам упорно одвлачили камиони препуни шљунка који су, као у колони, свако мало пролазили кроз село. Прашњави траг који су остављали за собом само је један од проблема, сазнајемо, са којим Запужанци не могу изаћи на крај.

– Кроз село пролази неразврстана цеста, сеоски пут, којим свакодневно прође небројено камиона са оближњег каменолома. По законским регулативима дозвољен је превоз терета носивости максимално до 5,5 тона, док се овде превози тонажа бар пет-шест пута већа од дозвољене. Некада је на улазу у село био постављен саобраћајни знак који је на то указивао, али је недавно промењен и прилагођен потребама оних који све ово раде или дозвољавају. Кроз село се вози брзо и бахато, а овде већином живи старији народ, уништава се приватна имовина, загађује пољопривреда. Десила се ситуација да су једном мештанину пре две године погажене овце. Иако постоје алтернативни путеви који би заобишли превоз кроз село, и то у два смера, то се намерно игнорише. Мост преко којег се могло саобраћати сумњамо да је наменски уништен, баш да би камиони ишли кроз село. Жалили смо се свим надлежним институцијама, али изузев једне забране која је трајала на дневном нивоу, ништа нисмо постигли, па је логично да постоји сумња и у законодавство и институције ове државе која би требала имати европске стандарде – огорчено ће Роберт.

У једном дану овим путем прође и до педесет-шездесет камиона под недозвољеним теретом. У граду Бенковцу Месни одбор је прошле године аплицирао за средства намењена адаптацији алтернативног пута. Из градског буџета издвојено је око 30.000 евра, наведено за коју сврху, али су Запужанцима недавно рекли да од тих средстава нема ништа јер су преусмерена у друге сврхе.

– Из Хрватских Вода из Сплита послали су нам допис како су вољни да нам помогну, да се санира девастирани мост, али то је због поменуте ситуације остало на чекању. Људи више не знају шта да раде ни коме да се жале, чак и страхују да о томе јавно говоре јер где се не поштује закон свако, види се, може радити шта хоће – каже нам Роберт, додајући да је страх и најчешћи разлог зашто се овакви проблеми гурају под тепих.

Путем који поред приватног каменолома води даље у село, и сами смо се уверили о негативним последицама на пољопривреду који камиони за собом остављају. Дуго ишчекиване октобарске кише тешко да ће лако скинути све слојеве песка, прашине и масноће која се накупила на стаблима и засадима у пољу. Најбоље то знају они који су недавно убирали јесење плодове попут смокава, грожђа или маслина, навикли да са њима госте дочекују. Са огрлицом нанизаном сувим смоквама сачекао нас је Миленко Јовановић, који је пре две године из Ријеке дошао на своју старину у Запужане.

– Након што ми се супруга упокојила напустио сам Ријеку и дошао овде где сам рођен. Ту ми је сто пута боље него тамо. Град је град, а природа је природа. Време проводим са људима, а не са телевизором. Сваки дан прошетамо, бацимо коју балоту, обиђемо гробље или заседнемо под кошћелом, али је важно да се увек нешто дешава. Има и оних који живе теже, имају мале пензије или примају социјалну помоћ, али тако је свуда, не само у Хрватској него у свету. Нама овде ништа не фали, али ето имамо тај проблем са каменоломом, односно с тим одвозом песка кроз село. Људи сада беру маслине, а оне уместо зелене буду беле. Како да направите чисто уље за своје потребе ако се природа загађује. Ево ове смокве када сам брао, то се није могло очистити од прашине, а треба их сушити. Грожђе исто, поврће, ма све. А није да се то не може другачије направити, па да народу буде боље, али ми не можемо и нас нико ништа не пита – каже Миленко.

Поносни на своје младе
За кратко време у хладу поменуте кошћеле за час се окупила неколицина Запужанаца код којих су гости, али они који сврате добром намером, више него добродошли. Миленко је већ носио огрлицу од сувих смокава, очишћене језгре бадема, домаћу ракију од вишања коју је сам правио јер, како нам тада одаде, дошли смо му баш на рођендан, а и да нисмо, код њих се гости тако дочекују и испраћају. Његов осамдесетчетворогодишњи брат увелико се већ нудио да скува и кафу, док је комшија Рајко напустио и њиву и маслине да нам се придружи уз чашицу разговора. Сви они рекоше нам исто, како су поносни на нове генерације својих сумештана који све чешће долазе у село, раде и граде за добробит свих.

– Заузели се млади људи да се нешто направи и свака им част на томе. Долазе често, доводе овде децу, друже се, па и нас подмладе и дају нам неку нову енергију. Ето ја волим балоте, па сам пре ишао пешке у суседну Јагодњу да бацимо коју партију. Они кад су то видели, одмах се организују да нам направе балотану, и ето сад је имамо у селу бољу него што имају други. Некад и изгубимо од њих на балоте, али добро, они су млађи па су у снази – кроз шалу нам одаје Миленко, признајући невољно да стара гарда зна и изгубити партију балота. То је пораз који се, само Далматинци знају зашто, иначе најтеже признаје па смо га и разумели.

– Ја сам ту од 2005. године, и поносан сам на место у којем живим. Оно што ради наша омладина, њихова слога и посвећеност крају, мало где се данас може наћи. Нас је зими овде око педесетак, а лето кад дође опет нас је десет пута више. Плодно је ово тло, богат крај јер све што се сади то и рађа, само је мало нас који смо ту стално и још увек у снази да можемо радити. Ипак, нас то не обесхрабрује јер где год да је старих људи, биће и омладине, увек има ко коме доћи. Важно је да деца уче и знају одакле су, да знају ко су им преци, да воле кућу и комад земље одакле им се лоза ширила, а наша омладина то зна и вреднује, поштују туђе и воле своје – задовољно ће Рајко, којем се баш тога дана припремало изненађење у виду доласка сина, само он то није могао ни наслутити.

Много је утисака који се у том малом месту сакупише у једном дану, и то не само као пука прича, већ истински доживљај, енергија, срдачност, јединство и одлучност нажалост ретки за ововремене прилике. И зато им верујемо да на томе неће стати, и да ће некадашњу трговину, угоститељски објекат или чак зграду некадашње основне школе у селу, својом посвећеношћу макар покушати реновирати. Многима служећи за пример, чак и онима који немају слуха за теретне камионе који им штету наносе.

Преузето са: СРБИ.хр