Сандра Благић: Још једно стратиште православних Срба

Између Травника и Новог Травника налази се мјесто стравичног покоља.

Након прогласа о успостављању НДХ, усташе и усташка власт почињу са убиствима Срба, Јевреја и Рома. Усташе формирају жупаније као своје административне јединице.

У Травник су 16. јуна стигли Виктор Гутић и Мухамед Суџука. Хапшење, убиства, као и покатоличење Срба увелико је почело. Колико се зна, до дан данас, још увијек није описано стратиште Смрике код Н.Травника.

Најмасовнији Покољ на Смрикама десио се крајем јула и почетком августа 1941. године. Смишљеном стратегијом, Виктор Гутић је режирао и извео лажни напад на свој ауто и на своју пратњу да би добио повод за истребљење Срба. Јеврејима је било забрањено кретање послије 6 сати, Србима послије 7, а свим осталима послије 9 сати.

Под овим приликама убијено је 104 Травничана. Све Срби.
Један дио ухапшених одведен је на Смрике а други дио у Госпић. Друго хапшење је обухватило све Јевреје од 13 до 60 година. Прво су били затворени у окружном суду у Травнику, а пошто су им одузети сви лични предмети, потрпани су у марвене вагоне и депортовани за Јасеновац. У Јасеновцу је до 3. јануара 1942. године, ударцем маља у главу убијено 90 Јевреја доведених из Травника.

У околини Травника нема села да није дало жртве у Смрикама.

Бијело Буће, Витовље, Голеш, Корићани, Требеуша, Комар, Турбе, Караула, Варошлук, Бачвица. Многи су прекланих вратова, убијени маљем, везани жицом завршили на Смрикама.

Мучени, силовани, измасакрирани, само јер су били православци.

И данас, послије 78 година, пожељех да запалим свијеће мученицима. Није било тешко пронаћи дивове који опомињу, али је тешко пронаћи писану ријеч о злодјелима. На Чамића брду налази се 10 камених фигура исколачених очију. Нисам сигурна да ли су се зачудили одакле ја ту или су били запрепаштени призором око самог платоа.

Онако како то чувени архитекта Богдан Богдановић зна и умије, за време комунизма и Титовог режима поставио је дивове да буду опомена будућим покољењима.

Без Часног Крста или неких других обиљежја који православни Срби имају, поставио је омегу и змајеве који на први поглед личе на латинично слово „U“.
То је оно Братство и Јединство, које је владало. Велики камени стражари опомињу и данас.

Будућа покољења младих усташа.

Будућа покољења потомака жртава.

Смрике су проглашене националним спомеником 2012. године под називом: Некропола жртава фашизма.

Некада давно, стајало је 12 чувара. Два висока горостаса покошени су у протеклом рату, јер је баш Чамића брдо била линија разграничења између Хрвата и Муслимана.
Ти су камени дивови уништени гелерима, мецима, бомбама.
А данас оно мало што је остало, узорано је.

Док палим воштанице, вјетар са околних брда неуморно фијуче. Оставих свијеће за неког другог, можда неко сврати и запали да изгоре до краја. Гдје год тражила, нисам наишла на податак гдје су тачно кости 700 покланих Срба. Прилази нам мјештанин и рече да је та мала узвисина, хумка, мјесто гдје су усташе побили четнике. Да су још давне 1975. године кости премјестили са прве гробнице на овај плато.

У подножју са десне стране стоји спомен плоча на којој пише ћирилицом:
 На Смрикама између Буковице и Виленице_____ злочинци____ 1941. звјерски убили око 700 недужних беспомоћних грађана са простора средње Босне“.

Видимо да као и на другим споменицима, не пише тачно ко су жртве, а ко су звијери.
Заборављени од свог народа, кости ко зна гдје леже.
А други народи који живе у околини Смрика причају својој дјеци, неку другу историју.

Аутор: САНДРА БЛАГИЋ
Преузето са: jadovno.com


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк