СЕЋАЊА НА ОЛУЈУ (1): „Све што смо имали било је уништено и покрадено“

Поводом 25. годишњице војне акције „Олуја“ доносимо у наредним данима неколико прича људи који су преживели ове трагичне догађаје.

 

Прослава годишњице „Олује“ у Книну, спискови званица и изјаве којима се данима баве сви медији, сасвим су уобичајени за ове прве августовске дане. Толико је тога већ речено за ових четврт века, толико се тога поновило, са толико се чињеница калкулисало, да је сувишно било шта више додати или одузети. Но оно што нико и никада не може оспорити јесу сећања људи који су исту ту „Олују“ проживели, они који нису својевољно бирали да буду део ње, они који су били део колоне која им је заувек обележила и променила животе.

Таквих је тачно онолико колико је протераних Срба из Хрватске и свака од њих је, колико год мање или више трагична била, саставни део памћења једног народа чију историју је, данас, могуће скрнавити, али немогуће оспорити и избрисати. Томе у прилог говоре и наши саговорници, живи сведоци тих, не толико давних, „Олујних“ дана.

– Сећам се тог четвртог августа боље и јасније него било ког другог дана у досадашњем животу. Рано ујутро из сна су ме пробудиле детонације граната. Мислећи да грми, а до тог сам јутра волела ту грмљавину која са собом доноси кишу, загрлила сам млађу сестру поред себе надајући се да ће нас родитељи пустити да по кишном дану спавамо мало дуже. Није било тако. Мисли ми је прекинуо отац уласком у собу, мирним тоном рекавши да се брзо обучемо и спустимо у двориште. Већ са врата сам видела да нешто није у реду, неколико првих комшија било је у дворишту а са главног пута допирали су звукови аута, трактора, аутобуса  – почиње причу наша саговорница.

– Прва реченица коју сам чула била је : „Гађају Книн, нека деца оду у подрум на сигурно“. Мајка је брзо спремила доручак, рекла да узмемо све што нам треба и да се тога дана играмо у подруму. Нико нам више ништа није објашњавао, по сваку нову информацију искрадали смо се из подрума под изговором да нам треба нешто. Нестало је струје и било је јако вруће. Комшије су се само смењивале у дворишту и на улици. Наш мали пас је одлутао у село и нисмо га могли наћи. Након нашег одласка од куће, те вечери, моја бака која је остала у другом делу села касније је причала да се вратио. Када је војска прошла кроз село, чула га је како цвили. Био је затворен у замрзивачу, али жив – наставља она.

 

Нису знали да ли треба да беже

Сваки детаљ тог августовског јутра остао је забележен у сећању тада дванаестогодишње девојчице. Двадесет и пет година касније, ово су успомене једне зреле жене, и чини се да временски период још није успео да их нагризе, покрије заборавом.

– Чула сам да људи одлазе. Комшија је причао да се треба спаковати, отићи из села док се ситуација мало не смири. Отац није спомињао одлазак. Дан је тако одмицао. У подруму је постало досадно и све чешће смо излазили. Вече је дошло чини се брже него раније, мрак се спуштао, а светла колоне на путу била све видљивија. Одлука о напуштању села дошла је на пречац, сви су се убрзано разишли. Близак рођак рекао је да ће он у свом „стојадину“ повести своје родитеље и мог деду, док је други предложио да ми пођемо са њим на трактору. Оцу су предлагали да раздвоји децу, да не идемо сви заједно. Сећам се када је рекао: „Ако се нешто догоди, да сви не изгинете заједно“. Отац није пристао, а деда није желео да напусти кућу. Тек након мојих суза проливених због дедине жеље да остане сам, пристао је да седне у ауто.

– Мајка је узела тек испечен хлеб, отац из подрума донео пршут и у џеп ставио сто марака. Било је то све што смо са собом понели из куће. Са капије сам се отргла мајци из руке и отрчала у собу, узела ранац у којем сам чувала неке од албума са фотографијама. Рекла сам мајци да ћу у њега ставити и накит који је мени наменила покојна бака, дедине златнике које је, као признања, добио за време радне службе. Није ми дозволила рекавши да ћу то изгубити и наредила да све оставим на свом месту. Послушала сам је, али јој то никада нисам заборавила. Успомену на баку и деду сада имам тек на пар фотографија – до најситнијих детаља сећа се тог дана ова жена.

 

Њих 25 у једној тракторској приколици

Све су то појединости које, ма колико некоме са стране небитно изгледале, појединим људима оставе траг кроз читав живот. Срећа коју су тек ретки имали да са собом понесу и сачувају породичне фотографије на којима су успомене на детињство и људе којих више нема, тешко да се речима може описати или приближити онима који, на срећу њихову, о томе никада нису размишљали.

-Код рођака у тракторској приколици места је било за нас двадесет и петоро. Нас десеторо деце, једна трудница која је сваки дан требало да се породи, наши родитељи и неколико старијих људи. Нико од нас није имао више ствари од оног мог ранца који сам чврсто стезала под руком. За час се створила колона и на изласку из села, пар трактора и аута, један мотокултиватор и село је остало пусто. Уласком у Книн постали смо део веће, непрегледне колоне која се кретала ка изласку из града. Неко је рекао да идемо до Срба, а мени је било свеједно јер нисам знала ни где је то ни зашто идемо баш тамо. Детонације су још увек одјекивале. Повремено би нас забљеснула експлозија гранате недалеко од колоне, а мајка би нас покривала својим рукама. Излози на радњама у граду били су разбијени, роба из њих је била разбацана свуда наоколо, а људи су ишли са свих страна. Сви су викали, вриштали када би се чула експлозија.

– Многи су нас питали да ли има места у трактору да иду са нама. Нисам знала ко су ти људи. У једном тренутку препознала сам своју тетку на излазу из града, ишла је пешке тражећи место за њу и моје две сестре. Неко је, у намери да нас заобиђе, трактором закачио у наш и приколица се отворила, нас четворо деце држали су да не испаднемо. Чим смо напустили град чули смо да се слична ситуација десила са трактором наших комшија. Један од њих остао је без ноге. Тражили су начин како да стигну до прве болнице. Та ноћ је предуго трајала, сваку следећу сачекали смо у месту за које до тада нисам ни чула.

 

Пут до Руме трајао је пет дана и ноћи

Када би сећања ове жене из тадашње колоне исписивали детаљно као и тај дан одласка од куће, требало би нам знатно више времена и простора, али све оно што се везивало након тога има исту суштину и поруку. Како год је ко тумачио, разумеће је свакако само они који су слична искустава понели са собом у избегличка лутања.

– На тракторској приколици провели смо пет дана и ноћи. Тај пршут и хлеб, сир који је понео неко од комшија, били су довољни да у првим данима ми деца не будемо гладни. Не сећам се да сам оца и мајку видела да су нешто јели. Јутром смо били мокри од росе, али су дани били топли па није било страшно што другу одећу нисмо имали. Пролазећи кроз Босну видела сам тракторе који су се превртали, ауто које се срушило у провалију и ту запалило. Чула сам да је један човек умро и да ће га сахранити поред пута, да знају где је остао. Људи су нас сачекивали, питали за имена неког од својих рођака, познаника.

– Четврто вече колона је споро одмицала, дуго смо стајали. Почела је киша и нас децу су сместили под настрешницу неке школе. Имена тог места се не сећам, али никада родитеље нисам хтела питати где је то било. Онако мокри морали смо назад у трактор, колона се кретала даље. Није више било хлеба. Отац је отишао да тражи воду. Гориво за трактор је било прескупо, али су успели негде да купе једну канту. Границе се не сећам нити доласка у Србију. Знам само да су нас, у једном тренутку, напустиле неке од комшија из приколице. Њих су сачекали рођаци, а ми смо стигли у Руму, у прихватни центар. То вече двоје старијих људи је позвало моје родитеље, онако насумично изабравши, да доведу нас децу код њих. Седму ноћ путовања од куће имали смо воду за купање и конкретан оброк.

 

„Не жалим за материјалним стварима, већ за животом какав смо имали“

Оно што је следило након тога, као и оно што се истовремено дешавало у њеном родном селу, за ову жену су приче које, како сама каже, никада до краја не би могла испричати. Порушене куће, школа, комшије разасуте свуда по свету, родбина која се више никада није успела окупити на једном месту, школски пријатељи са којима се никада више није видела, нова средина, туђе куће и лутања, све то је, чини се, превише да би стало у две и по деценије живота.

– Након тог напуштања куће, више ништа није било исто. Све што смо имали уништено је или покрадено. Животиње остале код куће су угинуле напуштене. Све оно у шта су моји родитељи улагали нестало је у пар дана. Али, никада није било жала за тим материјалним стварима. Живот какав смо имали у својој кући, у свом селу, није се могао мерити у избеглиштву. Моји родитељи оставили су најбоље године, снагу и здравље копајући туђе њиве, не бирајући послове да бисмо преживели, да би нас прехранили. Неке комшије ни након свих ових година више нисмо видели. Бројна родбина данас живи широм света и никада се више неће вратити. Куће у селу су већином обновљене, али празне, у поједине више чак и нема ко да се врати.

– Ми смо још добро прошли јер смо преживели, најужа породица се поново пронашла и окупила у Србији, кућу смо обновили, ја још увек имам албуме са фотографијама из детињства.  О „Олуји“ не причамо пред другима. Многи нису имали ту срећу и изгубили су своје најмилије. Убијене баке и дедове, мајке и очеве, рођаке или комшије, који су остали да чувају кућни праг верујући да им, због тога, нико ништа нажао неће учинити, нико им не може оспорити ни забранити. Страшни злочини над њима почињени дубоко су урезанији и важнији од мојих успомена. Таквих је било и у мом селу, таквих је било и у другим селима, и због њих не могу, не желим да заборавим „Олују“ у Книну – закључује наша саговорница.

Имена људи који су са нама поделили своје животне приче намерно су изостављена. Били су избеглице, прогнаници, повратници, и више од тога их, најчешће, нико ништа није ни питао.

Преузето са: srbi.hr

Коментари
  • Avatar

    Тешко је признати да српски проблем сигурно није само Олуја, већ је и много већи него што је то сада приказано кроз приче српске породице.

    понедељак, 03. августа 2020.

Напишите коментар