Сјећање на Србе убијене у Сребреници и Братунцу: 31 година од злочина без казне
Парастосом и полагањем вијенаца на Спомен-плочи на Залазју код Сребренице, али и на другим стратиштима, обиљежена је годишњица страдања Срба овог краја које су убили припадници тзв. Армије БиХ.
Само на Петровдан 1992. године муслиманске оружане формације из Сребренице убиле су 69 мјештана села Сасе, Залазје и Биљача.
Напад на Залазје био је мучки, муслимани су убили све што су стигли, мјештане су хватали и водили у сребреничке затворе – свједоче преживјели Сребреничани.
Стаки Цвјетиновић муж је заробљен у Залазју, одведен у Сребреницу и убијен. Пита – зар то није ратни злочин. Посмртни остаци су му пронађени тек након 20 година.
– Знам да је доведен у Сребреницу, људи су ми причали шта је са њим рађено… Мени су и два брата убијена, ја сам рањена – каже Цвјетиновићева.
О убиству сребреничких Срба, посебно судије Слободана Илића, писао је и Ибран Мустафић који је свједочио о злодјелима над 22 заробљених Срба који су одведени у Сребреницу.
Бранимир Којић, предсједник Скупштине Републичке организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила каже да о геноцидној намјери комшија муслимана из Сребренице говоре на десетине српских села стратишта, попаљених кућа, побијених жена, дјеце и стараца…
– Имали су геноцидну намјеру, ишли су на њихова огњишта да их побију – каже Којић.
Начелник општине Сребреница Младен Грујичић рекао је да је порука иста као и претходних година, само се бројка мијења, а то је 31 година од злочина без казне у Залазју.
– Нажалост, српске породице су већ навикле на то, али и даље указујемо на неправду и на злочине који су почињени над српским народом, те да су злочини почињени на свим зараћеним странама у БиХ, али правосуђе и западни политичари то игноришу и праве се да не знају и не чују – истакао је Грујичић.
Потпредсједник Народне скупштине Републике Српске Петко Ранкић рекао је да нема суживота у БиХ док правосуђе БиХ овако ради јер је живот Срба немогућ у таквим условима.
– Окривљују и осуђују нас за све, а за масовне злочине над Србима у овом крају нико није одговарао. На подручју Сребренице и Братунца 1992. године Орићева војска убила је око 2.000 Срба, од којих 80 одсти цивила и око 500 је сахрањено у Бајиној Башти јер су српска села била уништена и окупирана – рекао је Ранкић.
Породице пријатељи и представници организација проистеклих из Одбрамбено-отаџбинског рата обишли су српска стратишта у Братунцу, Загонима, Сасама и Биљачи и одали помен за убијене, као и за 3.267 Срба убијених на овом подручју.
Преузето са: РТРС
Jovan+Grkinić
/
Од љета 1992. муслиманске јединице територијалне одбране из Сребренице, започеле су систематичну кампању етничког чишћења српских села у околини Сребренице, са циљем заузимања Братунца и пресјецања Републике Српске на два дијела. Током љета и јесени 1992. већина снага Војске Републике Српске била је ангажована на пробоју коридора у Посавини, којом је окончана физичка и економска блокада више од милион људи у Босанској Крајини и Републици Српској Крајини, као и борбама у Херцеговини, којом је сломљен покушај хрватске војске да овлада истом. У условима када се ВРС још увијек бавила организовањем и формирањем Дринског корпуса, који је накнадно формиран од јединица других корпуса и неких новоформираних јединица на овим просторима (наредба о оснивању ДК донесена је у јулу 1992. године али је он своје функционисање и борбену улогу почео остваривати тек у новембру 1992.) муслиманске снаге из Сребренице, извршиле су низ систематичних напада и злочина на простору Сребреничке регије. Једно од већих српских села у Сребреници, Подравање, нападнуто је 24. септембра. Тада је убијен 31 цивил и припадник сеоских стража, неколико их је заробљено, а село је спаљено. Српско село Факовићи у општини Братунац, спаљено је 5. октобра, а убијено је 28 цивила и припадника сеоских стража, од чега 12 жена. Свега неколико дана касније (8. октобра) у општини Зворник, у селима Шетићи и Малешићи, убијено је 14 цивила и припадника сеоских стража српске националности. Велики напад муслиманских снага из Сребренице на српска села Бјеловац, Сикирићи и Лозница у општини Братунац одиграо се 14. децембра 1992. године. У овом нападу убијена су 62 лица српске националности, док су многи Срби, углавном жена и дјеца одведена у заробљеништво. Једна група жена и дјеце, њих 17, размијењена је 6. фебруара 1993. године.
четвртак, 13. јул 2023.На велики хришћански празник Божић 7. јануара 1993. године муслиманске јединице из Сребренице започеле су опсежан напад на српска села у општини Братунац, посебно циљајући село Кравицу, и села која гравитирају мјесној заједници Кравица (Јежестица, Кајић, Шиљковић, Оправдићи, Поповићи, Мандићи, Бањевићи, Оћеновићи, Русићи, Долови и Јасиковача). Према процјенама напад је изводило између три и четири хиљаде муслиманских војника, док је у одбрани било свега неколико стотина мјештана Кравице и сусједних села. Том приликом прогнан је сав српски живаљ, док су села била разрушена, попаљена и опљачкана. У нападу је убијен 51 цивил и припадник сеоских стража. Један дио Срба је заробљен и одведен у Сребреницу. У истом налету и у склопу велике офанзиве која се изводила према општини Братунац, муслиманске снаге су 16. јануара 1993. године извршиле напад на Скелане. Српско цивилно становништво на овом подручју било је у окружењу са три стране, те је под притиском протјерано у Србију, прецизније у правцу Бајине Баште, јединим путем, преко моста на ријеци Дрини, који се налазио под константном снајперском ватром муслиманских снага. Они који нису могли да пређу мосту, покушали су да препливају ријеку. У нападу је убијено 57 цивила и припадника сеоских стража, док су најмлађе жртве били петогодишњи Александар Димитријевић и његов дванаестогодишњи брат Радисав Димитријевић, који су страдали од снајперске ватре. Нападом на Скелане од стране муслиманских снага са сједиштем у Сребреници чије су акције биле координисане од стране војног и политичког врха из Сарајева, заокружена је територија муслиманске енклаве Сребреница, етнички најчистијег подручја у ратној Босни и Херцеговини. У овом периоду енклава је доживјела и свој највећи обим од око 900 км2 , те је обухватала дијелове пет општина (Сребреница, Братунац, Власеница, Зворник, Милићи). До овог периода муслиманске јединице су на читавом простору средњег Подриња и сребреничке регије извршиле комплетно етничко чишћење у којем је убијено нешто мање од 2.000 цивила, војника и припадника сеоских стража српске националности, а више од 150 различитих насеља је уништено. Муслиманске оружане снаге (АРБиХ) су на овом подручју очигледно починиле бруталне и систематске злочине за које је њихова Врховна команда у Сарајеву знала. Након напада на Кравицу, а посебно на Скелане, и ситематског масакра и уништења српског цивилног становништва у средњем Подрињу, Војска Републике Српске покренула је велику контраофанзиву према муслиманским јединицама са сједиштем у Сребреници.