Сјећање на витезове са Кордуна у битки за Равне Котаре – Масленица
Пише: Душко Дејановић
Ове године навршава се 30 година од агресије на Равне Котаре, на народ, имовину и територију заштићене зоне Југ УН-а.
Дана 22. јануара 1993. године хрватска војска и полиција изводе напад на српска села у Сјеверној Далмацији и то првенствено на: Масленицу, Новиград, Ислам Грчки, Ислам Латински, подручје аеродрома „Земуник” и остала српска села у Задарском залеђу. Био је то изузетно јак и прецизно концентрисан удар на малобројно српско становништво и његову територију. Нападнут је изузетно велики простор југа Републике Српске Крајине. Влада, војска и врховни Савјет одбране прогласили су ванредно стање и борбену готовост највишег нивоа.
Све је било подређено одбрани живота и имовине српског народа Равних Котара. Међу првима у помоћ и пут Сјеверне Далмације кренуле су војне и полицијске јединице са Кордуна. Од војних јединица први је кренуо Интервентни батаљон 11. пјешадијске бригаде из Војнића, а затим и Јединица за посебне намјене Милиције Крајине, одред из полиције Војнић, те извиђачко диверзантски одред 21. Кордунашког корпуса.
Дана 23. jануара 1993. године у Сјеверну Далмацију је послат и 21. оклопни батаљон тенкова М-84 Кордунашког корпуса. Ово је био и највећи борбени тенковски марш у рату на бившим југословенским просторима. Колона тенкова је кренула испред Керамике у Војнићу и упутила се на пут далек 250 км кроз снијегом завејану и ледом оковану Лику. Путовали су 24 сата са ратним борбеним гусјеницама. Кад су стигли у Далмацију била је то већ ноћ 24. јануара и из маршевског поретка су ушли директно у борбене операције. У ноћи 25. на 26. јануар у тешким борбама храбро падају и први хероји из састава милиције из Војнића.
У ширем рејону села Кашић и Паљув, те Придраге и Новиграда у истом дану гину полицајци припадници јединице за посебне намјене из Војнића и то: Бранко Банда, стар 28. година из Коларића, Војнић, Стаменко Борић, стар 24. године из Војнића, Жељко Рајић, стар 22. године из Рајић Брда, Војнић и Милан Драгић, стар 21. годину из Војнића. Истог дана у битки код Новиграда погиба и Самарџија Милош из Славског Поља, Вргинмост, који је био припадник 19. Вргинмошћанске пјешадијске бригаде 21. Кордунашког корпуса.
У наставку борби дана 4. фебруара 1993. године погинуо је и пети полицајац из станице полиције Војнић Предраг Вила, стар 30. година из села Купљенско, Војнић.
Тог истог дана 4. фебруара 1993. године приликом погибије петорице припадника Вукова са Вучјака, по тада тешко рањеног Вељка Миланковића кроз непријатељску ватру рескирајући сопствени живот одлази и износи га припадник 21. Кордунашког корпуса, јунак Марко из Војнића и предаје га санитету, одакле се Вељко даље транспортује на ВМА у Београд гдје је од посљедица тешког рањавања преминуо.
Прва четворица бораца и полицајаца станице Војнић погинула су на изузетно тешком и кршевитом простору и подручју, те на таквом мјесту да их саборци нису могли извући са бојишта. Тада се чекао наш контранапад.
Да неизвјесност и агонија буду веће све је трајало неколико дана и тада су извучена тијела и допремљена сва петорица. Тих тмурних и црних ратних дана у Војнићу и његовој околини била је незапамћена жалост. На сахрањивање ових храбрих јунака чекало се 10 так дана.
У даљњим борбама 7. фебруара 1993. године у Кашићу живот губи и шести полицајац Дракулић Богдан, стар 41. годину из Карловца. Црна серија палих бораца са Кордуна завршава се са последњим настрадалим борцем Перенчевић Ранком из села Острожин, Вргинмост, припадником 19. Вргинмошћанске пјешадијске бригаде 21. Кордунашког корпуса. Било је ово прво велико страдање послије новембарских и децембарских борби 1992. године на очувању Коридора код Орашја у Босанској Посавини кад су масовно страдали борци из 13. Слуњске бригаде са Кордуна.
Приликом писања овог текста кориштене су информације из књиге „Кордун у рату 1990-1995„ и списак страдалих из архиве Веритас-а.
