Сребреница као батина за „непослушне“ Србе
Отуд, нека зна јавност Црне Горе, да је само краткорочна мета напада министар Лепосавић, а да се дугорочно гледано наставља план политичке и културне деградације и изолације Срба у Црној Гори.
Пише: Михаило Братић
Да ли је било геноцида у Сребреници? Изгледа да ће то питање да се поставља свакоме човјеку, на свакоме мјесту и у свако вријеме. Како то да тема Сребренице буде питање број један на агенди црногорске политике 2021. године, нарочито када знамо да оно није тренутно толико актуелно ни у самој Босни и Херцеговини? Који су то закулисни мотиви који гурају у фокус јавности тему потпуно лишену везе са реалним проблемима Црне Горе? И зашто је, на крају, министар Лепосавић претрпио оволике осуде јавности за изјаву која је прилично коректна и чини се без икакве лоше намјере?
Овдје се, свакако, нећу бавити тиме шта је у Сребреници било, како се то може означити, да ли концептом геноцида, или пак не. То су питања о којима могу расправљати правници и пошто су и сама њихова мишљења подијељена, ни ја нећу даље улазити у расправу. Оно што мене занима јесте, када се то актуелизује злочин из 1995. и како се жртве инструментализују у циљу сузбијања интереса, а некада и права српскога народа. Дакле зато је важан контекст из кога се изњедрила хајка на министра правде.
То је свакако контекст пада антисрпскога режима Мила Ђукановића и ревитализације српских снага у Црној Гори. Као и увијек снага која губи тло под ногама, чије се позиције из дана у дан чине све слабијима, осјећа страх од онога што долази. Тај страх као да тјера снаге старога режима да брже – боље посију још антисрпских засада, како би онемогућили опоравак српског националног бића и српског карактера Црне Горе. Тај злокобни дух ДПС-а, је вођен управо тим поривима, преко НАТО пакта извршио притисак на одређене конституенте нове власти (читај УРУ), да представници српских партија не учестувују у влади. Међутим, ни то није било довољно, сада се кренуло на обрачун са оним члановима владе који колико-толико држе српске позиције (рецимо. скептични су по питању Косова, веома су блиски цркви и сл). Наравно, најбољи начин да се то изведе јесте чекање да се ти министри упецају у замку и прекрше неко свето слово западнога наратива у региону.
Први који је на то насјео јесте министар Лепосавић, који је одавно трн у оку ДПС клици, као виновник новога Закона о слободи вјероисповијсти. Упецао се на питање Сребренице, које узгред речено, није дошло од Бошњачке странке, него од Андрије Николића из ДПС-а. Шта је мотивисало дотичног посланика да пар својих драгоцјених минута за полемику са минстром, поред толико актуелних питања, искористи за оно о Сребреници? И како то било какав одговор на то питање може угрозити неко право Бошњака у ЦГ, на шта је Николић алудирао? Заиста то није најјасније. Но, иако је постављено питање било, очигледно злонамјерно, министар је најкоректније могуће одговорио на исто, изнио један до краја аргументован став у коме је одао пијетет жртвама, али се није укључио у хајку против Срба, која се, на фону те осуде, најчешће води.
Наравно да то није задовољило апетите ДПС-а, и посланик Николић је одмах одговорио како је очекивао више и како таква изјава тобоже завријеђује оставку министра. То потпуно јасно показује да намјера није ни била да се чује одговор, него је суштински намјера била да се подигне хајка на Лепосавића, како би се приморао на давање оставке. Одмах након те кратке полемике, кренула је паљба са отровних медија типа „Антене М“, којој су се из дана у дан, па све до сада прикључивале различите НВО, како црногорске тако и оне регионалнога типа. Посебно је важна изјава посланице УРЕ, Божене Јелушић, која се колегијално понудила да као „најграђанскији и најнапреднији“ кадар одмах да приједлог за замјену министра. Изледа Божена је, као и њен страначки вођа навикла да са 5% гласова, одређује ко је за владу подобан, а ко не.
Владимир Лепосавић, је опет, заиста у маниру интелектуалца одговорио на све те оптужбе и чврсто остао при томе да неће поднијети оставку, што је за сваку похвалу. Међутим, нешто друго је важно у свој овој помпи. То је начин на који се Срби изолују од власти у Црној Гори. Заиста, на тим методама, ДПС-у би и сам Гебелс позавидио. Наиме, они не могу рећи отворено, да је Србима забрањено учествовати у власти, то би, је ли, кршило „грађански, мултинационални и мулти-мулти-мулти“ карактер те партије и можда би чак запарало уши неком дипломати из земаља „великих пријатеља“ суверене Црне Горе. Пошто је бити отворен ту немогуће, онда се мора прићи перфидним методама, у овоме случају формирању наратива, који ће прво Србе представити као рушиоце државе, а са друге стране омеђити слободу говора недодирљивим тачкама, што практично може искључити Србе из система власти.
Е сада, пошто смо одавно навикли да су Срби непријатељи државе, ово друго нам је ипак ново и добрим дијелом га је кристалисала хајка на министра правде. Дакле, пошто у ДПС-у, знају шта је то у условно речено „савременом културном коду“ српскога народа, а то је идеја Косова као српске земље, неслагање са арбитрарним одлукама међународних судова, неслагање са осудом Републике Српске као геноцидне, традиционално добар однос са Русијом, осуда НАТО агресије 1999 итд. Они покушавају да на сваки начин те ставове изопште из дозвољеног јавног дискурса. Па ће тако сваку изјаву која дирне у та „света слова“, помно упратити, преко своје медијско-пропагандне машинерије је промовисати као фашистичку и сл. и тражити осуду међународне заједнице. Да та осуда неће изостати видјели смо и послиједњих дана када су се западне амбасаде утркивале у томе која ће прије осудити изјаву Лепосавића. То ће послужити ДПС-у, да све релевантне српске представнике дискредитује, да их представи као конзервативне, затворене за западне вриједности и као непријатеље спољнополитичког курса Црне Горе. Циљ те пропагандне кампање, у којој, као што сам више пута писао учествују и неки грађанизирајући медији („Вијести“), јесте да се поништи коалициони капацитет странака, које имају прије свега српски карактер и да се отвори простор за повратак на власт, жестоко рањене и пољуљане звијери у виду ДПС-а.
Отуд, нека зна јавност Црне Горе, да је само краткорочна мета напада министар Лепосавић, а да се дугорочно гледано наставља план политичке и културне деградације и изолације Срба у Црној Гори.
Преузето са: ИН4С
