Српских жртава у Ораховици ријетко ко се сјети

Српска села у општини Ораховица су опустошена 1991. године у злочиначкој акцији Оркан ’91 Уплашени да им се неће поновити трагична судбина коју су доживјели у Другом свјетском рату, Срби бјеже са своја огњишта. За собом су оставили велика имања, многобројну стоку, све што су стицали и градили годинама спасавајући живу главу. Наша саговорница Данка Подунавац каже да се тих славонских српских села нико не сјети. Српске градове, у којима су под окриљем ноћи убијани цивили, нико не спомиње. Мучки убијених, осим чланова њихове уже породице нико се и не сјети, а камоли да неки од злочинаца одговара за своја недјела.

Ораховица је некада била општина, имала је 15.000 становника. Реорганизацијом Слатински Дреновац, Чачинци, Зденци и Црнац су постали општине. Српска села на овом подручју: Кокоћак, Доња и Горња Пиштана, Крајна, Красковић, Пушина, Слатински Дреновац, Обрадовци много су страдала у посљедњем рату.

– Село Обрадовци је страдало и 1941, а ништа мање и 1991. 1941. је поубијано малтене све мушко становништво у цркви, а оно што је остало су покрстили. Сада су људи из тог села побјегли да не би прошли као и 1941. године. Срушене су им куће, и црква. У селу сада има можда двије српске породице, а некада је живјело око 120 породица – каже Подунавчева.

У Обрадовцима је 1744. подигнута парохијска зидана Црква Св. Параскеве у којој је 1774. израдио иконостас Игњатија Виднери. Године 1759. она се у опису наводи као нова и још није посвећена, али стоји да јој је антиминс осветио епископ Софроније Јовановић. Према посљедњем попису становништва из 2011. Обрадовци броје 56 становника и налазе се у административном саставу опћине Зденци.

Село Кокоћак је било устаничко село. Данка са сузама у очима говори о Кокоћаку.

– У овом селу је 1941. формиран Папучко-крндијски одред још у октобру мјесецу. Никада усташка и швапска нога нису ушле у то село. Нажалост, сада у посљедњем рату су ушле и све су порушиле што се порушити може. У село се вратило око десетак старијих људи, али су у међувремену поумирали и сада их има три фамилије. То село не постоји на географској карти.  У Кокоћаку је обновљен звоник на цркви. Испред Дома би сваке године биле прославе поводом годишњице оснивања одреда, да би послије рата у том дому мјештани Хрвати држали овце. Село је толико дивно, посред села поток тече. Уредно, чисто, народ питом, када имају прославе, то те сви вуку у куће, пеку се јањци, прасци. Толико ми је жао Кокоћака.

Половином 18. вијека Дреновац је већ имао 25 српских кућа, а 1991. у селу је око 300 мјештана, већинског српског становиштва, данас их готово и нема. У селу су ораховачки калуђери 1719. на рушевинама старе цркве подигли нову Цркву Св. Георгија и уз њу манастир. У тој манастирској цркви је 1758. године Василије Романович израдио иконостас који спада у ред најбољих достигнућа православне иконографије у Хрватској и Славонији. И данас се с улаза могу видјети прозори од ћелија у којима су некада спавали монаси. Крај цркве се такође налазе и катакомбе у којима су кости монаха. Црква је 1942. рушена по налогу усташа, а Романовичев иконостас пред црквом исцијепан и спаљен. Трећи пут их је спасио Хрват Ј. П. 1991. године. Црква посједује и три звона, а оно највриједније израђено у Грацу је 2015. године украдено.

Храм Рођења Пресвете Богородице у граду Ораховици је на овом мјесту подигнут 1758–62. године, а обновљен је 1887. године. Иконостас који је красио ову светињу израђен је 1775. године. Црква је срушена на Божић 1942. године, а иконостас је однијет у Загреб прије рушења и враћен је у Пакрац тек 1985. године.

Послије Другог свјетског рата у парохијском дому уређена је капела у којој су вршена богослужења. Међутим, ова светиња је минирана 1991/92. године изван ратних дејстава. На мјесту гдје је некада био храм, седамдесетих година подигнут је звоник са кога је отуђено звоно, а остале црквеноумјетничке драгоцјености су такође уништене деведесетих година.

Прва жртва на општини Ораховица је био Драго Николић у августу када још нису биле постављене барикаде у селу Пиштана и Кокоћаку, рекла нам је Данка Подунавац.

– По занимању је био радник, у Радловцу је радио. Био је викенд и отерао је овце. Живио је у Ораховици, али су му родитељи у Горњој Пиштани држали овце и он би викендом долазио и помагао им. Истјерао је овце на велики пашњак који се налази између Горње и Доње Пиштане. То је било почетком августа мјесеца. Није дошао кући то вече, мајка је мислила да је он отишао својој кући у Ораховицу јер су овце саме дошле кући. Ујутро је назвала његову жену Савету која јој је рекла да није дошао кући. На крају су пријавили његов нестанак полицији. Пронађен је када су постављене барикаде и тај пашњак је припао српској страни. Барикаде су постављене 12. августа када је убијен хрватски полицајац у Хумљанима. Иза Драге је остала жена и двоје малољетне дјеце.

Друга цивилна жртва је био Момчило Деврња, Далматинац из Бенковца, који је био аутопревозник у Ораховици гдје је живио са жениом и малољетним сином.

– У то вријеме када је Деврња страдао у крају одакле потиче већ су биле барикаде, и због тога је он Хрватима био крв, а никакве везе са тим барикада није имао, живио је у Ораховици преко 30 година. Неки очевидци су послије свједочили да је он сједио у ресторану са двојицом, за које се сумња да су га убили. Други дан Деврњин комшија, којем је послије запаљена кућа, видио је када је ишао по хлеб да су врата полуотворена и да нешто вири, није могао отворити врата, позвао је полицију, тада је откривено да је Деврња заклан иза врата и по рукама је био посјечен. Вјероватно се борио са њима. На столу су нађене кутије цигара опатије и марлбора, а Момчило никада није пушио.

Тада су Хрвати почели да пале куће Срба Ораховчана који су отишли.

– Прво би све покрали и дигли би кућу у ваздух. То је трајало негдје до јануара 1992.  И то задња кућа је срушена грешком, кућа Месићеве тетке, која је погинула јер је била унутра, а муж је био непокретан. Он је преживио јер је остао у љетној кухињи.

У децембру су добили вијест да је нестао Тихомир Тодоровић, Данкин даљи рођак. Радио је у Гутмановцима и колима је путовао на посао.

– Прво су сви претпоставили да је ујак, који је генерал, и живио је у Београду дошао по њега. Међутим, жена му је са сином била у Београду и његова мајка је назвала Тихомирову супругу у Београд и сазнала да он није тамо. Пронађен је тек у фебруару 1992. године, тамо гдје је и убијен, изван Зденаца према Дугој Међи. Човјек је носио ђубре, и пронашао га. Те зиме је био велики снијег, вјероватно када је убијен и бачен у канал, нападао је ту ноћ снијег и тек је пронађен када се снијег отопио. Прво су му нашли ауто близу границе са Мађарском близу Доњег Михољца запаљен. Мајка га је само по младежу познала, нису дозволили ником да дође на сахрану, само су му били мајка и отац на сахрани. Претпоставља се да је убијен 24. децембра, ту ноћ су убијени и Миодраг и Милица Муселиновић и њихова комшиница Деса Радоњић која је дошла да се поздрави са њима јер су ујутро требали да иду за Србију.

Миодраг је до рата био начелник СУП-а у Ораховици, а Милица службеник. На страшно мучен начин су убијени, говори нам видно потресена Данка са сузама у очима.

– Остало је двоје дјеце иза њих, она је нађена иза врата са 30 прострелних рана, он је пронађен испод стола. На столу је био сат, вјероватно од убице, јер је нестао у доказима послије. То је морао бити неко њима познат, када су отворили врата, јер не би непознатима отварали врата у вечерњим сатима, поготово што су се спремали да побјегну за Србију.

Никада нико није осуђен, чак су дјеца од Муселиновића и од комишинице Десе Радоњић која је убијена са њима, морали платити све судске трошкове јер су изгубили спор до Брисела.

Супруга Тихомира Тодоровића је изузела суд у Ораховици и случај је још у Загребу на суду.

– Ја сам побјегла 24. новембра 1991.  Мој отац каже да су из тих наших села износили само стоку мјесец дана, све су то били вриједни и богати људи. Тада је свака католичка кућа имала печеницу за Нову годину.

У Бешки је замијењено 285 кућа, и 100 кућа је купљено. Има 2.500 избјеглих и прогнинх.Из  Загреба је дошло  38 породица, из Сухопоља 12, Славонске Пожеге 26, Вировитице 52, Бјеловара 34, Лужана 1 кућа, Слатине 19, Чемернице 4, Сесвете 2, Ријекеа 15, Пореч 1, Пуле 1, Осијека 7

У Ораховици је 1991. било 30 посто Срба, Сада их има мање од 3 посто.

Новинар Српског кола

Драгана Бокун

Фото: приватна архива