Српско коло на снимању филма и тв серије Олуја

Екипа листа Српско коло имала је прилику, да присуствује снимању филма о страдању Крајишника који су тог 4. августа кренули са својих огњишта када је протјерано 250.000 људи, а њих 1.185 је погинуло, а нестало око 700.

Тренутно се на Тари снимају завршне сцене играног филма и телевизијске серије од 12 епизода по режији и сценарију Милоша Радуновића. Почело се 6. јула 2021. године у околини Ваљева и Уба, а неки кадрови су снимљени и у Београду, Панчеву и околини. Ускоро се очекује премијера.

Филм се везује за подручје Лике, и то највише из практичних разлога. Тражили су у Србији предјеле који највише личе на неки из Републике Српске Крајине, околина Ваљева највише подсјећа на Лику.

Радуновић: Лако заборављамо сва наша страдања

Редитељ Радуновић каже да се за филм спремао највише преко интервјуа. Разговарао је са учесницима Олује и сегменте њихових живота преточио у сценарио и филм.

— Више ме је занимала људска страна приче, него фактографија. Некако се потрефило да људи са којима сам причао су махом били из Лике.

Радуновић наводи да је Олуја шкакљива тема, и да људи бјеже од те теме.

— Опет са друге стране сматрам да треба да се исприча страдање нашег народа. Не оптерећујем се да ли се о овим догађајима прави први, трећи или пети филм. Мени је важно да је добар. Јесте тужно што се о Олуји до сада нису правили филмови. Ми лако заборављамо сва наша страдања, али не опростимо. А било би боље да је обрнуто. Јасеновац нам се догодио, заборавили смо на та страдања, па их доживјели опет.

Радуновић каже ако погледамо и рат у Украјини, ко увијек страда — народ. Цитирајући Андрића и његове ријечи: „Дођу тако понекад времена, кад памет заћути, будала проговори, а фукара се обогати.” Тако и филм о Олуји прати све појаве рата, од обичног човјека, жене, дјетета, војника, па и до ратног профитера.

Као великог патриоту, па и редитеља који снима први филм о Олуји, питали смо га како је могуће да су Срби дошли до тога да све што има национални предзнак избјегавамо да спомињемо.

— Врло лако смо дошли до тога. Данас се у Србији изједначава патриотизам са шовинизмом. Заиста не желим ниједном народу лоше, али ми нико не може забранити да волим свој народ. Ако си патриота, одмах си десничар.

На наше питање да ли ће се бавити још неким догађајем или личношћу из претходног рата, рекао је да му је било превише болно, и да не би могао то опет да ради.

— Прије него што сам почео да пишем сценарио слушао сам толико потресне исповијести које сам поново проживљавао кроз сценарио. На снимању сам гледао изнова и изнова те потресне сцене,  судбине и погибије.

Тратник: Овај је пројекат изнијела изузетна екипа

Први помоћник режије Нина Тратник рођена је у Словенији, али љубав према позоришту је доводи у Београд на студије. Студирала је у класи чувеног југословенског позоришног редитеља Љубише Ристића у КПГТ-у, а филмом је почела да се бави још у току студирања. Редитељ Милош Радуновић ју је позвао да ради на филму Олуја.

— Позив за сарадњу сам добила од редитеља Милоша Радуновића, мог колеге и драгог пријатеља. Кад ми је Милош рекао која је тема филма одмах сам знала да на себе преузимамо велику одговорност, али сам од самог почетка имала и повјерење у његову визију. На филму сам први помоћник режије и редитељ друге екипе, такорећи редитељева десна рука. Стога сам на пројекту од самог почетка јер моја задужења подразумијевају да будем укључена у цјелокупан процес израде филма од кастинга, прављења плана снимања, па све до режије.

Какви су Вам утисци и шта је на Вас оставило посебан утисак, и ко је по Вама оставио највећи утисак од чланова екипе и глумаца?

— Овај је пројекат изнијела изузетна екипа која је душом и срцем посвећена цијелом овом процесу. Изузетна је част радити са таквом екипом и глумцима који су остварили изузетне ликове. Како је велики број чланова екипе, а и глумаца преживјело Олују заувијек ће ми остати у сјећању њихове емотивне реакције у току снимања. Мислим да је многима цијели овај процес био и терапеутског значаја, а мени лично сигурно једна велика животна прекретница.

Да ли и послије снимања остајете у Београду или се враћате у Словенију?

— Мој живот је већ 15 година разапет између Београда и Словеније, али протекле четири године Београд поново зовем својом базом гдје живим и радим. Београд је мој дом и увијек ће бити без обзира на то гдје ме живот одведе — рекла је Тратникова и додала да је вријеме да спреми свој првенац, те ће сву енергију усмјерити у том правцу.

Филм Олуја снима Омега продукција и оба власника ове продуцентске куће Владан Анђелковић и Немања Мићић су за Српско коло рекли да им је велика част учествовати у екранизовању догађаја који су веома важни за српски народ.

— То је јако важна тема за наш народ са тих простора, то је пројекат са националном темом која је важна за Србију. Неопходно је да се такви догађаји екранизују, и срећан сам баш што ми снимамо о највећем прогону послије Другог свјетског рата и на тај начин доприносимо култури сјећања. Увијек се на трагичне околности Олује гледа кроз политику и неке друге интересе, увијек чујемо другу страну приче. Сада ћемо на најбољи могући начин кроз филмску умјетност приказати истину и догађаје какви су били. Филм ускоро завршавамо, а биће и серија од 12 епизода. Очекујемо велику гледаност не само у Србији него у цијелом свијету гдје живи наш народ — рекао је Анђелковић.

— Олуја представља један од највећих злочина над српским народом од Другог свјетског рата, и ријеч је о болној теми која је неопходно да остане записана за будуће генерације. Кажете да није популарна, могу са тим и дјелимично да се сложим, али баш зато је наш задатак да је сачувамо од заборава. Да не окрећемо главу на страну када су у питању несрећне судбине људи чије посљедице и данас осјећају, да се склањамо и спуштамо поглед од онога што је наш народ преживио. Потребно је да испричамо нашу причу, како бисмо оставили траг сјећања на трагедију и како бисмо из свега тога извукли поуке и не дозволили да се сличне ствари икада више дешавају — рекао је Мићић.

Мићић каже да су схватили да је њихова мисија да направе свједочанство о тим догађајима гледајући тракторе, цијеле породице у бјегу, страх у очима, страдање цивила у колони на коју су авиони бацали ракете, несхватљиво велику количину бола, и све друго на шта су наишли радећи на овом пројекту.

— Али такво свједочанство у ком је судбина обичног човјека у првом плану, не бавећи се пропагандом, политиком. Причали смо причу о тихим херојима, људима о којима историја не воли толико да се бави, а управо они стварају историју.

Колико је велика одговорност и притисак када снимате филм о догађају који има стотине хиљада свједока?

— Изузетна. Када смо први пут сјели и разговарали о идеји да направимо филм и серију Олуја знали смо колико је то одговоран задатак. Да направимо истинито свједочанство егзодуса који је проживио наш народ. Да вјеродостојно пренесемо трагедију стотине хиљада српских породица, и да опишемо догађај који је заувијек промијенио њихове животе. Да сву ту количину бола пренесемо на екран. Није било лако, заиста. Али, темељно смо томе приступили, обавивши на хиљаде сати разговора са свједоцима оног што се десило у Хрватској. Погледали смо готово све видео материјале који су икада направљени о Олуји, проучавали историјске податке, и трудили се да сценарио буде заснован на истинитим причама, које у фокус стављају судбину обичног човјека. Верујте, свако од људи из колоне заслужује да се о њему или њој направи филм. То су толико дубоке и тешке приче. Самим тим, наравно да смо током пројекта осјећали притисак да све буде онако како жртве Олује заслужују, али смо јако задовољни урађеним. Вјерујем да ће и јавност да подијели тај утисак и да ће ово бити филм који ће изазвати бурне емоције и реакције.

Када се очекује премијера?

Тренутно снимамо завршне кадрове, а потом улазимо у постпродукцију. С обзиром да смо највећи дио посла у монтажи већ урадили претходних мјесеци, очекујем да ће премијера филма бити организована врло брзо, већ током јесени. Потрудићемо се да тог дана приредимо нешто што ће јавности додатно да приближи тешку судбину људи из колоне, њихову голготу и муке са којима су се суочавали — закључио је Мићић на крају нашег разговора.

Максић: Овакве теме су веће од нас самих

Јово Максић један од наших најтраженијих глумаца данас, је играо у Дари из Јасеновца, а сада и у Олуји. Питали смо га колико су му важне улоге у филмовима који су битни не само за српску кинематографију, већ и за националну историју.

— Свака улога је важна, али овакве теме носе специфичну одговорност и тежину. Прије свега имате одговорност према тим страдалницима. Из моје визуре то би требало да буде један филмски помен тим жртвама, а уједно и нека врста споменика том времену и свим страдалима. Ако сами не будемо поштовали себе, вјерујте, други то неће сигурно, ако немамо поштовања према својим страдалницима, нећемо разумјети ни туђе страдање. У данашње вријеме, нажалост, склони смо банализацији (мислим на цијели свијет) и зато је потребно са доста слуха обрађивати овакве теме, избјећи замке дневнополитичког препуцавања, јер овакве теме су веће од нас самих.

Крајишници сматрају да се о Олуји мало говори у јавности. Да ли би овај филм могао да буде неки вид катарзе за све који су преживјели Олују?

— То се зове злоупотреба, и кад нас се сјете, сумњам у искреност, јер то обично буде из неке сасвим друге побуде. То је као пред изборе… Овај филм прије свега је и моја лична катарза и док га радим у мислима су ми само ти дивни „мали” људи, хероји, страдалници, обични, топли, домаћини, радни, поштени, својеглави, некад и роглави, али прије свега поносни. Крајишници! Њима је овај филм посвећен.

Увијек се потенцира та крајишка туга. Ево и ви сте позитиван примјер, били сте учесник рата, преживјели колону, сада сте здрави, успјешни… Након те Олује никле су Бусије и још многа насеља. Дјеца су се одшколовала, постали познати научници, спортисти, умјетници. Да ли је крајње вријеме да горчину и песимизам, замијенимо надом и поносом?

— Па, ми смо живи доказ томе. Код нас и у песимизму има оптимизма и у горчини слада. Живот нас је томе научио. Чаша је полупуна, а не полупразна.

Глумећи Косту Говорушу и када сте ћутали много сте рекли. Ваш поглед, експресија су били невјероватно сугестивни. Просто су се могли осјетити ти унутрашњи монолози. Да ли је успјешности те улоге допринијело то лично искуство, Крајишника, обичног човјека?

— Што сте богатији у неком животном искуству, сигурно вам је лакше у глуми доћи до жељеног резултата, лакше вам је проживљавати ситуације, које сте већ преживјели.

Сада сте један од наших најтраженијих глумаца и многи су се увјерили у ваш раскошан таленат, али са људске стране сачували сте ту топлину, непосредност, и скромност. Да ли је то због вашег животног пута и просто свих борби, или је то нешто што носите из куће, што се урезало, а да тога нисте били ни свјесни или је то нешто само Ваше, дио Вашег карактера? Шта Вас је сачувало гордости?

— Хвала на лијепим ријечима, али не волим о себи баш да причам. Сигурно да ме је као човјека обликовало све што сте набројали, с тим што ја видим и много мана које морам да исправљам. Као што и у злу времену морате да останете човјек и да се борите са својим демонима, тако је и у овоме. Камо среће да нисам горд, вјерујте то ја најбоље знам, само се трудим и борим да ми то не буде карактерна особина.

Видовић: Морамо да научимо да живимо у миру и благостању

Срби су страдали у Јасеновцу, а страдали су и у Олуји. У потресном филму Дара из Јасеновца глумац Златан Видовић тумачи лик Дариног оца Миле Илића. У Олуји по први пут глуми два лика, браћу близанце, један је свештеник, други легионар. Дијаметрално различити, а једнако поштени у свом главном животном опредјељењу.

Колико Вам значи што глумите у филму који говори о страдању српског народа, и који ће бити један вид свједочанства бар неких сегмената тих догађаја?

— Много ми значи што глумим у овом филму који први пут проговара о ужасима те тзв. војне акције Олуја која је нашем народу донијела много муке, незапамћену голготу у 20. вијеку. Имамо етничко чишћење једног народа са одређеног простора и то је заиста незапамћен злочин. Као народ смо склони селективном памћењу и брзо заборављамо све што нам се дешава. Филм ће остати и послије нас, целулоидне траке остају и када нас више не буде било, то ће гледати будући нараштаји који заиста мало знају о нашој историји.

И сами сте као дијете преживјели рат, кућа у Градишци Вам је срушена 1995. да ли сте повлачили паралеле са неким вашим осјећањима, и сјећањима, са догађајима у филму?

— Сигуран сам да је мене то као човјека сигурно обиљежило, дало ми патину и нешто што ме као човјека води кроз живот и надам се да моја дјеца неће поново доживјети страдања, убиства и прогоне. А то мислим и за све људе било које вјере и нације. Ова земља је толико лијепа, Балкан је лијеп, морамо да научимо да живимо у миру, благостању и срећи, да свако воли своје и поштује туђе. Филм Олуја је један корак ка томе.

Стојаковић: Обичан човјек страдалник не смије да се заборави

Глумац Дејан Стојаковић не крије одушевљење што је дио филма о Олуји коју је и сам преживио.

— Када сам чуо да треба да се снима филм о Олуји пожелио сам да будем дио приче, наше приче. Желим и овим путем да се захвалим Милошу Радуновићу што ме је позвао на кастинг и касније дао прилику да будем дио екипе у филму.

То што сте били дио колоне, да ли Вам је помогло или одмогло током снимања?

— Рекао бих и једно и друго. На факултету вас још уче да оно што сте доживјели или преживјели што искреније покажете кроз лик који играте. Свакако је било тешко и веома емотивно играти.

И сами као Крајишник знате колико је то болна тема за све нас, а поготово што наши људи осећају да је та тема маргинализована, да наша страдања нису на адекватан начин испричана. Колико ће овај филм донијети сазнања о Олуји за оне који је нису преживјели?

— Веома болна и несрећна тема, болна и несрећна за обичан народ који је страдао ни крив, ни дужан. Свачија рана боли највише онога чија је. Наше ране су још увијек свјеже и све ми се чини да би највише вољели да се више не спомиње страдање и да српске жртве буду заборављене. Несрећа и страдање нашег народа у Олуји никада не смије да буде заборављено. Обичан човјек страдалник не смије да се заборави. Ми немамо ниједан простор, здање или музеј, који обиљежава страдање Срба у Олуји. Надам се ће филм свакако донијети нека сазнања у тој мјери — како то да страдање једног народа није познато свима. Објаснити им нашу позицију прилично је тешко, а ја вјерујем да ће филм добрим дијелом то приказати. Срамота је да се тог народа сјете само кад је годишњица, срамота је шта су учинили од нас.

Реците нам нешто о својој улози у филму?

— Играм Митра, човјека са хендикепом, који живи са братом, мајком и снајом. Човјека који се није породично остварио, који није војно способан, али је дао велики допринос да брине о породици у тешким временима све до самог краја.

Милишић: Филм ће допринијети трајном сјећању на Олују

Глумац Зрењанинског позоришта Љубиша Милишић каже да неки људи према којима има велико поштовање су преживјели Олују и да то њихово животно искуство, та трагедија у њему изазива снажну емпатију. Тако да на питање да ли је неко његов преживио Олују одговара потврдно.

Реците нам више о лику који тумачите?

— Стеван горштак из Лике коме је Олуја однијела и љубав и вјеру и наду, он је персонификација трагедије обичног човјека из тог несрећног тренутка, човјек пред којим је живот тек требало да се оствари у свој својој пуноћи, а коме се пред очима у неколико дана све угасило…

Колико очекујете да ће филм да допринесе трајном сјећању на овај трагични догађај?

— Мислим да ће у великој мјери допринијети, посебно уколико својим умјетничким квалитетом буде на високом нивоу, ако ту буде неоспоран онда ће и његова фактографија (истинитост) у пуној мјери бити на располагању будућим генерацијама, и биће чврсто урезана у очима гледалаца. Увјерен сам да смо на добром путу да филм буде такав да у сваком свом сегменту не оставља могућност полемике.

Вујић: Желим да покажем како су моји вршњаци преживјели Олују

Младог Ивана Вујића смо могли да гледамо у филму Краљ Петар Први, а сада је добио улогу и у филму Олуја.

— Олуја је важан догађај за српски народ и раније је требало да се сними филм о Олуји. Иако сам ја рођен послије Олује сматрам да сви треба да знамо шта се тада догодило. Покушавам да кроз своју улогу покажем младима шта су наши вршњаци преживљавали у вријеме рата, у вријеме колоне. Било им је изузетно тешко, а посљедице су остале и послије те Олује.

Вујић каже да је сваки филм тежак на свој начин, а Олуја посебно јер приказује стварне догађаје и осјећања.

Асистент сниматеља, односно први помоћник сниматеља Дарио Јанковић је родом из Петриње, у вријеме Олује био је тек пунољетан. До Бањалуке је ишао у колони гдје је чекао да се састане са оцем!

— Преспавао сам у Миочиновићима на неком сијену, онда сам наставио до Двора па смо даље пјешке ишли до Босанског Новог и онда тек возом за Бањалуку. Три мјесеца сам остао у Бањалуци. Стигавши у Београд директно сам отишао за Приштину гдје сам био годину и по дана и ту се напокон нашао са старим друштвом!

У Приштини као избјеглица је имао бесплатан смјештај, храну и упис на факс. Међутим, у каквим се животним околностима налазио знао је да ће врло брзо морати да напусти школовање и почне да ради.

— Само је тата радио, мајка, сестра и зет нису, са њима мало дијете и сви заједно су изнајмили стан. Сасвим случајно сам ушао у овај посао, комшија Сањин који је живио два спрата изнад мене је снимао неке концерте и музичке спотове, иначе је родом из Сарајева, и он ме увео у овај посао, а да прије тога ништа нисам знао о снимању.

Дарио је дуго у овом послу од краја 1997. почео је са музичким спотовима и врло је поштован и признат у својој професији што говоре многобројни филмови, рекламе, серије на чијем снимању је учествовао што у домаћим продукцијама, што у копродукцијама са страним продукцијама. Прво као други помоћник сниматеља, а већ неко вријеме и први.

— Ово је велики пројекат и драго ми је што и ја радим на њему — рекао је Јанковић, и навео да од Олује више није ишао на Банију, мисли да би то врло тешко поднио, можда једног дана одведе дјецу да виде одакле су им отац и мајка, јер је и Даријева жена Банијка.

Као савјетници за дијалекат на филму раде Кордунаши Душко Дејановић и Драган Миљковић. Ово је њихов први рад на филму и прикључени су сектору режије, гдје заједно са режисером и скриптером раде по сценарију, лектуру и слушају изговор глумаца.

Душко Дејановић је добио позив од Саве Радуновића директора филма, познатог и прослављеног филмског продуцента и оца режисера и сценаристе Милоша Радуновића.

— Препоручио ме је мој дугогодишњи пријатељ Сретен Мијовић који је организатор филмских снимања. Због хитности посла у Ваљево је требало поћи одмах ујутро. Ја нисам могао одмах сљедећи дан да се придружим снимању због обавеза и онда сам дошао на идеју да позовем мог пријатеља и земљака Драгана Миљковића који је отишао први на снимање у околину Ваљева, а потом сам дошао и ја три дана касније. Радили смо у смјенама, а често смо и обојица радили и били на сету у двије екипе и на различитим локацијама, а некад и заједно на истим снимајућим мјестима.

Драган Миљковић каже да је њихов основни задатак да глумци звуче као Крајишници, што су у већини случајева и успјели.

Осим тога Душко Дејановић даље каже да је за вријеме рата био тинејџер и да се врло добро сјећа живота у Републици Српској Крајини за вријеме рата као и дана кад је отпочела тзв. Олуја и колоне у којој се нашао заједно са стотинама хиљада својих земљака као жртве највећег етничког чишћења које се догодило у Европи послије Другог свјетског рата.

— Кад имате 15 или 16 и више година све вам реалне слике и догађаји остану урезани у сјећању док год постојите. Понекад сам давао сугестије и причао ситуације из живота и стварних догађаја из тог тешког периода за наш народ. Конкретно у вези са специфичностима Републике Српске Крајине које су могли знати само људи који су у том тренутку живјели на тој територији, а све у циљу да би филм био оргиналнији и аутентичнији.

Дејановић и Миљковић кажу да им је част и да су поносни што су добили прилику да учествују у важном националном пројекту за српски народ и да се надају да су дали адекватан допринос.

— Оваквим филмским пројектом у свијет ће се пласирати истина о трагичној судбини Крајишника, народа који је данас у нестајању и који је вјековима био бедем хришћанства и чувао Европу и тековине старе европске цивилизације, и за чију катастрофалну судбину је управо крива та иста Европа и тзв. западни демократски свијет, јер злочин над српским народом и Републиком Српском Крајином је цивилизацијска трагедија које треба да се стиде за сва времена сви фактори који су учествовали у њеном уништењу и нестајању као и прогону и насилној депортацији њеног вјековног и аутохтоног српског крајишког становништва — рекао је Дејановић.

Новинар Српског кола

Драгана Бокун

Фото: Марко Скорић (ЛК) и приватна архива Душко Дејановић