Старица и црква – два преостала сведока православља у селу Дабар
У селу Дабар, смештеном на готово подједнакој удаљености између градова Врлике и Сиња, уз саму обалу језера Перуча, тамо где данас ретко ко, изузев путника намерника, случајно сврати, порушени храм и жива бака Милица пркосе вековима и свим недаћама.
Православни храм посвећен Рођењу Светог Јована Крститеља, у последњем рату миниран је у својим темељима. Рука оних којима ништа није свето, па ни светиња у којој сам Господ обитава, учинила је да од њега данас остане само купола као истрајни сведок некадашњег постојања.
До прецизних података о години изградње храма нисмо успели доћи, али усмено предање каже да је цркву, шездесетих година прошлог века, сазидао рођени брат угледног сплитског пароха протојереја-ставрофора Марка Плавше, родом из Дабра. Обојица браће сахрањена су у непосредној близини цркве, ктитор са десне стране, а свештеник испред олтарског дела.
Лутајући гробљем у незнању наведеног, чини се да није нимало случајно што, међу бројним старим споменицима, први угледасмо баш онај где почива свештеник Плавша. Могло би се међу тим старим каменим крстовима, уклесаним натписима на плочама, штошта још сазнати и прочитати о некадашњем становништву села Дабар; ко је био ковач, мајстор, ко је иза себе оставио бројне наследнике, колико њих је живот дало у НОБ-у, али је то прича за неке друге прилике, јер живи сведок времена је на нас чекао.
Недалеко од остатака храма, у малој кући испред које неколико мачака користи све благодати пролетњег сунца, живи стогодишња Милица Стојанац, једина преостала српкиња у селу Дабар.
Одмах на почетку каже нам Милица како је: „загазила у стоту”, али ни сама не могавши да прецизира тачан датум рођења, не због памћења које је још увек завидно служи, већ због сплета околности под којим су деца, у њено време, уписивана у књиге рођених.
Још осам месеци па тачно сто година
– Може бити да сам и раније рођена, јер су ме родитељи тек око Ђурђевдана носили у Бителић у цркву, тамо крстили и тамо уписали датум рођења. Тако је тада било, требало је дуг пут на ноге прећи и времена наћи за дете уписати у књиге. Снегови су велики падали тих година, по девет дана и ноћи није се могло ни из куће изаћи – појашњава нам Милица.
У њеним родним Шарићима, каже, није више остао нико, баш као ни у Дабру у који се удала. Памти Милица добро и своје одрастање, родитеље, браћу и сестре који одавно више нису међу живима.
– Мати је родила једанаесторо деце, али је преживело нас седморо. Отац отишао у Америку да ради, да прехрани толика гладна уста. За три-четири године колико је тамо био, није кући донео ни четвртину данашње куне. Нас пет сестара и два брата морали смо све радити, а мати нас је хранила захваљујући тркљама којима се лоза веже. Секла је тркље од метар, носила у Сињ продавати и од тога узимала толико да можемо преживети. Узимали су од људи на чување коње, говеда, па како смо одрастали тако смо их ишли у планину чувати. До Петровдана један варићак жита (10 кг), после тога два, то је била плата за чување туђег блага. Мати је легла ћурке, па смо и њих чували. Ако их изгубиш, кући не долази док их не нађеш, макар морао и ноћити вани – присећа се Милица свог одрастања.
„Тежак живот, али ево ме још живе“
Како је која одрастала тако су се редом и удавале, па је дошао ред и да Милица потражи своју срећу. Мислила је да ће јој тамо, у новом дому, бар мало лакше бити, али терет и муке нису је ни тада заобишли.
– Дошла у кућу са пуно браће. Чим им је отац умро, ударио неред и браћа се поделила. Мом Марку остао делић куће. Ту сам родила двоје деце, два сина. Пешке сам ишла у Врлику на пијацу, по двадесет километара, продавати своју робу коју сам из девојачке куће донела, бар да врећу за млин и сито купим. Ја сам држала кућу и децу, покојни муж радио земљу која му је припала. Држали смо коња и краву, мучили се да нам деца не буду гладна, да њих одгојимо и одшколујемо. Сто пута сам отишла без вечере, гладна лећи, али за то нико није знао, ни фамилија ни комшилук, нити ме је ко затекао да туђи кромпир копам, ни туђе жито узимам ни зрно, па ево ме још живе – прича Милица.
Како су деца одрастала и њој је било лакше. Са њима је чувала стоку у планини, имао је ко воде да јој принесе, и ко оцу да помогне. Ни педесет година није навршила кад јој је супруг умро, и онда је опет све морала сама.
Требало је децу школовати, извести на пут да се боре за себе. Кад су били слободни, са мном су ишли у планину, а кад нису све сам радила сама. Сама траву косила и везала, сама на магарце товарила и довлачила, краве чувала –приповеда Милица, тек укратко набрајајући ствари са којима се кроз живот храбро носила.
На констатацију како јој је живот, из свега наведеног, одувек био тежак и мучан, Милица кратко одговара „Сад ми је најтеже”.
Рат однео најстаријег сина
Са свим тешкоћама, мукама и недаћама, храбро се носила, никада одустајала, никоме се жалила , никада роптала над сопственом судбином. Колико год је живот био тежак ништа је није могло сломити, све до последњег рата у којем јој је, како каже, сломљена половина срца. Због рата је остала без старијег сина, а она са млађим и његовом породицом завршила у избеглиштву, у Србији, пуних дванаест година. Ни тугу због губитка не дели са другима, то је рана која не може зацелити и коју ће, како каже, свежу са собом и у гроб понети.
– Није ни у Србији било лако, теже ми је било него овде. Народ те чудно гледа, подругљиво, не уклапаш се међу њих па као да си сметнуо, не знаш ни куд би ни шта би. Није то било за мене и одлучим да идем назад, у своју Далмацију. Ако ми тешко буде, скочићу у Цетину и нека ме једу цетинске рибе, боље и цетинске него дунавске. Нисам се премишљала – присећа се Милица своје одлуке о доласку.
Два месеца по повратку провела је у колективном центру Стрмица, а онда најзад дошла свом дому. И тада сама као и данас, без помоћи и друштва, ослањајући се искључиво на себе, своју снагу, одлучност, вољу и жељу да се бори кроз живот. Иако је на прагу стоте, у њеној башти лук и салата већ су окопани, кромпири изникли, а и блитве има више но што јој треба. Све то ради сама захваљујући, како каже, само Богу на здрављу које је и даље добро служи.
– Слабије ме очи служе, иако још свуда сама ходам. Попушта и мозак, а и слушалицама (мислећи на уши) батерије слабе. Не могу се на то жалити, сат откуцава па све зри. Можеш ме псовати, а да не чујем, причати нешто а да не копчам, само не ударај јер још чујем да боли – шаљиво ће Милица, задовољна што ипак може да сама о себи брине, и ручак скува и воде из подрума донесе.
Животних мудрости у старости има на претек
На шаљивим досеткама, бројним анегдотама, народним приповеткама, пословицама и поукама животним, позавидели би јој и они са највишим дипломама. Њено школовање трајало је свега осам дана, током којих је научила читати на оба писма док јој прсти, како каже, никада слова нису савладати могли. Данас, када своје самачке дане проводи у друштву мачака и телевизора, не рачунајући посету рођаке која је обиђе једном или два пута месечно, свакодневно прати информативни програм, рат који букти и кризу у свету, и о свему има изграђено мишљење.
Оно што нам није ускратила, поред гостопримства и драгоценог искуства оваквог разговора, јесте савет како треба ићи кроз живот, са снагом за сва искушења и благословом за овакву старост.
– Увек пођите прво од себе, и не чините никада и никоме оно што не желите да вама чине. Било зло или добро у животу, никада не наноси зло другом, да и други пати. И ујутро кад устанете, и увече кад легнете, морате знати да Бог одозго гледа и да ће нам по нашим делима судити. Мени сада не може вратити године, али ми је дао здравље и снагу да носим ове које имам, и ту нема велике мудрости – ипак мудро збори Милица за крај.
И са тим саветом нас је испратила, враћајући се свом миру, животној тишини и свакодневици, не изостављајући ни позив за поновни сусрет, макар онда када и званично наврши ту стоту годину.
Извор: срби.ХР
